Fanar i Vatikan se sve više angažuju u dijalogu sa monoteističkim religijama. Foto: SPŽ
Fanar započinje dijalog sa Jevrejima i muslimanima, rimokatolici već dugo vode takav dijalog. Do čega to može dovesti i šta treba da znamo o tome
AUTOR: Kiril Aleksandrov
S ruskog preveo Zoran Milošević
Patrijarh Vartolomej je 1. novembra 2021. godine, tokom posete Sjedinjenim Državama, najavio početak dijaloga sa Jevrejima i muslimanima. „Konstantinopoljska crkva je, paralelno sa svojim vodećim učešćem u ekumenskom pokretu, započela i zvanični dijalog sa drugim verskim tradicijama, posebno sa dve druge monoteističke religije, judaizmom i islamom“, rekao je poglavar Fanara. Vatikan veoma dugo vodi sličan dijalog i njegovi rezultati su veoma interesantni. Analiziramo zašto bi nam ovo moglo biti važno.
Prolog
Pre nego što počnemo da analiziramo dijalog koji Vatikan vodi sa islamom i judaizmom, preporučljivo je pogledati šta je BLM ((Black Lives Matter) ideologija. Zašto povlačimo takve paralele, čitalac će razumeti iz teksta u nastavku. U međuvremenu jednostavno konstatujemo da su po ovoj ideologiji potomci belaca, koji su vekovima ugnjetavali i nanosili ogromnu patnju crncima (crnci nisu izazivali ništa manje patnje jedni drugima, ali nije poželjno da se sada fokusira na ovu činjenicu) danas mora platiti i pokajati se pred potomcima crnaca. Treba da plaču, kleknu pred njima i ljube im noge. Inače, papa Franja čini upravo to, doduše nominalno iz drugog razloga.
Belci, takođe, moraju da im daju subvencije, da im daju veća prava od njih, da zažmire na njihove zločine danas, itd. A crnci bi trebalo sve ovo snishodljivo da prihvate i da nateraju belce da se pokaju iza to još više plate.
Judeo-rimokatolički dijalog
U većini publikacija ovaj dijalog se naziva judeo-hrišćanskim, ali je ispravnije nazvati ga judeo-rimokatoličkim, pošto ga vodi Vatikan, a posledice ovog dijaloga do sada se tiču samo rimokatolika.
Sam dijalog u sadašnjem obliku započet je nakon Drugog svetskog rata i masovnog istrebljenja Jevreja, nazvanog Holokaust. Kao rezultat ovih događaja, u rimokatoličkoj teologiji je nastala takozvana „postaušvicka teologija“. Na veoma pojednostavljen način, svodi se na to da je Holokaust postao vrhunac stradanja jevrejskog naroda kojem su ga hrišćani podvrgavali dve hiljade godina. Odgovornost za sve ovo leži na hrišćanima, koji moraju da za to „odgovaraju i pokaju se“ i promene svoja verovanja na način koji ne vređa osećanja Jevreja. Jedan od istraživača ove teme S. Lezov piše:
„U sadašnjoj hrišćanskoj (…) teologiji raspravlja se ne o moralno.političkoj odgovornosti hrišćana za genocid nad Jevrejima, jer je sada direktna krivica hrišćana van sumnje, štaviše, njeno javno priznanje sve više postaje element dobrog pravca. Ortodoksni rabin Solomon Norman iz Centra za jevrejske studije u Oksfordu napisao je da je Hitler svoj odnos prema Jevrejima nasledio od hrišćana: „U suštini, Hitlerov stav prema Jevrejima se ne razlikuje od hrišćanstva; razlika je samo u metodama koje je koristio.“ Hajnc-Peter Katlevski u svom članku „Teologija posle Aušvica“, koji je 2005. objavio Dojče vele, navodi: „Preduslov za Holokaust bio je progon kome su hrišćani podvrgavali Jevreje tokom 2.000 godina“.
