Необјављени рукописи :
За неузвраћене љубави
Размишљали смо о томе шта да вам понудимо као освежење у овом суровом и слободно се може назвати сувопарном времену.Нисмо сигурни да смо изабрали право освежење. Али имајуци у виду да се и комуникација и исказивање љубави своди на што мање рерчи ПИСМА ПОРТУГАРСКЕ КАЛУДЈЕРИЦЕ ИЗ 17. ВЕКА су изгледа прави избор.То су писма изузетне лепоте пуна страсти и љубави. Напуштена Маријана почиње да пише покушава да успостави дијалог с љубавником ,да га језиком и жељом прати и да упркос одсуству другога ,а захваљујући лукавству језика и игри имагинације ,оствари присуство љубавника.
Ова писма објављена су први пут на француском језику већ почеткорн 1669. године без имена аутора под насловом »Португалска писма преведена на француски«. Одмах су постигла огроман успех. Убрзо су доживела и друго издање. Исте године било их је још два код других париских издавача, па чак и једно у Амстердаму. Убрзо им је један други издавач дао наслов »Љубавна писма једне калуђерице«, док нешто доцније нису добила дефинитивно име »Писма португалске калуђерице«. Доцније у току времена, издавачи су почели додавати и нова писма, па чак и »одговоре на писма португалске калуђерице«, али то су били фалсификати.
(Први превод ове књиге код нас објавила је »Багдала« 1968. год. Ово друго издање претрпело је мање стилске измене преводиоца)
Писма португарске калуђерице из 17. века
УМЕСТО УВОДА
У читавој светској књижевности нема много тако дубоких и искрених крикова Ијудске душе, као што их је изразила, и не мислећи да ће то толико значити за читав свет и после три века, ова млађа калнђерица у неколико својих писама човеку кога је заволела и који ју је нагло напустио. Ни она ни он нису могли ни слутити да ће њихов животни сусрет, у суштини необележен ничим нарочитим, већ само због ових неколико сачуваних писама, остати као ретки спомееик дубоке и велике љубави, оне која је нешто најлепше (и најтрагичније у својој лепоти) што се може доживети у овоземаљском и кратком људском животу. Можда су она баш зато тако и дирљива и драгоцена, што њих није написао неки велики писац који од својих стихова, или прозних стилских бравура прави велику уметност. Не, ово је само крик искрене и осетљиве душе једне младе девојке, која је имала ту ретку срећу (или несрећу!) да доживи ону велику и потпуну љубав, у којој се све даје а ништа не дебија, осим огромног и потпуног самозадовољства у неограниченом давању себе, до дна свој свести, психе и целокупног бића — без остатка нити обзира на животне, друштвене, породичне и верске обавезе.
Замислимо како је та љубав постала. Пре свега амбијент и колорит XВИИ века. Тачније време: између 1664. и 1668. Млада и врло лепа девојка затворена је у манастиру због ондашњих друштвених прилика и обзира: да се богатство племићких породица не дели и смањује, најстарији син и ћерка наслеђују све, остали синови иду у војску а кћери у манастир. И тако млада девојка жељна живота и љубави, која проводи своје најлепше године између хладних манастирских зидова, види пред манастиром ратном славом овенчаног младог Француза, официра у ондашњој китњастој униформи мускетара и молијеровски накинђурених племића, који изводи бравре на своме коњу док га младе жене и остале калуђерице гледају са терасе манастира. На неки начин она долази у везу са њим, док о неком стварном љубавном доживљају нема ни говора. Подсетимо се да је то време само љубавних наговештаја, погледа, тек неке мало смелије речи, али увек јако уздрж-љиве, највише стиска руке, а већ као крајње слободе: писамцета и неке увијене поруке. И сада замислимо каква се то љубав разбуктала, када су следила оваква писма и поруке и исповести које ћемо у овој књижици чути. Силна је то љубав — она најчистија, најсублимнија, она права! — отуда њена жива снага и огањ који и сад, после три стотине година, још из ње зраче!
Толико уместо увода. А ако се баш жели да зна и неки конкретнији податак о оној која је написала ова писма, навешћемо само неки од оних за које је књи-жевном историчару требало дуго да истражује, јер тек сто двадесет година доцније тачно се све сазнало. Писац ових дивних писама била је калудерица манастира у граду Бежи у Португалији. Њено је име било Маријана Алкафорада, била је племићког рода, и као млађа ћерка племића морала је отићи врло млада у манастир, а човек коме је та калуђерица писала ова писма био је млади Француз, официр војске која је у то време била дошла као помоћ тадањем претенденту на португалски престо, да му помогне да се ослободи шпанске окупације. Главни штаб француске војске био је баш у торн граду Бежи, у провинцији Алметежа, у Португалији. Официр се звао Ноел Бутон, гроф од Сен-Леже-а, маркиз од Самијиа. Он је у Португалији боравио између 1663. и 1667; дакле пре три стотине година ова је љубавна историја била завршена, јер се зна да је 1667. године млади гроф за свагда напустио Португалију. Зна се тачно и то да је он своја писма писао калуђерици а која му је она вратила, то ће се видети из њених писама — уништио, док су њена случајно сачувана, и тако и њу и њега увели у вечни живот великих љубавника овога света.
Најзад чујмо та писма која се већ три стотине година објављују у безброј изђања и на многим језицима, и још увек измамљују многе сузе осетљивим ду-шама.
Н. Т.
