OBRADA TEME : L2:https://atorwithme.blogspot.com
Засигурно су у праву они који рат називају правим природним стањем. Ако је човек животиња, он живи кроз борбу, живи на рачун других, боји се и мрзи друге. Живот је дакле рат. Што је пак ”мир”, пуно је теже дефинисати. Мир није нити рајско праштање нити форма уређеног живота споразумно постигнута. Мир је нешто што ми не познајемо, нешто што само тражимо и наслућујемо. Мир је један идеал. Мир је нешто неизрециво комплицирано, лабилно, угрожено – довољан је дах па да се разори. Да макар и само два човека, која су упућена један на другог, могу живети један с другим у истинитом миру, то је ређе и теже остварити него било који други етички или интелектуални подвиг.
Па ипак је мир, као и мисао и као жеља, као циљ и као идеал, већ врло стар. Хиљадама годинама већ постоји моћна, за хиљаде година темељна реч: ”Не убиј”. Да је човек кадар за такве речи, за такве големе захтеве, то га оеилежава више него и једна друга особина, то га одваја од животиње, уочљиво га одваја од ”природе”.
Човек, тако осећамо при изговору тих моћних речи, није животиња, човек уопште није ништа чврсто, ништа што је постало и што је завршено (готово), ништа што се може догодити само једанпут и што је једнозначно, него нешто што је стално у постајању, један покушај, једно наслућивање и будућност, хитац и чежња природе према новим облицима и могућностима.
”Не убиј!” није крута заповест једног поучног ”алтруизма”. Алтруизам је нешто што се не јавља у природи. А ”не убиј!” не значи: немој другоме нанети бол! Него значи: немој самоме себи отети другога, немој самоме себи нанети штету! Па тај други и није никакав странац, ништа што би ти било далеко, што би било лишено свих односа, нешто што би живело само за себе. Све што постоји на свету, та све те хиљаде ”других” за мене постоје само уколико их ја видим, уколико их осећам, уколико се налазим у неком односу са њима. Из тих односа између мене и осталог света, ”других”, једино се и састоји мој живот.
У сваком случају било је сасма лажно мишљење, које се за време рата чуло: да је овај рат већ самим својим размерама, већ својом ужасавајућом џиновском механиком примерен да застрашивањем одврати будућа покољења од рата. Застрашивање није никакво одгојно средство. Ко убија шале ради, томе никакав рат неће огадити убијање. Ни увид у материјалну штету, коју рат изазива, ни најмање неће помоћи. Једва сваким стотим својим делом происходе људски поступци из рационалног просуђивања. Човек може бити сасма уверен у бесмисленост онога што чини па да то ипак свесрдно чини. Сваки разјарени успламтели човек тако и чини.
И баш зато нисам пацифиста, како мисле многи моји пријатељи и непријатељи. Ја исто тако мало верујем да се светски мир може успоставити рационалним путем, путем проповеди, организације и пропаганде, као што верујем да се камен мудрости може открити сазивом конгреса хемичара.
Па одакле ће онда једном можда доћи на земљу истинска мирољубивост? Нити преко заповести ни преко материјалних искустава. Она долази, као и сваки људски напредак, преко сазнања. Но свако сазнање, ако се под тим подразумева нешто живо а не нешто академско, има само један предмет. Њега хиљаде хиљадоструко сазнају и на хиљаде различитих начина изражавају, али он је стално само једна истина. То је сазнање живота у нама, у свакоме од нас, у мени и теби, то је сазнање тајне чаролије, скровитог божанства које свако од нас у себи носи. То је сазнање наше способности да се с те најунутрашњије тачке сви парови супротности сваког часа могу укинути, да се свако бело преобрати у црно, да се свако зло преобрати у – добро, свака ноћ у – дан. Хиндус каже Атман, Кинез каже Тао, Христ каже милост.
Где је присутно ово узвишено сазнање (као код Христа, код Буде, код Платона, код Лао-цеа), прекорачује се једна степеница, иза које почињу чуда. Ту престаје сваки рат и свако непријатељство. О томе се може прочитати у Новом завету и у Будиним беседама, и ко хоће, може се томе подсмехнути називајући га баљезгањем, тртљањем око ”поунутрањивања”. Ко то доживи, томе непријатељ постаје брат, смрт постаје рођење, понижење постаје част, а несрећа постаје усуд. Свака ствар на земљи показује се као двострука, једном као да је од ”од овога света” и други пут као да ”није од овога света”. ”Овај свет” пак значи оно што је ”изван нас”. Све што је изван нас, може нам постати непријатељ, опасност, страх, смрт. С искуством да је све то ”извањско” не само предмет нашег опажања и посматрања, него истовремено и творевина наше душе, с преображајем ”извањског” у ”унутрашње”, ”Света” у ”Ја”, започиње свитање.
Говорим саморазумљивости. Но као што је сваки усмрћени војник вечно понављање једне те исте заблуде, то се мора и истина, у хиљадама облика, вечно и вазда изнова понављати.
(1918)
Херман Хессе, Криег унд Фриеден. Бетрацхунген зу Криег унд Политик сеит дем Јахре 1914. Франкфурт ам Маин: Сухркамп 1962.
Превео с њемачког Марио Копић