„Teologija posle Aušvica“ sa rimokatoličke strane razvijala se kao „teologija pomirenja“, tj. priznavanje od strane rimokatolika njihove odgovornosti, ili barem njihove saodgovornosti za Holokaust, i shodno tome – kajanja za krivicu. Međutim, na jevrejskoj strani stvari su bile drugačije. Idejnu osnovu judeo-rimokatoličkog dijaloga postavio je jevrejski istoričar i pisac Žil Isak (1877-1963), koji je živeo u Francuskoj. U njegovim knjigama „Isus i Izrael“ (1946) i „Postanak antisemitizma“ (1956), odnos hrišćanstva prema judaizma se posmatra kao „doktrina prezira“. Apostole, jevanđeliste, svete oci Crkve on karakteriše kao dosledne antisemite koji su mrzeli jevrejski narod. Prema Žil Isaku, oni takođe treba da dele moralnu odgovornost za sudbinu Jevrejima u Aušvici i Holokaust. Ovu „doktrinu prezira“ treba zameniti „doktrinom pročišćenja“, u okviru koje hrišćani treba da rade sledeće:
- da isključe iz svojih liturgijskih tekstova, posebno onih koji se čitaju na Veliki petak, svako pominjanje zločina Jevreja;
- da proglase da Jevreji nisu odgovorni za Hristovu smrt, osim zajedno sa ostatkom čovečanstva;
- iz jevanđeoskih tekstova isključiti upućivanje na postupke Jevreja protiv Hrista, a posebno sledeći odlomak iz Jevanđelja po Mateju: „I odgovarajući sav narod reče: Krv njegova na nas i našu decu“ (Mt. 27:25);
- da se prizna da Crkva već dva milenijuma podstiče neprijateljstvo i mržnju prema Jevrejima;
- da se donese odluka o pokajanju hrišćana za sve što su činili Jevrejima, te za ovo učiniti sve potrebne napore da uklone zlo koje su im učinili.
Nakon što se hrišćansko učenje „pročisti“, ono se mora preobraziti u „učenje poštovanja“, tj. priznati judaizam za svog starijeg brata i odustati od pokušaja da Jevreji ubede u potrebu verovanja u Hrista kao Sina Božijeg. „Vi ste naša starija braća“, obratio se papa Jovan Pavle II rabinima kada je posetio rimsku sinagogu 1986. godine
Veoma snažan zamah u razvoju judeo-rimokatoličkog dijaloga bio je Drugi vatikanski koncil (1965) i tamo usvojena deklaracija „O odnosu Crkve prema nehrišćanskim religijama“ (Nostra Aetate), u kojoj je značajan deo posvećen judaizmu. Dokument je sadržao nekoliko izjava koje radikalno menjaju odnos rimokatolicizma i prema judaizmu i prema Jevanđeljskim događajima.
Prvo, ovaj dokument ne pravi razliku između starozavetnog judaizma i takozvanog post-hramskog judaizma koji je nastao nakon što su Rimljani uništili Drugi hram 70. g. Drugo, neipostasni Jehova (namerno netačna vokalizacija Imena Božijeg), kome se klanjaju savremeni Jevreji, priznat je kao pravi Bog … Treće, jevrejski narod je priznat kao nevin za raspeće Spasitelja: „Iako su jevrejske vlasti i njihove pristalice insistirale na Hristovoj smrti, međutim, ono što je učinjeno za vreme Njegove muke ne može se neselektivno pripisati ni svim Jevrejima koji su tada živeli. , ili modernim Jevrejima“. Ovde je već vrlo jasno da je krivica Jevreja, koji su uzvikivali: „Raspni, raspni Ga!“ se ne pripisuje nikome drugom osim konkretnim licima, dok krivica nemačkih fašista koji su ubijali Jevreje u Aušvicu pada na sve hrišćane uopšte. I četvrto, praktično se priznaje da Jevrejima Hristos nije potreban za spasenje, oni u svakom slučaju ostaju izabrani narod Božiji: „Judeji najvećim delom nisu prihvatili Jevanđelje, a mnogi od njih su se čak protivili njegovom širenju. Ipak, prema apostolu, Jevreji su, radi svojih otaca, i dalje dragi Bogu, čiji su darovi i pozivi nepromenljivi“.
Odredbe deklaracije Nostra Aetate, a još više dalji dokumenti koje su rimokatolici usvojili na njenoj osnovi, nisu ništa drugo do ispunjenje programa Žila Isaka za prelazak hrišćanstva (rimokatolicizma) sa „učenja o preziru“ na „učenje o uvažavanju“.. Upravo tako se to doživljava među Jevrejima. Član Svetskog jevrejskog kongresa Žan Halperin napisao je o deklaraciji Nostra Aetate da je ona „zaista otvorila put za potpuno novi dijalog i pokrenula novi pogled Rimoatoličke crkve na Jevreje i judaizam, pokazujući njenu spremnost da zameni učenje o preziru učenjem o poštovanju“.
Godine 1973, u skladu sa odredbama Nostra Aetate, Konferencija rimokatoličkih biskupa Francuske usvojila je deklaraciju „Odnos hrišćana prema judaizmu“, u kojoj se, između ostalog, kaže da „kategorički osuđujemo optužbe Jevreja za Bogoubistvo.“ Odnosno, rimokatolički biskupi su priznali da Jevreji, koji su ubili istorijskog Isusa Hrista rukama rimskih vojnika, nisu ubili Boga. Tako to shvataju i sami Jevreji.