ПИСМО ПРВО
Замисли само, љубави моја, колико ти је недостајало предвиђање. Несрећни човече, ти си био изневерен, али си изневерио и мене варљивим надама. Наклоност на којој си изградио толике пријатности, сада ти доноси само самртно очајање, које се једино може упоредити са суровом одсутношћу, која јој је и узрок. И заиста, та одсутност, којој моја туга, ма колико продубљена, не може дати ни једно довољно злокобно име, лишава ме за свагда гледања тих очију у којима сам видела толико љубави; те очи су ме обавештавале о многим збивањима која су ме испуњавала радошћу; заиста, оне су ме обавештавале о свим стварима, и биле најзад за све довољне? Авај, моје очи лишене су једине светлости коју су волеле; сада им остају само сузе, и ја их и употребљавам у једину сврху: да плачем без престанка, од како сам дознала да сте се најзад одлучили да се удаљите; то је стање сада мени постало неиздржљиво, и то ће ме за кратко време приморати да умрем. Ипак, све ми се чини да ја имам и извесну наклоност за несреће, а њима сте ви једини узрок: ја сам вам наменила свој живот оног истог тренутка када сам вас први пут видела: и ја осећам не мало задовољство да вам га жртвујем: хиљаду пута дневно упућујем вам своје уздахе, они вас прате свуда и на свакем месту, и они ми доносе као једину наду за толико неспокојство, само једно врло искрено предсказање, а које ми најављује моја лоша срећа, и које има ту суровост да не пати због тога што ја себе умирујем; да, оно ми говори сваког тренутка: »Престани, престани, несрећна Маријано да себе узалудно уништаваш, и да тражиш свог обожаваног кога више никада нећеш видети; он је прешао море да би побегао од тебе, он живи сада у Француској усред многих задовољстава, он ни једног тренутка не мисли на твој бол који те разрешава свих тих твојих излива љубави, а који њега уопште не занимају«. Али ипак не, ја не могу да се одлучим да судим тако о вама, и мени је веома стало до тога да вас у себи оправдам: ја нећу никако да мислим да сте ме ви заборавили. Зар нисам већ довољно несрећна да себе мучим лажним сумњама? И зашто бих чинила тај напор да се више не сећам свих оних тренутака када сте ми давали доказе ваше љубави према мени? Била сам талико очарана свим тим патњама, да бих била веома незахвална, да вас не волим оним истим жаром који је љубав у мени будио, док сам уживала у свим доказима ваше љубави. Па како се то могло догодити да су дивни тренуци могли постати тако свирепи? И зашто да они сад служе само мучењу мога срца?
Авај! Ваше последње писмо доводи га у једно чудно стање:моје срце имало је покрете тако осетљиве, да је имало, чини ми се, велике напоре да се одвоји од мене, и да оде да вас тражи: ја сам била толико преморена свим тим снажним осећањима да сам остала више од три сата лишена свих својих чула: противила сам се да се вратим у живот који треба да изгубим због вас, јер не могу да га замислим без вас и ја видех најзад, а против своје воље, светлост; и тада поласках себи да ћу умрети од љубави; није ми било неугодно што ће моје срце бити мучено вашом одсутношћу. После тог сазнања ја сам имала више других непријатности: али, могу ли икад бити без невоља док год вас не будем поново видела? Ипак, трпећу све без роптања, јер то долази од вас. Шта? Зар је то накнада коју ми ви пружате зато што сам вас тако нежно волела? Али мени је свеједно, ја сам одлучила да вас обожавам читавог свог живота, и да не видим никог другог; и ја вас уверавам да ћете ви учинити добро такође, ако не будете волели никог другог. Зар бисте могли ви бити задовољни неком љубављу мањом него што је моја? Ви ћете наћи можда више лепоте на некој жени (некад сте ми говорили да сам била лепа), али ви нећете наћи никад толико љубави, а све остало није ништа. Не испуњавајте више ваша писма непотребним стварима, и не пишите ми више да се сећате мене. Ја вас не могу заборавити и ја не заборављам такође да сте ми ви давали наде да ћете до-ћи да проведете извесно време са мном. Авај! Зашто не бисте хтели да проведете са мном и читав живот? Да ми је могуће да изађем из овог несретног манастира ја не бих очекивала у Португалији остварење ваших обећања: отишла бих ничега се не устручавајући, да вас потражим, да вас пратим, и да вас волим пред читавим светом: не могу ласкати себи да то мора бити, нећу себе да подстичем таквим надама, које би ми дале многа зодовоИјства, али од сада хоћу да будем окренута само болу. Признајем ипак, да ова прилика коју ми је пружио мој брат: да могу да вам пишем, пробудила је у мени извесну радост, и она је зауставила у мени тренутке очајања у којима сам до сада била. Ја вас преклињем да ми кажете, зашто сте се били одлучили да ме одушевите, како сте то и остварили, када сте добро знали да ћете ме морати напустити? И зашто сте били онакоодлучни да ме учините несрећном? Зашто ме неоставите на миру у мом манастиру? Да вам нисам нанела какву увреду? Али ја вам се извињавам: ја вас не окривљујем ни за шта: ја нисаму стању да мислим на мојуосвету, и ја оптужујем само претерану строгост своје судбине. Чини ми се да док се ми гастајемо, нама се догађа све зло кога смо се могли бојати; али наша се срца не могу растати: љубав која је јача од њих, спојила их је за читав живот. Ако вас занима мој живот, пишите ми често.Ја заслужујем да се с времена на време мало потрудите ида ме обавештавате остању вашега срца, ивашим успесима, анарочито, дођите да ме видите.Збогом, не могу висе да оставим ову хартију,она ће допасти у ваше руке, како бих волела дасам исте среће. Авај! Ала сам безумна, не схватам да је то немогуће. Збогом, не могу више.Збогом, волите ме вечно; иучините да патим још и више.
