Аутор: Душан Дојчиновић .
Ово су моји, последњи дани, пред селидбу, ближих небу.
Година је 1977.година, СФРЈ, доживела је процват.
Стандард, захваљујући другу Старом.
Кога су звали и “ћопави” , баш они завидљивци, који, у то време, и повољном периоду, нису могли да подигну, велелепне куће, као твој отац Душане, него су живели у становима социјалистичке изградње!
Уљуљкани у бајку о братству и јединству,јели су баклаве, тулумбе и сладоледе с лимунадом у посластичари.
И веровали, у социјализам, без класних разлика.
-Знам да нећу видети домовину, Србију, за којом толико патим !!!
-Ова соба у болници Драгиша Мишовић ме гуши, као тешка мемла и влага, оболелог од туберкулозе.
-Као магла, астматичара.
-Као сестре и доктори са неурологије.
-Срце ми лепрша, даха ми понестаје.
Из руку ми испада, књига Меше Селимовића, Дервиш и смрт.
-Увек ми је био бољи, од Иве Андрића као писац.
-Без обзира на његову Нобелову награду.
-Млађим генерацијама сам мање познат, они су на друштвеним мрежама, знам, ах, знам!
-Фејсбук, Тик ток..
-Селфи девојака, на Тргу.
-Селфи у ауту, закачен на инстанграм профил…-
-Гледам из болничког кревета, ТВ Слагалицу, и пита ТВ водитељка, :”набројте најпознатија дела Милоша Црњанског”!? …
-Он, ни да бекне.
-У последњим секундама, сети се други такмичар :Дневник о Чарнојевићу, Роман о Лондону, Сеобе.
-Браво!
-Слаткоречива лепојка му рече,то: “браво” !
-Мени је шећер скочио на двадесет.
-Лице ми добија грч, вилица се грчи, а језик лепи за непце.
-Хтео је да види мој последњи дан, професор доктор Александар Јерков … – У Вашој Градској Библиотеци Радоје Домановић, при књижевном сусрету,у Лесковцу.
Како знате, господине Црњански!?
-Ах! Просто знам.
Људина, је господин Александар Јерков!.
-Баш као твој отац, Душане.
Људина!
-Ено га с Николом Теслом цртају планове, за високи напон! – каже ми Милош Црњански.
И још ово ми признаје.
-Одбијам, да, једем и пијем, данима.
-Баш као твој отац, Душане, док је још био кући, док га нису пребацили у болницу, те фебруарске вечери,11.фебруара. 2022.године.
-Остали су књижевни критичари, да живе од моје славе.
-Издавачи, и штампари.
-Професорице и професори српског језика.
-Преводиоци, и лектори.
-Боље је тако.
-Ја не бих умео тако.
-Ја нисам умео са новцем.
-Падам, на плочице у купатилу.
-Умирем.
-Само што сам се обријао, и само што сам добио грчеве.
– И нисам знао где се налазим…
-Изгубио сам свест.
-Онда је настала нека свечана тишина.
-Равница Иланче, или Темишвара, жито у класу љуљушка ветар , и бог.
-Служе му анђели и поју:Алилуја!
Гомила људи на опелу.
-Загледам их одозгоре као са Петроварадинске тврђаве са сата.
-Сахрањен сам у алеји заслужних грађана.
-Тамо ми сад праве, друштво, гаврани, пси луталице, крадљивци цвећа, удовице, чланови породица ожалошћених и продавци свећа, фитиља и корпи са цвећем.
-Ја и Мика Антић играмо шах.
-Он каже да смо ми бесмртни песници.
-Шта би радио, да си по други пут у Србији, са Србима, ове 2022. године, пита ме Мика Антић.
-Па гробарски посао.
-Погребно предузеће.
-Сандук и крстаче, умрлице и мирна Бачка!
-На зицер Мико, друже мој.
-Смрт је једино сигурна!
-Ха, ха, ха!
-Горко кисело се насмејах и ја,
Милош Црњански.