Jevrejska naučnica Helen Fraj, komentarišući deklaraciju Nostra Aetate u knjizi „Hrišćansko-jevrejski dijalog”, napisala je: „Rimokatolička crkva je 1965. ukinula optužbu sa Jevreja za „bogoubistvo”: ranije se verovalo da su počinivši ubistvo Isusa, Jevreji zapravo ubili samog Boga.“ Lako je videti da je ova izjava jednaka negiranju Bogočovečnosti Isusa Hrista, poricanju Simvola vere, koji kaže: „Verujem u jedinoga Boga Oca… I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog od Oca rođenog pre svih vekova, Svetlost od svetlosti, istiniti Boga istinitog ( …) I koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata…“. Veoma je značajno da je 1986. godine, kada je papa Jovan Pavle II posetio glavnu rimsku sinagogu, održao govor u kome se samo jednom pominje Isus Hristos, a nazvan je kao „sin vašeg (jevrejskog – Red.) naroda” i nije nazvan Sinom Božijim.
Rimoatolici danas veruju da su savremeni judaizam i hrišćanstvo dva puta koja vode ka istom cilju. Nemački rimokatolički mesečnik Herder Korrespondenz objavio je 2018. godine pismo upokojenog pape Benedikta XVI, u kojem je on naveo da su judaizam i hrišćanstvo dva oblika tumačenja Svetog pisma i da Jevreji ne moraju da propovedaju Hrista. „Misionarstvo među Jevrejima nije ni predviđeno ni neophodno. Hristos je poslao svoje učenike da objavljuju Radosnu vest svim narodima i kulturama. Misionarska misija je univerzalna, ali sa jednim izuzetkom: kod Jevreja ona nije predviđena i nije neophodna iz razloga što su samo oni među svim ostalim narodima poznavali „nesaznatljivog Boga“. Po mišljenju Benedikta XVI, u dijalogu sa Jevrejima potrebno je govoriti o „razumevanju ličnosti Isusa iz Nazareta“.
Sva ova odstupanja rimokatolika od same suštine hrišćanstva mogu se objasniti rečima svetog apostola Jovana Bogoslova: „Duh Božiji [i duh zablude] prepoznaju se ovako: Po ovom poznajte Duha Božijeg, i duha lažnog; svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; A svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga: i ovaj je antihristov, za kog čuste da će doći, i sad je već na svetu.“ (1. Jovanova 4: 2,3).
Kao što vidite, rimokatolici su u judeorimokatoličkom dijalogu u potpunosti zadovoljili želje suprotne strane, a šta su dobili zauzvrat? Uglavnom, samo to da su se Jevreji saglasili da priznaju zasluge Isusa Hrista u popularizaciji judaizma među nejevrejima, i to s ogradom da On ni njima samima nije potreban. Helen Fraj, koja je već pomenuta, aktivna učesnica judeo-rimokatoličkog dijaloga, ovako piše o tome: „Judaizam može sasvim dobro bez Isusa: postoji bogata jevrejska rabinska tradicija koja se razvijala paralelno sa hrišćanstvom i svedoči o mogućnosti drugačije, nehrišćanske upotrebe biblijskog nasleđa… Ali u isto vreme, Jevreji mogu prihvatiti i prihvataju Isusa kao osobu kroz koju su neznabošci prepoznali Boga Izraela.“
Hrišćansko-islamski dijalog
Mnogo je teže okarakterisati dijalog između hrišćana i muslimana iz razloga što hrišćani mnogo više komuniciraju sa muslimanima na društvenom i svakodnevnom nivou nego sa Jevrejima. U mnogim zemljama, oni sarađuju jedni drugima i jednostavno su prinuđeni da vode dijalog. Teškoće pri takvog dijalogu predstavlja nedostatak centralizovane uprave u islamu. Ako je rimokatolicizam jedinstvena administrativna struktura sa centrom u Vatikanu, onda je islam predstavljen mnogim nezavisnim pokretima, od kojih svaki može imati svoj pogled i na hrišćanstvo i na dijalog sa njim.
