Аутор: Хана Казазовић
Постоје књиге које ти дођу под руку у идеалном моменту. Чини ти се да тражиш одговоре на нека питања и чекаш знак из Свемира, а он ти га пошаље у виду књиге. За мене је то најбољи начин, можда ви који више волите филмове одговоре и знакове прије препознате у њима.
Такав један знак ми јуче дође у руке у виду књиге “Посебан од првог удисаја” Исмара Крџалића. Имам одавно у плану да прочитам ту књигу, још од како сам се са Исмаром повезала на Фацебооку, али мјесецима ми се није дало да се поклопе ствари и да дођем до ње. До прије пар дана. И онда ми нешто није дало да је узмем одмах у читање, него сам то направила јуче.
А јуче је био дан кад ми је баш требала нека ињекција позитиве, нешто да ме тргне и (по)каже ми да “Хеј, није све тако црно и можеш ти то!”
Исмар је књигу писао мислим са 19 година, а ни данас није пуно старији, тек коју годину. И успио је да у њу унесе сву невиност и чистоћу размишљања једног дјетета. Међутим, уз ту чистоћу и невиност Исмар комбинује размишљања мудрог, промишљеног човјека који има јасно дефинисана схватања о свијету око себе. И то каква размишљања… Као да читате дефиниције из уџбеника за живот, али изречене тако једноставно да их заиста свако може разумјети и примијенити на себе.
То је вјероватно тај дјечак у њему којег Исмар не пушта да одрасте.
Оно што даје додатну вриједност књизи јесте то што је аутобиографска, јер Исмар је момак који има церебралну парализу са којом се веома храбро носи. Његови записи нам пружају увид у проблеме са којима се среће у животу, дајући нам могућност да се бар за тренутак замислимо у његовој улози. Међутим, свој хендикеп он користи као потицај да искористи све предности и могућности које има, и то је лекција која заиста вриједи за сваког.
Исмар не допушта да га тај хендикеп дефинише и да постане синоним за њега. Управо супротно. Он учи, пише, говори неколико језика и даје нам свима примјер шта све можемо постићи када имамо вољу и када се трудимо.
Најљепши дио књиге ми је онај у којем пише о својој породици, посебно љубави према мајци, сестри и сестричини. Мама је највише заслужна за оно какав је Исмар данас јер се борила као лавица да му омогући максимум од оног што би могао имати. Свакодневно га је возила у школу, а прве двије године чак и носила на леђима, да би се могао образовати. Тај дио у којем пише о њима ми је био попут ушушкавања у најмекшу декицу, јер количина љубави исписана ту на папиру заиста дјелује исцјељујуће чак и за оног ко чита.
Након читања књиге сам погледала у своје муке и проблеме и први пут их, након дуго времена, назвала изазовима. Чак ми је и децембар умјесто проблематичног постао изазован мјесец. Схватила сам да живот пред нас не поставља више од оног што можемо поднијети, те да нам заиста све сервира са разлогом. Није баш да увијек можемо схватити зашто је то тако, али како и Исмар сам каже – оно што ми можемо јесте прихватити то и из свега извући максимум. Окренути се оном што можемо и фокусирати се на то.
Ријетко задржавам књиге код себе, односно остављам само оне које ми баш нешто значе (остале поклањам). То што ћу ову оставити у својој мини бибилотеци довољно говори о томе какав је утисак оставила на мене. Биће једна од оних којима ћу се често враћати, посебно у моментима кад ми се учини да су изазови почели личити на проблеме.