ПИСМО ДРУГО
Ваш поручник ми је рекао да вас је бура приморала да се склоните у неко пристаниште краљевине Алгарве: бринем се да сте се много напатили на мору; та зебња толико ме обузима да више не мислим на своје личне патње; да ли сте ви сасвим убеђени да се за вас више брине ваш поручник, и да се у све оно што се вама догађа он више уноси, него ја? Зашто је он у то боље упућен; и најзад, зашто ми нисте никако писали? Ја сам веома несрећна што нисте имали никакву прилику од вашег одласка да ми пишете; али ја бих била још више несрећна ако сте их имали, а нисте ми писали; ваша неправичност и ваша незахвалност су превелике! Али ја бих била у великом очајању, ако би вам оне нанеле неку несрећу, и много више волим да остану без казне него да ја будем освећена; одупирем се свим појавама, које би требало да ме увере да ме ви не волите више, и ја осећам више расположења да се слепо предам мојој љубави према вама, него да будем заслепљена доказима које ми ви пружате о вашој небризи према мени; колико ли би ми ви уштедели немира да је ваше понашање према мени било мање заинтересова-но од првог дана када сам вас видела, него како ми оно изгледа сада од извесног времена! Али, ко не би претеривао, као ја, код толике ваше патње, и коме се она не би учинила толико искрена? Колико има муке онај који треба да се одлучи да сумња у искреност онога кога воли! Ја знам да је и најмањи изговор вама довољан, па чак ако се нисте ни потрудили да га учините, љубав коју гајим за вас служи вам тако верно, и не могу се сагласити са мишљу да вас сматрам кривцем, осим што уживам у помисли да вам могу ја судити. Ви сте ме својом упорношћу освојили, ви сте ми вашим заносом пробудили љубав, ви сте ме очарали вашом љупкошћу, уверили ме вашим обееањима, ваша силна страст прешла је на мене; али наставак таквих неизмерно пријатних часова, и тако срећних, данас
су само сузе, уиздаси, и тужна смрт свега, а ја нисам у стању да томе пружим никакав лек. Истина је да сам имала веома много уживања волећи вас: али све ме то стаје сада необичних болова, и све ово што ви сада чините доводи ме у крајње очајањ. Да сам се са више упорности могла одупрети вашој љубави, да сам вама могла нанети неки разлог за тугу, и више развила вашу љубомору, да сте ви могли опазити у мени неко хладније осећање према вама, и да сам хтела најзад супротставити мој разум својој природној наклоности коју гајим према вама, а коју сте ви брзо запазили (јер су моји напори у томе били некоректни), ви бисте могли да ме строго казните и послужите се вашом моћи; али ви сте ми се учинили тако љупки, и пре него што сте ми рекли да ме волите, ви сте ми показали тако велику љубав да сам била очарана, и ја сам почела да вас волим тако страсно; али како ви нисте били толико заслепљени као ја, зашто сте онда дозволили да се нађем у душевном стању у коме се сада налазим? Шта сте све хтели да чините са свим тим мојим заносима, који су вама могли бити само непријатни? Ви сте добро знали да не можете заувек остати у Португалији, и зашто сте онда баш мене изабрали да ме учините тако несрећном? Ви сте несумњиво могли наћи у овој земљи неку жену лепшу од мене, са којом бисте имали исто толико уживања, пошто сте тражили само она најгрубља, а та жена би вас верно волела исто онолико времена колико би вас виђала, и коју би време утешило од ваше одсутности, и ви је могли напустити без вероломства и без суровости; овако, овај начин више одговара неком Тиранину коме је у природи да мучи, него Љубавнику који треба да мисли само како ће се допасти; Авај! Заиста сте неосетљиви према једном срцу које припада само вама? Ја видим да је вама много лакше да будете наклоњени неком мишљењу против мене, него што бих ја могла бити убеђена у нешто противу вас: ја бих се одупирала, у не узимајући у помоћ сву своју љубав, а да и не запажам да чиним нешто особито, па и са јачим разлозима него они који су вас приморали да ме оставите, јер сви разлози чинили би ми се тако слаби, пошто нема таквих који би ме могли отргнути од вас: али ви сте хтели да искористите прве разлоге на које сте наишли, само да бисте се вратили у Француску; ако је брод морао да отплови, зашто га нисте оставили да оде без вас? Ваша породица вам је писала и зар ви нисте знали за сва прогањања која сам ја трпела од моје породице? Ваша част вас је обавезала да ме напустите, а ја нисам ни мислила на своју. Ви сте били обавезни да идете да служите вашег краља; али ако је истина оно што се о њему говори, он није имао велику потребу за вашом помоћи и он би вам лако опростио ваш недолазак.
Била бих и сувише срећна да смо наш живот провели заједно: али пошто је било потребно да нас сурова судбина раздвоји, треба да будем задовољна што нисам неверна, а ја не бих хтела ни за шта на свету да будем она особа која је учинила тако ружну ствар. Ви сте добро знали дубину љубави мога срца и моје нежности, а ипак сте могли да одлучите да ме напустите и да ме изложите оном ужасном осећању које ћу ја морати да преживим: да ви више не мислите на мене, и да ме жртвујете некој новој љубави? Ја сам свесна да вас волим баш као нека луда жена, али ја се никако не жалим на сву жестину мога срца, ја се само прилагођа-вам његовим прогонима, и ја не бих могла живети без задовољства, која сада проналазим, и у којима уживам волећи вас усред хиљаде болова; а затим, ја сам непрестано мучена крајњом непријатношћу, мржњом и одвратношћу коју имам за све ствари око себе; моја породиеа, моји пријатељи и овај манастир постали су ми неиздржљиви; све што сам приморана да гледам око себе, и све што морам да чиним, мени је одвратно: ја сам толико љубоморна због своје љубави, да ми се чини да ове моје радње и све моје дужности само се на вас односе; да, ја се уздржавам до извесне мере, само онда када употребљавам све тренутке свога живота искључиво за вас; јер шта бих чинила, авај, без толике мржње, и без толико љубави које испуњавају моје срце? Да ли бих могла наџивети све оно што ме сада стално испуњава, и да ли бих могла и даље водити миран и учмао живот? Празнина живота и неосетљивост мени висе не одговарају.
