Papa Francisko i fanarski patrijarh Vartolomej (Izvor: Sabornik)
Jasnim odgovorom Patrijarha Porfirija na sve nedoumice koje tište verujuću Srbadiju prekinule bi se sve glasine, kao i priča o brzom dolasku rimskog nepomjanika u Srbiju
Danas i potpuno dobronamerne sugestije dobronamernih verujućih ljudi upućene povodom nekih čudnih, nejasnih pojava u našoj Crkvi, nailaze na reakciju „pravovernih branilaca“ koja nije ništa drugo nego pokušaj da se začepe usta svima koji misle svojom, a ne njihovom glavom. Njihove reakcije sve više liče na pokvarenu gramofonsku ploču koja samo ponavlja „ne sudite, i neće vam se suditi“. Pritom ti branioci zaboravljaju na druge, takođe Hristove reči: „Pravedan sud sudite“ (Jovan, 7: 24). Kako reče u jednoj propovedi ruski klirik otac Georgij Maksimov: „Mi ne smemo da osuđujemo čoveka, ali suditi o ovim ili onim dejstvima, iznositi sud o tome šta je dobro a šta loše za hrišćanina, šta je pravilno, a šta nepravilno – mi smo ne samo dužni, nego smo i u obavezi. To je zapovest Božija“.
Kada pogledamo žalosnu sliku i posledice politike Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja, koji davanjem Tomosa rasklonicima u Ukrajini preti najvećim raskolom u istoriji Pravoslavlja, možemo reći da krivica za to pada i na sve one koji su ućutkivali i trudili se da zapuše usta svakom ko je ukazivao na nepočinstva Patrijarha Vartolomeja.
Kao da je na delu tendencija da se sveštenonačalije identifikuje sa Crkvom, kao da ostali klir crkveni i verni narod nisu isto tako udovi Crkve Hristove kao i njeno sveštenonačalije. To što neko nosi titulu Vaseljenskog Patrijarha ne znači da je on i istinski pravoslavac, bilo je i ranije na toj katedri samo nominalnih ali ne i istinskih pravoslavaca. Istinski pravoslavan je samo onaj ko i umom i srcem prima sve ono čemu uči Sveta Pravoslavna Crkva i koji se smireno saginje pred njenim autoritetom.
Još pre dvanaest godina (2012) preveo sam i izdao knjigu „Zavera papizma protiv hrišćanstva“ poznate ruske naučnice, Olge Nikolajevne Četverikove. U toj knjizi je naveden „Zakon o zaštiti Vaseljenskog Patrijarha“ od strane Kongresa SAD. Pametnom dosta! Pored toga, u toj knjizi je izuzetno precizno ukazano na njegov budući razbijački rad na jedinstvu Pravoslavlja i njegovo slepo služenje geopolitičkim interesima SAD i svetske antihrišćanske zakulise. Olga je u toj knjizi precizno predvidela njegovo razbijačko delovanje na kanonskoj teritoriji RPC u Ukrajini i Belorusiji i pribaltičkim zemljama. Kako ovde ne citirati reči Mitropolita Nežinskog i Priluškog Klimenta, predsednika sinodalnog informativno-prosvetnog odseka Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije iz intervjua Večernjim novostima (videti OVDE).
Na patrijarhu Vartolomeju, na njemu lično, leži ogroman greh za svu hulu učinjenu nad ukrajinskim svetinjama i za sve suze i stradanja ukrajinskih pravoslavaca. Gledajući njegov cinizam, stiče se utisak da se na njemu ispunilo ukazanje Svetog apostola Pavla – licemerje i krivoverstvo pečat su greha koji spaljuje čovekovu savest. Njegove licemerne propovedi svedočiće protiv njega na Strašnom sudu. Jer Bog neće zaboraviti nijednu nevinu suzu onih koji stradaju za ime Hristovo i Crkvu njegovu.
