Poslednji dani, moje blistave karijere

Poslednji dani, moje blistave karijere

Аутор: Душан Дојчиновић .

Ово су моји, последњи дани, пред селидбу, ближих небу.

Година је 1977.година, СФРЈ, доживела је процват.

Стандард, захваљујући другу Старом.

Кога су звали и  “ћопави” , баш они завидљивци, који, у то време, и повољном периоду, нису могли да подигну, велелепне куће, као твој отац Душане, него су живели у становима социјалистичке изградње!

Уљуљкани у бајку о братству и јединству,јели су баклаве, тулумбе и сладоледе с лимунадом у посластичари.

И веровали, у социјализам, без класних разлика.

-Знам да нећу видети домовину, Србију, за којом толико патим !!!

-Ова соба у болници Драгиша Мишовић ме гуши, као тешка мемла и влага, оболелог од туберкулозе.

-Као магла, астматичара.

-Као сестре и доктори са неурологије.

-Срце ми лепрша, даха ми понестаје.

Из руку ми испада, књига Меше Селимовића, Дервиш и смрт.

-Увек ми је био бољи, од Иве Андрића као писац.

-Без обзира на његову Нобелову награду.

-Млађим генерацијама сам мање познат, они су на друштвеним мрежама, знам, ах, знам!

-Фејсбук, Тик ток..

-Селфи девојака, на Тргу.

-Селфи у ауту, закачен на инстанграм профил…-

-Гледам из болничког кревета, ТВ Слагалицу, и пита ТВ водитељка, :”набројте најпознатија дела Милоша Црњанског”!? …

-Он, ни да бекне.

-У последњим секундама, сети се други такмичар :Дневник о Чарнојевићу, Роман о Лондону, Сеобе.

-Браво!

-Слаткоречива лепојка му рече,то: “браво” !

-Мени је шећер скочио на двадесет.

-Лице ми добија грч, вилица се грчи, а језик лепи за непце.

-Хтео је да види мој последњи дан, професор доктор Александар Јерков … – У  Вашој Градској Библиотеци Радоје Домановић, при књижевном сусрету,у Лесковцу.

Како знате, господине Црњански!?

-Ах! Просто знам.

Људина, је господин Александар Јерков!.

-Баш као твој отац, Душане.

Људина!

-Ено га с Николом Теслом цртају планове, за високи напон! – каже ми Милош Црњански.

И још ово ми признаје.

-Одбијам, да, једем и пијем, данима.

-Баш као твој отац, Душане, док је још био кући, док га нису пребацили у болницу, те фебруарске вечери,11.фебруара. 2022.године.

-Остали су књижевни критичари, да живе од моје славе.

-Издавачи, и штампари.

-Професорице и професори српског језика.

-Преводиоци, и лектори.

-Боље је тако.

-Ја не бих умео тако.

-Ја нисам умео са новцем.

-Падам, на плочице у купатилу.

-Умирем.

-Само што сам се обријао, и само што сам добио грчеве.

– И нисам знао где се налазим…

-Изгубио сам свест.

-Онда је настала нека свечана тишина.

-Равница Иланче, или Темишвара, жито у класу љуљушка ветар , и бог.

-Служе му анђели и поју:Алилуја!

Гомила људи на опелу.

-Загледам их одозгоре као са Петроварадинске тврђаве са сата.

-Сахрањен сам у алеји заслужних грађана.

-Тамо ми сад праве, друштво, гаврани, пси луталице, крадљивци цвећа, удовице, чланови породица ожалошћених и продавци свећа, фитиља и корпи са цвећем.

-Ја и Мика Антић играмо шах.

-Он каже да смо ми бесмртни песници.

-Шта би радио, да си по други пут у Србији, са Србима, ове 2022. године, пита ме Мика Антић.

-Па гробарски посао.

-Погребно предузеће.

-Сандук и крстаче, умрлице и мирна Бачка!

-На зицер Мико, друже мој.

-Смрт је једино сигурна!

-Ха, ха, ха!

-Горко кисело се насмејах и ја,

 Милош Црњански.

Podelite sa drugima:

Povezani članci