Сав свет око мене запазио је моје потпуно измењено расположење, мој нов начин опхођења, моју читаву личност; и моја мајка ми је говорила о томе са јеткошћу, али убрзо потом и са извесном добром вољом. Не сећам се више шта сам јој одговорила. Чини ми се да сам јој све признала. Калуђерице, чак и оне најокрутније, имале су сажаљења за стање у коме сам, и као да су имале изве-сних обзира према мени; читав свет је дирнут мојом љубављу, а ви остајете и даље у дубокој равнодушности, и пишете ми само веома хладна писма; она су пуна понављања; половина ваших листова хартије су празна, и готово је видљиво да умирете од жеље да их што пре завршите. Дона Брит ми последњих дана страшно пребацује што не излазим никако из своје собе, и верујући да ће ме разонодити, изводила ме је да се шетам по тераси манастира, одакле се види Мертола; морала сам поћи са њом и одмах сам се сетила свирепе успомене због које сам читав остатак дана плакала: вратила сам се одмах, бацила на своју постељу, и после свега увидела сам да има мало изгледа да ћу икада оздравити; све оно што сви чине да ми олакшају, само појачава мој бол, и у торн леку тек налазим подстрека да још висе очајавам: често сам вас видала да пролазите тим местима са оним вашим изгледом који ме је занео, и била сам баш на тој тераси оног злокобног дана када сам почела да осећам прве последице моје несрећне љубави: чинило ми се да сте ви хтели да ми се допаднете и ако ме нисте познавали: себе сам убеђивала да сте ме запазили између свих оних које су биле са мном, и мислила сам кад сте се зауставили, да сте желели да вас ја боље видим и дивила сам се вашој спретности и вашој благонаклоности када сте потерали вашег коња; била сам и сама изненађена својим страхом када сте пролазили поред једног опасног места; најзад, ја сам почела да тајно ргатим све ваше покрете, осетила сам да више за мене нисте неосетљиво биће, и ја сам узимала на себе све оно што сте ви чинили: вама је и сувише добро познато све што је даље било, и ако немам ништа да прећутим, не треба да то овде набрајам из бојазни да вас више не окривим него што је уствари, и да себи не пребацим толике непотребне напоре да вас приморавам да ми будете верни. А ви то нећете бити никако: зар се могу надати да моја писма и моје замерке учине оно што моја љубав и мој занос не могу у односу на вашу незахвалност? Ја сам и сувише сигурна у своју злу коб, ваше неправедно понашање не оставља ми ни најмањи разлог да у то сумњам, и ја треба од свега да зазирем, јер сте ме напустили. Ви немате дражи само за мене, и другим женама ви сте пријатни. Ја не бих била ни најмање љута када би туђа осећања била слична мојима, она би их само потврђивала, и ја желим да све жене у Француској налазе да сте пријатни, да вас све воле, али да се ни једна вама не допада: та моја мисао је немогућа и за подсмех је; али ипак, ја сам уверена да ви нисте способни за неко велико јогунство, и да ме ви можете заборавити без ичије помоћи, и да нисте узнемирени неком новом љубављу: можда бих желела само да имате бар неки разумни разлог! Истина је да бих била несрећнија, али ви не бисте били већи кривац: видим ја да ви живите сада у Француској без великог задовољства, али ипак са великом слободом; умор од дугог путовања, мале угодности, и бојазан да нећете одговорити на моје изливе уздржавају вас; ах! не плашите ме? Ја бих била задовољна да вас видим само с времена на време, и да знам да живимо у истом месту: али ја можда само себе тешим и ви бисте више били дирнути оштрином и строгошћу оне друге, зато што нисте били код мене у вољи; зар је могуће да бисте ви били занети баш тим лошијим поступком? Али пре него што бисте се упустили у ту нову велику љубав, помислите на неуморност мога бола, незаситост мојих намера, разноликост мога понашања, претераност мојих писама, мојих исповести, мога очајања, мојих жеља, моје љубоморе? Ах, како бисте ви били несрећни; ја вас преклињем да искористите стање у коме сам, и да бар ова моја патња буде корисна за вас? Ви сте ми, има пет или шест месеци, били поверили једну неугодну тајну и то сасвим искрено, да волите једну даму у вашој земљи: ако Вас она спречава да дођете овамо саопштите ми то без устручавања, да бар не тужим више; нешто још наде одржава ме, и ја бих била веома задовољна ако та љубав не буде имала наставка и ако бисте је сасвим изгубили, или да не изгубите и мене; пошаљите ми њен портре са неким од њених писама! И пишите ми све сто вам каже. У томе бих можда нашла разлога да себе утешим, или да се растужим још више; не, не могу остати дуже у стању у коме сам сада, и нема никакве промене која би ми била повољна! Хтела бих такође да имам и портре вашег брата и ваше снахе: све оно што за вас има вредности мени је веома драго, и ја сам потпуно одана свему оном што се вас тиче: ништа нисам оставила себи оно што је моје. Има тренутака, када ми се чини да бих имала довољно покорности да служим и онога кога ви волите; ваше лоше опхођење и ваш презир толико су ме оборили, да не смем неки пут ни да мислим, да бих смела бити љмбоморна и да вам се не свидим, а још мање да бих смела да вам пребацујем: често сам убеђена да не бих смела ни да вам откријем осећање своје љутње, као што често чиним, а и друга осећања која ви не волите. Већ је доста времена како онај официр чека на ваше писмо: одлучила сам да га пишем тако како би га ви примили без непријатних осећања: али оно је ипак и сувише настрано и треба га завршити: авај! Није у мојој моћи да се на то одлучим, јег мени се чини као да вам говорим када пишем, и као да сте и ви по мало овде присутни: прво неће бити тако дуго, ни тако наметљиво, можете га отворити и читати га са поверењем; истина је да не треба да вам говорим о наклоности која вам није пријатна, и нећу вам о њој више ни говорити. Ускоро ће бити година дана како сам се предала вама без ус-тручавања; ваша наклоност чинила ми се веома јака, и веома искрена, и нисам никад мислила да ће вам моја бити толико одбијајућа, да вас је натерала да пређете пет стотина врста, и да вас изложи бродолому само да бисте се одавде удаљили; нико ме још није задужио сличним поступком: ви се можете сетити моје стидљивости, моје збуњености и мога неспокојства, али не сећајте се оног што би вас обавезало да ме волите. Официр који треба да понесе ово писмо обраћа ми се већ по четврти пут, требало би да пође; о како се жури, несумњиво и он оставља неког несрећног у овој земљи. Збогом, имам више муке да завршим ово писмо, него ви када сте одавде одлазили, и то можда за увек. Збогом, не смем да вам упутим хиљаду имена нежности, нити да се опет препустим својим осећањима: да вас волим хиљаду пута више него свој живот, и хиљаду пута више него што мислим; како сте ми драги! Али и како сте свирепи према мени! Ви ми никако не пишете, и не могу се уздржати да вам то не кажем; хтела бих да почнем опет, али официр ће отићи; па шта мари, нека иде, ја ово више пишем за себе него за вас, и ја тражим само да себи олакшам; а дужина овог писма изазваће можда страх код вас и ви га нећете ни читати; шта то ја чиним да сам тако несрећна? И зашто сте отровали мој живот? Што нисам рођена у некој другој земљи? Збогом, опростите ми. Немам више храбрости да вас молим да ме волите: видите и сами докле ме је моја судба довела? Збогом.