Međutim, što se tiče bogoslovskog dijaloga, on se, kao i judeo-hrišćanski dijalog, vodi uglavnom između muslimana i rimokatolika. A u okviru ovog dijaloga, Deklaracija Nostra Aetate usvojena na Drugom vatikanskom koncilu (1965.) i Deklaracija Lumen Gentium usvojena na istom mestu, u čijem paragrafu 16 se kaže da spasonosna volja Božija obuhvata i one „koji priznaju Stvoritelja, a među njima su, pre svega, muslimani, koji, ispovedajući svoju privrženost veri Avramovoj, zajedno sa nama klanjaju se jednom Bogu, milostivom, koji će suditi ljudima u poslednji dan.n“Možemo reći da je u pogledu islama Drugi vatikanski koncil radikalno promenio svoju srednjovekovnu tradiciju, prema kojoj je islam bio priznat kao jeres, a osnivač muslimanske religije Muhamed je bio lažni prorok, pa čak i antihrist. Sada, kao što je papa Jovan Pavle II rekao 1985. obraćajući se muslimanima: „Naš Bog i vaš su jedno te isto, a mi smo braća i sestre u veri Avramovoj.“
Međutim, takva promena se ne odnosi samo na islam, već i na sve nehrišćanske religije uopšte. Ako je pre Drugog vatikanskog sabora Rimoatolička crkva sve one koji joj nisu pripadali priznavala za naslednike pakla, sada je ovakav stav potpuno drugačiji. Stav 2 Nostra Aetate kaže: „Rimoatolička crkva ne odbacuje ništa što je istinito i sveto u ovim religijama. Ona se sa iskrenim poštovanjem odnosi prema tom načinu delovanja i življenja, onim zapovestima i učenjima koja, u mnogo čemu se razlikuju od onoga čega se ona pridržava i čemu uči, ipak često prenose tračak Istine koja prosvetljuje sve ljude.“
Godine 2019, tokom posete Ujedinjenim Arapskim Emiratima, papa Francisko i vrhovni imam Al-Azhar šeik Ahmed el-Tajeb potpisali su zajednički dokument o ljudskom bratstvu, čija je glavna poruka bila uspostavljanje međuverske tolerancije i mirne koegzistencije. Jedan od paragrafa ovog dokumenta glasi: „Pozivamo intelektualce, filozofe, verske vođe, umetnike, medijske profesionalce i muškarce i žene iz sfere kulture u svim delovima sveta da ponovo otkriju vrednosti mira, pravde, dobrote, lepotu, ljudskog bratstva i suživota. da ponovo potvrdimo važnost ovih vrednosti kao sidra spasenja za sve i da ih promovišemo svuda.“ Odnosno, rimski pontifikt, pozicionirajući se kao Hristov namesnik na zemlji, potpisao je da je „sidro spasenja“ sve samo ne Gospod Isus Hristos.
Ubrzo nakon putovanja pape Franje u UAE, predstavljen je projekat izgradnje hramskog kompleksa za tri avramovske religije: hrišćanstva, judaizma i islama. (?)
Treba reći da Vatikan u dijalogu sa muslimanima nije dozvolio takva odstupanja od sopstvene vere kao u dijalogu sa Jevrejima. Ali to je zbog činjenice da je islam nastao početkom 7. veka, kada je hrišćanska doktrina već uveliko formirana. Osim toga, muslimani su od samog početka prepoznali Isusa Hrista kao proroka i njemu, kao i njegovoj Prečistoj Majci, dali odgovarajuće poštovanje. Sukobi muslimana sa hrišćanskim svetom uglavnom nisu bili bogoslovski, već vojno-politički i manifestovali su se u vidu osvajanja ili kolonizacije. Stoga je fokus rimokatoličko-muslimanskog dijaloga uglavnom usmeren na miran suživot i sprečavanje ratova i terorizma.
Zaključci
Prvo, reči patrijarha Vartolomeja da je „Konstantinopoljska patrijaršija (…) započela zvanični dijalog (…) sa druge dve monoteističke religije, judaizmom i islamom” svedoče o nameri Fanara da podigne ovaj dijalog na kvalitativno novi nivo, sa novim ciljevima i zadacima, uostalom, i sami takvi dijalozi se vode dosta dugo i u okviru rada raznih ekumenskih struktura.
Drugo, pošto se ulazak Fanara u dijalog dešava istovremeno sa intenziviranjem procesa ujedinjenja sa Vatikanom, to znači faktičko priključenje Fanara dijalogu koji Vatikan vodi već nekoliko decenija.
Treće, iskustvo rimokatolika svedoči da u okviru takvog dijaloga Vatikan odstupa od svoje doktrine da bi udovoljio svojim partnerima u dijalogu. To se posebno odnosi na judeo-rimokatolički dijalog. Međutim, recipročnih koraka praktično nema.
Četvrto, nema razloga da se veruje da Fanar, u okviru ovog dijaloga, neće ići putem otpadništva i da će ostati veran izvornom pravoslavnom učenju.
I peto, danas više nema sumnje kojim putem ide Konstantinopoljska patrijaršija. Ići za njom ili ostati veran Pravoslavlju – ovo je pitanje sa kojim se sada suočava svaka Pomesna Pravoslavna Crkva. I svaka Crkva mora sama da odgovori.