Sada ovaj arhijerej spržene savesti nastavlja sa svojim nepočinstvima pošto se potpuno uživeo u ulogu „istočnog pape“, pa prilikom izjave saučešća zbog terorističkog akta u Moskvi, te ljude naziva „svojim čedima“ ne pominjući RPC kao kanonsku crkvu na teritoriji Rusije.
Sada poziva na zajedničku proslavu Vaskrsenja Hristovog 2025. godine sa arhijeretikom iz Rima, koji je blagoslovio brakove homoseksualaca.
U svetlu svega gore rečenog, šta danas mogu da kažu svi oni „pravoverni“ branitelji lika i dela Patrijarha Vartolomeja, koji su ućutkivali svakoga ko je pokušavao da ukaže na mnoge pogrešne poteze istog? Svakako da bi i za njega i za Pravoslavlje bilo mnogo korisnije da je imao ozbiljne kritičare i u kliru i u narodu, njegovi branitelji su popločali put da dođe do stanja „spržene savesti“ o kome govori mitropolit Kliment. Sigurno da bez njihove podrške i aminovanja na njegovo otvoreno razbijanje jedinstva Pravoslavlja i služenje geopolitičkim interesima anglosaksonaca, posledice ne bi bile ovako katastrofalne. Zar slučaj Patrijarha Vartolomeja ne pokazuje da smo mi dužni da „pravedan sud sudimo“ a ne da kao noj zabijamo glavu u pesak na sve što radi sveštenonačalije, makar bilo očigledno da nekada rade pogrešne i štetne stvari.
Više puta sam lično pozivao na zlatno geslo svetog Nikolaja Srbskog, da se trudimo da ako kritikujemo, da reči budu blage, a argumenti jaki. Takve dobronamerne kritike mnogo su korisnije i delotvornije od slepog udvoričkog branjenja neodbranjivog pojedinih internet pastira. Pokušaću da se držim tog zlatnog pravila srbskog zlatoustog vladike i u ovom tekstu, koji pišem teška srca. Znam da će dežurni branitelji zagraktati na mene zbog ovog teksta, ali sam siguran da u mojoj kritici ima mnogo više ljubavi prema Patrijarhu nego u njihovoj slepoj osudi svake kritičke reči koja se uputi povodom nekih nedoumica i neslaganja sa postupcima našeg prvojeraha. Uostalom, Bog je sudija svima, pa će biti i meni i njima.
Često nerazumevanje stvara mnogo problema u životu ljudi, često se zbog nerazumevanja stvara potpuno pogrešna slika o nekom događaju ili nekoj ličnosti. A tih problema ne bi bilo kada bi se ljudima razjasnile nedoumice. Naravno da se Patrijarh ne može osvrtati na sve što pišu mediji, ali stvari na koje ukazujemo su veoma važne i dužnost je ozbiljnih ljudi da otklone sve nedoumice po pitanju veoma ozbiljnih stvari. Od stupanja na tron Svetog Save, mnogo je nedoumica po pitanju pojedinih postupaka Patrijarha Porfirija, koja on ne razjašnjava, a njegovi „branitelji“ koji odmah svaku zabrinutost tumače kao nerazumne napade na Patrijarha, više štete nego koristi nanose njegovom ugledu. Zbog toga mislim da bi umesto „dežurnih branitelja“ mnogo delotvornije bilo da sam Patrijarh odgovori na mnoga pitanja koja brinu njegovu pastvu. Premudar sam sebe podiže rečima svojim – uči nas premudri Sirah.
Da nabrojimo neke od tih nedoumica zbog kojih je verujući narod uznemiren.