ПИСМО ТРЕЋЕ
Ста ће бити од мене, а и шта бисте хтели да ја учиним? Ја се сада налазим веома удаљена од свега оног што сам предвиђала: надала сам се да ћете ми писати из свих места где будете били, као и да ће ваша писма бити веома дуга; да ћете по-државати моју љубав надама да ћу вас поново видети, да ће ми потпуно поверење у вашу верност донети известан одмор, и да ћу у међувремену живети у неком прилично сношљивом духовном стању без кратких патњи? Чак сам помишљала да учиним напор, за који бих била можда способна, да оздравим, ако бих само могла, или сасвим извесно сазнати да сте ме потпуно заборавили. Ваша удаљеност; моји тренутци побожности; бојазан да потпуно не упропастим здравље због толиких бдења и толико неизвесности; мало изгледа на ваш повратак; хладноћа ваше љубави и ваших последњих речи; ваш одлазак, под доста ружним изговором, и хиљаде других разлога, који су били сувише довољни и сувише излишни, давали су ми утисак да ће ми осигурати доста добру помоћ, ако буду били потребни; али имајући најзад да се борим против саме себе, нисам никада могла да имам пуну веру у своје слабости, ни да зазирем од оног због чега данас толико патим. Авај! Колико сам за жаљење што не делим своје јаде са вама, и што сам сасвим сама и несрећна. Та ме мисао убија, и умирем од страха да ви никад нисте сасвим ни доживели наша уживања. Да, ја познајем сада злонамерност свих ваших немира: ви сте ме лагали сваки пут када сте казали да сте очарани што сте сами са мном; ја дугујем само својој наметљивости за ваше љубазности и ваш занос. Ви сте хладнокрвно имали намеру да ме занесете, гледали сте на моју љубав само као на једну своју победу, и ваше срце никада није било дубље дирнуто. Зар заиста нисте несрећни и зар имате само тако мало утанчаности да нисте могли на други начин користити, већ само тако мој занос? И зар је могуће да са толико љубави ја вас нисам могла учинити потпуно срећним? Из љубави према вама ја жалим за бескрајним задовољствима која сте ви изгубили; па да ли их ви заиста нисте хтели? Ах! да сте само знали за њих, ви бисте се уверили да су она лепша од оних која сте ви имали искоришћујући мене, и ви бисте се уверили да је човек много срећнији, и да се осећа много већим када потпуно и искрено воли, него када је човек само вољен. Ја не знам ни шта сам, нити шта чиним, нити шта желим: ја сам раздирана хиљадама супротних жеља: може ли се замислити жалосније стање душе? Ја вас безумно волим, и ја вас штедим да бих имала смелости, можда, да желим да ви будете узнемирени истим заносом: ја бих се убила или бих умрла од бола када бих била сигурна да ви немате никад мира, да је ваш живот сатрао немир и устрепталост, да ви плаћете без престанка и да вам је све одвратно; ја немам довољно снаге за моје боле, па како бих могла онда подносити и ваше, који би ми хиљаду пута били тежи од мојих? Међутим, ја не могу још увек да се одлучим на помисао да ви никако не мислите на мене; да вам искрено поверим, ја сам бесно љубоморна на све што код вас изазива радост, и на све што вам дира срце, па чак и на вашу наклоност за Француску. Не знам управо ни зашто вам пишем, видим добро да ви имате само сажаљења за мене, а ја нећу ни најмање ваше самилости; ја се страховито љутим на себе, када само помислим шта сам све жртвовала за вас: свој углед сам изгубила, а себе изложила бесу мојих рођака, строгости закона ове земље према калуђерицама, а и вашој незахвалности која ми се чини као највећа од свих мојих несрећа; па ипак, ја осећам да моја кајања нису стварна, да бих поново желела да за љубав вашег срца будем изложена највећим опасностима, и да још увек имам ту кобну жељу да за вас жртвујем и свој живот и своју част; зар све што имам најдрагоценије не стоји ли још увек вама на располагање ? И нисам ли баш задовољна што сам ура-дила онако како сам то учинила; чини ми се чак да још нисам сасвим задовољна ни својим болима ни претераношћу своје љубави, и ако не могу, авај! да се похвалим да сам сасвим задовољна вама; ја живим, неверница каква сам, чинећи онолико исто ствари да сачувам свој живот колико и да га изгубим. Ах! умирем од срамоте: моје очајање је само, значи, у мојим писмима? Да сам вас заиста волела онолико колико о томе говорим у својим писмима, ја бих већ одавно била мртва. Ја сам вас преварила, и зато ви треба да се жалите на мене. Авај! Па зашто се не жалите? Видела сам вас када сте отишли, и не би требало да се надам да ћете се вратити, а ипак, ево, дишем: значи ја сам вас издала, и ја вас молим за опроштај: али немојте ми га дати. Будите према мени строги! Зар не налазите да моја осећања нису довољно јака? Будите још тежи у задовољењу себе! Захтевајте од мене да ја умирем од љубави за вама. И ја вас преклињем да ми помогнете у томе да бих ја могла да победим слабост свога пола, и да завршим све своје неодлучности једним стварним очајањем; мој трагични крај би вас несумњиво нагонио да мислите на мене, моја успомена би вам била драга и ви би, можда, били осетно дирнуити торм необичном смрћу, која сигурно вреди више него ово стање у које сте ме довели. Збогом, волела бих заиста да се нисмо никада видели. Ах! како само живо осећам дволичност овог осећања, и ја сам свесна у тренутку у коме вам ово пишем да више волим да сам несрећна волећи вас, него да вас нисам никада волела; ја се повињавам без роптања својој лошој судбини, јер ви нисте хтели да она буде боља. Збогом, обећајте ми да ћете ме нежно жалити, ако умрем од љубави, и да жестина моје љубави у вама изазива непријатност и удаљава вас од многих ствари; та ће ми утеха бити довољна, али ако треба да вас оставим за свагда, не бих желела да вас оставим некој другој. Нећете бити толико свирепи да се послужите мојим очајањем да би сте постали љубазнији, и да покажете да сте ви изазвали највећу љубав на свету? Збогом, још једном; пишем вам сувише дуга писма, немам много обзира према вама, извињавам се зато, и смем још само да се надам да ћете имати извесних обзира за једну сироту безумницу, али која није била таква, као што знате, пре него што је вас заволела. Збогом, чини ми се да сам врло често говорила о неподношљивом стању духа у коме сам: међутим, ја вам захваљујем из дубине срца за оча-јање које сте ми проузроковали и ја мрзим спокојство у коме сам живела пре него што сам вас срела. Збогом, моја се љубав повећава свакога тренутка. Ах! Колико имам ствари које би требало да вам кажем.
ПИСМО ЧЕТВРТО
Чини ми се да чиним врло велику неправду осећањима свога срца што се старам да вам их саопштим, описујући их подробно, и ја бих била необично срећна када бисте ви о њима могли судити, баш према жестини ваших осећања! Али ја не треба да се позивам на вас, и не могу себе да спречим да вам их искажем много мање живо него што их осећам, а и ви би требало да ме зато мучите, као што то чините заборавом који ме ђоводи до очајања и који је чак и сраман по вас; ипак, право је што трпите када се жалим на несреће које сам предвидела, чим сте донели неопозиву одлуку да ме напустите. Свесна сам да сам себе злоупотребила, када сам мислила да ви имате ваш начин добронамерности који није уобичајен, јер ме је претераност моје љубави стављала, чини ми се, изнад свих врста слутњи, и да је заслуживала више верности него што се догодило; али ваша склоност да ме изневера-вате надјачала је најзад правду, коју ви мени дугујете за све што сам учинила за вас; нећу да будем сасвим несрећна зато што ме ви не волите, и само зато што ја вас волим, и да само зависим од ваше наклоности. Сада сам далеко од тога ста-ња духа, јер нисам од вас примила ни једно писмо већ шест месеци; сву ту непријатност приписујем само својој заслепљености, са којом сам себе везивала за вас:Требало је да предвидим да ће срећа бити краћег века него моја Ијубав? Зар је уопште било паметно да се надам да ћете ви провести свој живот у Португалији, и да ћете се одрећи своје имовине и своје земље, и мислити само на мене? Моји боли не могу добити никаквог олакшања, а сећање на моју љубав испуњава ме очајањем. Све моје жеље биле су узалудне, и ја вас више нећу видети у својој соби са свим оним жаром и заносом којим сте ме увек засипали? Али, ја претерујем и знам и сувише добро мисли и осећања који су испуњавали моју главу и моје срце, а који су сви били покролани вашом вољом, и који су
престајали у исто време када и ваша воља: требало је да се у тим претерано срећним тренуцима више позивам на свој разум, и њега узимам у помоћ, да би ублажила злокобне претераности мојих уживања. Они су ми предвиђали све ово што данас патим; али ја сам сву себе дала вама, и нисам била способна да мислим шта је могло да загорча моју радост и да ме спречи да потпуно уживам жарке изливе ваше љубави; ја сам само видела себе веома срећну што сам са вама, и нисам могла ни помислити да ћете ви једном бити далеко од мене; ипак добро се сећам да сам вам рекла неколико пута да ћете ме учинити несрећном; али те су бојазни брзо ишчезавале, и ја сам имала велико задовољство да их вама жртвујем и да се потпуно предам својој срећи. Сада добро видим лек свих својих мука, и бићу их ускоро ослобођена ако вас висе не будем волела: али, који лек? Не, више волим да још висе патим, него да заборавим вас. Авај! Да ли то зависи од мене? Себи не могу да пребацим да сам пожелела и једног тренутка да вас више не волим; ви сте више за жаљење него што сам ја, и боље је патити тако као ја, него уживати у безживотним задовољствима која вам пружају ваше пријатељице у Француској. Ја вам не завидим ни најмање на вашој равнодушности, и ви ми изазивате сажаљење. Ја вам зато предлажем: заборавите ме сасвим. Ја сам задовољна собом што сам вас довела у то стање да без мене ви ипак не можете имати потпуна уживања, и ја сам срећнија од вас, јер сам више заокупљена осећањима. Од недавно постала сам једна од старешина у манастиру: сви који са мном говоре мисле да сам луда, ја не знам ни шта им одговарам, али биће да су ове моје калуђерице још луђе када верују да сам ја способна за неку дужност и одго-ворност. Ах! Завидим на срећи оним вашим слугама, Ераануелу и Франциску. Зашто ја нисам стално са вама као они? Ја бих вас свуда и стално пратила, и ја бих вас несумњиво боље и искреније служила, јер ја не желим ништа на свету до само да вас видим: или бар да се сећате мене! Ја сам, ето, задовољна и самим сећањем на вас! Ипак не смем бити сигурна: не бих ограничила своје наде само на успомену на вас када бих вас виђала свакога дана. Ви сте ме добро научили да треба да се покоравам свему оном што ви хоћете: међутим, ја се не кајем што сам вас обожавала, ја сам задовољна што сте ме ви завели: ваше нагло одсуство, можда и заувек, не умањује ни у чему занос моје заљубљености: ја баш хоћу да за њу зна цео свет, не желим у томе никакву тајну, и очарана сам што сам учинила за вас све и против свих обичаја. Ево, ја стављам сву своју цаст и сву своју побожност искључиво у своју безграничну љубав према вама, и за читав живот, јер сам почела сада да вас заиста волим. О ја вам не говорим све ово да бих вас приморала да ми пишете. Ах, не узнемиравајте се, ја не тражим од вас такорећи ништа, ви нинашта нисте приморани и не тражим од вас никакве доказе ваше љубави, осим оних које бисте ви хтели сами да ми дате: највеће задовољ-етво биће ми у томе да вас за то оправдавам, јер је можда вама пријатније да ми не пишете: и ја оеећам дубоко расположење да вам опростим за све ваше слабости. Један француски официр био је толико милосрдан да ми је јутрос говорио о вама више од три сата, он ми је између осталог саопштио и да је у Француској потписан мир: па кад је тако, зар не бисте могли доћи овамо да ме видите, и да ме чак и одведете у Француску? АХ ја тога нисам достојна, зато чините само оно што хоћете; моја љубав више не зависи од начина како ћете се са мном опходити; од како сте отишли, ја ни једнога тренутка нисам била како треба, ја немам другог задовољства до да само хиљаду пута дневно помињем ваше име; неколико калуђерица које знају моје јадно стање у које сте ме ви довели, говоре ми о вама врло често; ја не излазим готово из своје собе, у коју сте ви некада долазили, и ја гледам непрестано ваш портре, који ми је хиљаду пута дражи него мој живот; он ми доноси многе радости, али и боле, нарочито када се сетим да вас више нећу видети, вероватно никада висе. Али зашто то мора да буде, да вас више не видим? Зар сте ме заувек напустили? Ја сам очајна; знајте, ваша бедна Маријана не може више, и она губи свест завршавајући ово писмо. Збогом, збогом, имајте милости за мене!