– Bolno priznanje i davanje Tomosa raskolničkoj crkvenoj strukturi koju je stvorio Josip Broz Tito, do današnjeg dana je nerazumljivo za ogroman broj čeda SPC. Tim činom narušeno je crkvenokanonsko učenje o odnosu prema raskolnicima, učenje o dodeljivanju autokefalije i praktično pogažena viteška borba našeg sveštenonačalija Titovoj srbofobnoj politici, od svetog vladike Nikolaja i Ave Justina, pa redom svih poglavara SPC do Patrijarha Porfirija. Verujući narod je zbog toga s pravom nezadovoljan zidom ćutanja kojim je ta, više politička nego pastirska odluka, obavijena od strane srbskog sveštenonačalija.
– Svakako da postoji potreba da se smanje tenzije u srbsko-hrvatskim odnosima, ali ogroman broj potomaka nedoklanog naroda ne može da razume reči „Ja i Zagreb se volimo javno, ja i Hrvatska se volimo javno, ako to nekome smeta, njegov je problem“. Ako se to izvuče iz konteksta i ne objasni vernom narodu, onda te reči ne predstavljaju put za smanjenje tenzija, kao što to nije ni „tuđmanizacija srbskih stradanja“ koju nekažnjeno evo već čitavu deceniju sprovodi jedan episkop SPC. Na Božić 1942. godine u kleronacističkoj Hrvatskoj državi zverski je zaklano 50 Gojkovića i moj pokojni otac i njegov brat i sestra su ostali do šestog kolena bez bliskog rođaka među Gojkovićima. U susednoj kući pored očeve, u pretežno srbskom selu sa samo jednom kućom inoveraca, živela je rodbina onih koji su počinili taj pokolj i nikome od nejači iz te kuće nije falila dlaka sa glave. Ovaj događaj pokazuje da je srbski narod i bez ekumenizma i bez liberalizma verski više nego tolerantan, njegova pravoslavna duša ne mora da traži Istinu, ona je poseduje, ako je uistinu pravoslavna. Ovaj primer pokazuje da pravoslavni Srbi nisu spremni na zločin protiv nejači čak ni svojih krvnika, čak ni u najstrašnijim trenucima, kada krv vapije za osvetom i lično se ponosim takvim držanjem svojih predaka. Mnoštvo je takvih ili sličnih slučajeva među nedoklanom Srbadijom, ali to nipošto ne znači i blanko razumevanje za ispoljavanje ljubavi prema državi Hrvatskoj čiji predstavnici nikada nisu pokazali ni „P“ od pokajanja zbog vasionskog zločina koji je njihova država počinila. Zbog toga mora biti razumljivo i nezadovoljstvo mnogih verujućih ljudi koje je pogodila nespremnost za bilo kakvim pojašnjenjem – nemilosrdne reči „ako nekome smeta, njegov je problem“ – isuviše su u neskladu sa ličnošću crkvenog prvojerarha među nedoklanim narodom srbskim. Sigurno bi neko slovesno pojašnjenje tih reči smanjilo prostor za one koji znaju samo da kritikuju i revnuju ne po razumu. A nama koji iskreno želimo da se nepotrebno ne urušava ugled takve institucije kakva je Patrijarh, to bi skinulo teret sa srca.
– Naravno da mi nije namera da podučavam Patrijarha po pitanju Svetog Pričešća i pripreme za isto, bilo bi to sa moje strane i drsko i nerazumno. Ali sa druge strane, ne mogu da ne ukažem na ozbiljno nerazumevanje sa njegovim stavom o pričešćivanju od strane mnogih pravoslavnih vernika. To obraćanje u kome je Patrijarh mesto gde se vrši Sveta Tajna Ispovesti podrugljivo nazvao „nekim budžakom u hramu“ i taj poziv na olako svakonedeljno pričešćivanje bez posta i ispovesti (postimo kada se posti, ispovedamo se kada osetimo potrebu, a pričešćujemo se na svakoj Liturgiji – reči su Patrijarha Porfirija), u dubokoj je suprotnosti sa podrobnim tekstom svetog Jovana Zlatoustog o pripremi za Sveto Pričešće, kao i tekstovima i vekovnom praksom mnogih Svetih Otaca naše Svete Crkve.