ПИСМО ПЕТО
Пишем вам последњи пут, и надам се да ћете преко ових нових речи и другог тона којим је писано ово писмо бити обавештени да сте ме најзад убедили да ме не волите више, и да према томе ни ја вас не треба да волим. Не морате се бојати да ћу вам још који пут писати; нећу ставити чак ни васе име на пакету -о свему томе обавестила сам Дона-Бриту, коју сам већ од раније навикла и на много поверљивије ствари; оно што она буде чинила биће много мање сумњиво него да ја то чиним; она ће предузети све потребне мере да будемо сигурни да сте примили портре и наруквицу коју сте ми у своје време дали. Међутим, желим да ви знате и то, да су моја осећања већ више дана била на великој ватри, да сам све залоге ваше љубави отргла од себе, мада су ми раније оне биле много драге. Ја сам према вама показала толико слабости да ви никад не бисте могли ни помислити да сам способна и за овакве крајности. Уживаћу чак у свој својој жалости, коју сам осећала растајући се од њих, јер знам да ћу у вама изазвати известан бес. Признајем вам на своју срамоту, а и на вашу, да сам била толико привржена тим ситницама колико не бих то хтела да вам кажем и осећала сам извесну увек нову потребу да размишљам пред растајањем сваке од њих, нарочито када сам сазнала да нисам више везана за вас. Али човек долази на крај са свим оним што хоће, нарочито када има довољно разлога за то. Све ствари предала сам Дона-Брити; та ме је одлука стајала много суза. После хиљаду немира и хиљаду неод-лучности, за које ви не знате и за које вам сигурно нећу давати рачуна, заклела сам је да ми она о њима никад више не говори, да ми их никако не враћа, чак и ако јој будем тражила да их само видим, па и да вам их чак и пошаље не обавештавајући ме.
Ја нисам знала за претераност моје љубави док нисам морала да учиним сав онај силни напор да се од ње излечим; и не бих се никада ни упустила у то да сам могла предвидети колико је било потребно победити тешкоће и имати снаге за све то. Убеђена сам да сам имала мање непријатиних напора волећи вас, ма колико да сте били незахвални, него кад сам те стварчице остављала за свагда. Тада сам схватила да сте ми били мање драги него моја љубав за вас, и имала сам чудну муку да се борим против ње, пошто су ми ваши увредљиви поступци вашу личност представили мрском.
Уобичајена гордост мога пола није ми ни најмање помагала да се одлучим противу вас. Авај! Подносила сам ваше презирање: подносила бих и вашу мржњу и сву љубомору коју ми је изазвала ваша наклоност за неку другу, имала бих бар неку љубав да браним, али ваша равнодушност била ми је несношљива; ваша наметљива уверавања о пријатељству и смешне учтивости у вашем последњем писму, уверили су ме да сте примили сва писма која сам вам писала и која нису произвела никакав нарочити утисак у вашем срцу, али која сте ви ипак читали. Незахвалниче, а ја сам још луда што сам очајна, јер не могу бар себи да поласкам да та писма нису дошла до вас, и да вам их нису предали. Ја проклињом вашу добронамерност за коју сам вас молила да ми саопштите искрено праву истину. Зашто ме нисте оставили у мојој заблуди? Боље би било да ми нисте никако писали; нисам ја тражила да ми све разјасните; сада сам само још несрећнија што нисам тражила од вас начина да ме слажете,и што нисте више у оним околностима у којима бих вас могла извињавати. Знајте да увиђам да сте ви недостојни свих мојих осећања, и да ја знам сада за све ваше лосе одлике. Медутим, (ако све што сам учинила за вас може заслуживати да ви имате извесних малих обзира за милост коју сам вам тражила) ја вас преклињем да ми не пишете висе, и да ми тако помогнете да вас потпуно заборавим! То што ми доказујете, истина слабо, да сте имали извесне непријатности док сте ћитали моје писмо, можда ћу вам и поверовати; а можда такође и ваше признање и ваша сагласност могу ми изазвати срџбу и љутњу, и то све може ме ужасно узрујати! Не мешајте ме никако са мојим понашањем, ви бисте на тај начин изменили, несумњиво, све моје пла-нове, било на који начин да желите умешати се у њих – ја не желим да знам за успех тога писма; не узнемирујте никако стање духа које себи припремам; чини ми се да ви можете бити још и задовољни невољама које ми ви проузрокујете (ма шта припремали да ме учините несрећном). Не одвајајте ме никако од моје неизвесности; надам се, да ћу с временом, од ње направити нешто спокојније. Обећавам вам да вас нећу мрзети; ја се устручавам од свих наглих и жестоких осећања, да бих их могла прихватити. Убеђена сам да бих можда могла наћи у овој земљи наког човека кога бих волела, верног и лепог; али авај! Ко ми мо-же дати љубав? Да ли ће старт неког другог захватити и мене? Јер питање је да ли је моја утицала на вас? Нисам ли искусила да разнежено срце не заборавља никад оно што је преживело од осећања које није познавало раније, а за која је било способно; и да ли су сви његови откуцаји везани за Идола кога је само замислио; његове прве мисли и његове ране не могу бити ни излечене ни избрисане; и све страсти које се нуде њему у помоћ и које чине напоре да га испуне и зодовоље, обећавају му узалудно једну осетљивост која се више не може наћи, и да сва задовољства која тражи без икакве воље да их нађе, служе само зато да га убеде да му ништа није тако драго као успомена на раније болове. Зашто сте ме навели да сазнам за недостатке и непријатности љубавне везе која не може да траје вечно, као и за несреће које прате жестоку љубав, нарочито када она није обострана; и зашто слепа наклоност и свирепа судба обично се везују узајамно да би нас одлучиле за оне који би били осетљивији за друге?
Исто тако, ја бих се могла надати и неком забављању у једној новој љубавној вези, као и да ћу наћи неког добронамерног човека, али сада имам толико сажаљења према самој себи, да ипак морам имати врло много обзира да не бих ставила и најгорег човека у оно стање у које сте ви мене бацили: и ако нисам обавезна да вас штедим, не бих се могла одлучити да извршим према вама ос-вету тако нечовечну, чак и ако би она зависила од мене неком променом коју ја нисам предвидела.