– Naravno da istinski pravoslavni vernici nisu protivnici dijaloga kao takvog, pa i sa paistima, ali taj dijalog mora biti u Istini. Ako smo svesni činjenice da su sve hule Prvog i Drugog Vatikanskog koncila sa sve bulom o nepogrešivosti pape, uveliko prevazišle po otpadništvu sve jeresi osuđene na sedam Vaseljenskih Sabora, nemoguće je iskreno voditi taj dijalog ako papisti ne samo da nisu svesni neophodnosti svog pokajanja i vraćanja u krilo Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve, nego nas Pravoslavne smatraju šizmaticima. U tom smislu bi mnoge nedoumice verujućih razvejalo i obrazloženje sve češćih najava njegovog dolaska u Srbiju, pogotovo danas kada taj arhijeretik praktično priznaje i sodomske brakove i sve ono što nameće totalitarni duboko antihrišćanski globalizam današnjice. Slovesno obrazloženje stava po tom pitanju onemogućilo bi priče koje uveliko kolaju „čaršijom“, da je „tuđmanizacija srbskih stradanja“ koju sprovodi Muzej žrtava genocida uz pomoć jednog vladike SPC, – u funkciji lakšeg papinog dolaska u Srbiju. Da li smo zaboravili na mudre reči Patrijarha Pavla po ovom pitanju – dobro nam ne došao?
– I na kraju, nesrećno izricanje anateme na Nedelju Pobede Pravoslavlja. Kada se pročita taj tekst onako kako ga je napisao otac Petar Dragojlović, jasno je da može da se dvojako tumači. Ali je isto tako jasno, da slušajući kako je to izgovoreno, prva pomisao čoveku jeste da su anatemisani oni koji tvrde da Duh Sveti od Oca ishodi, to jest, da su anatemisani Pravoslavni. Mada nespretan prevod ne bi smeo biti opravdanje, postavlja se pitanje kako je dozvoljen nespretan prevod za tako važnu stvar? Ako se već tako desilo, logično i neophodno bi bilo da se to pojasni. Ima li išta normalnije nego da se Patrijarh oglasi tim povodom i ućutka one koji tvrde da je on anatemisao Pravoslavne. Besmisleno je da otac Petar Dragojlović ili episkop Sergije izigravaju advokata srbskog Patrijarha u ovako važnoj stvari.
Sve ove pobrojane nedoumice ukoliko nema slovesnog razjašnjenja, stvaraju samo smutnju među vernim čedima SPC i omogućavaju nedobronamernim ljudima širenje glasina i poluistina koje su često opasnije od laži. Istorijski govor Patrijarha ispred Hrama Svetog Save, posle veličanstvene Litije na Usekovanje 2022. godine, duboko je ušao u srca pravoslavne Srbadije. Taj govor se i danas citira, to jeste dokaz, da se još jednom pozovemo na mudre reči Sirahove, da kad razuman čovek čuje mudru reč, hvali je i dalje raznosi. To što se neki baš ni u čemu nisu složili sa tim govorom Patrijarha, dokaz je „da nerazumni kada čuju mudru reč, bacaju je iza leđa“. Dakle, jasnim odgovorom, Patrijarha na sve nedoumice koje tište verujuću Srbadiju, prekinule bi se sve glasine kako po ovim pitanjima, tako i po priči o brzom dolasku rimskog nepomjanika u Srbiju i ne dao Bog, zajedničke proslave Vaskrsa sa nepokajanim jereticima.
„Gospode, Oče i Gospodaru života moga, ne ostavljaj me u njihovom zboru i ne daj mi da padnem među njih“ (Premudrosti Sirahove, 23: 1).
Na Blagovesti i Krstopoklonu nedelju ljeta Gospodnjeg 2024. po Roždestvu Hristovom
Oprema: Stanje stvari