Овога тренутка ја тражим начине да вас оправдам, и схватим чак да једна калуђерица обично није љубазна. Међутим, изгледа да ако је човек способан да размишља, у избору који прави, требало би пре да се задржи на њој него на другим женама, јер њих ништа не спречава да мисле на своју страст, и оне нису окружене хиљадама ствари које обично одстрањују или одузимају пажњу других жена. Мени се чини да није много пријатно видети жену која се воли заузету хиљадама других безначајности, и треба имати врло мало утанчаности да би се могло подносити (а да се не буде у очајању) да та жена говори непрестано о другима, о дотеривању и о шетњама; човек је тако непрестано изложен новим љубоморама; те друге жене приморане су на обзире, на предусретљивост, на разговоре: а ко може бити сигуран да оне немају баш никаквог задовољства у свим тим приликама, и да не трпе своје мужеве само са крајњим презиром и без икаквог пристанка? Ах? Како те жене треба да су неповерљиве према љубавнику који им не даје тачан рачун о томе, који олако и безбрижно верује све што му оне говоре, и који их гледа са пуно поверења и спокојности, одане свим тим дужностима. АХ, ја немам намере да вам доказујем разлозима да ви треба да ме волите; то су јако лоша средства, а ја сам употребљавала много боља, па нису успела; ја знам врло до-бро своју судбу да бих покушала да је победим; бићу несрећна читавог живота; а не бих ли била још и више гледајући вас и свакога дана? Ја бих умирала од страха да ми нисте верни, хтела бих да вас видим свакога тренутка и била бих узбуђена због опасности у којој бисте били увек долазећи у овај манастир. Ја бих била жива само када сте у војсци, и увек у очајању да нисам више лепа и достојна вас, уздисала бих због беде мога телесног састава, мислила бих често да наклоност коју гајите према мени може само да доноси вама штете; а затим, чинило би ми се да вас не волим довољно; морала бих бити на опрези због љутње мојих рођака на вас, и била бих најзад у толико исто бедном стању као што сам и данас. Да сте ми дали бар неке доказе о вашој љуибави од како нисте више у Португалији, ја бих упрла сву своју снагу да из овог стања изађем, чак бих се и прерушила да одем до вас; али авај! шта би било од мене ако ви не бисте висе хтели да водите рачуна о мени, пошто бих дошла у Француску? Какав би то био поремећај? Какво моје застрањивање? И какав врхунац срамоте за моју породицу, која ми је веома драга од како вас више волим. Ви можете видети из свега овога како сам ја свесна када хладно размишљам, и зато сам само још више за жаљење него што сам; и ја вам, ето, говорим разумно бар једном у животуи; нека вам се моја умереност свиђа и будите задовољни са мном: ја то нећу знати, јер сам вас већ молила да ми не пишете више, и у то вас заклињем још једном.
Нисте ли који пут размишљали мало о начину како сте поступали са мном: нисте ли икад помислили о томе да ви имате више обавеза према мени него ико на свету? Ја сам вас волела као нека безумница; и колико сам само имала презира за све друго на свету! Ваш поступак није никако једног часног човека; мора бити да сте према мени имали неко природно гнушање када ме већ нисте безумно волели; ја сам допустила да ме одушеве ваше, сасвим средње особине; шта ли сте то учинили да ми се оне допадну? Какву жртву сте за мене учинили? Нисте ли тражили хиљаду других задовољстава? Да ли сте се одрекли коцке, лова? Нисте ли први, и одмах, отишли у војску? Нисте ли се вратили после свих других? Тамо сте се лудо излагали, и ако сам вас молила да себе чувате из љубави према мени, а нисте уопште ни тражили начина да се настаните у Португалији, где сте били цењени; једно писмо вашег брата повукло вас је одмах на пут, а да нисте оклевали ни једног тренутка; а затим, нисам ли дознала да сте, у току вашег путовања, били најлепше расположени? Мора се признати да сам приморана да вас смртно мрзим; ах! на себе сам навукла све могуће несреће: прво сам вас навикла на велику љубав са много добронамерности; затим, да је потребно много умешности да би неко бјио вољен, као и да треба тражити са доста вештине средства да се партнер узбуди, али и да сама љубав не доноси љубав. Ви сте хтели да вас ја волим, и како сте имали ту намеру, ви сте све употребили да бисте у томе успели; ви сте чак били решени да ме волите, ако је то потребно, али ви сте увидели да у том подухвату можете успети и без велике страсти, и да за њом чак и немате некакве нарочите потребе; каква неискреност? Зар сте мислили да ћете ме моћи тако некажњено варати? Ако вас какав случај буде вратио у ову земљу, изјављујем вам да ћу вас изложити освети мојих рођака. Живела сам дуго у одрицању од себе и у обожавању вас што ми сада изазива ужас, и моје кајање ме мучи са једном несношљивом оштрином, осећам живи стид због злочина који сте извршили нада мном, и ја не могу више! Авај! Љубав ме моја спречава да извршим нешто страшно, када ли ће моје срце престати да се цепа? Када ли ћу бити ослобођена ових свирепих неприлика? Међутим, ја мислим ипак да вам не желим никакво зло, и ја се нећу одлучити да вас спречавам да будете срећни; али ви нећете никад то бити, ако је ваше срце добро у суштини? Написаћу вам једно друго писмо, да бих вам показала да ћу, када прође извесно време, бити много сталоженија; да ћу имати чак и то задовољство да вам пребацујем за ваше недоличне поступке пошто не будем била више тако дубоко дирнута, и када ћу моћи мирно рећи да вас презирем, да о вашој издаји говорим са много више равнодушности, да сам заборавила на сва своја задовољства и болове, и да се сећам вас само онда када то баш хо-ћу! Ја се слажем с вама да сте ви имали великих преимућстава нада мном, и да сте у мени изазвали страст која је утицала да сам изгубила разум, али би ви требало тиме да се мало хвалите; била сам млада, лаковерна, затворили су ме у овај манастир још када сам била дете, видала сам само непријатне људе, никад нисам чула похвале којима сте ме ви стално засипали, изгледало ми је као да сте ми само ви дали чар и лепоту коју сте налазили на мени, и коју сте само ви запажали, слушала сам о вама добре ствари, сви су ми говорили у вашу корист, а и ви чинили све да само у мени изазовете љубав; ипак, најзад, ја сам се повратила из тог љубавног заноса; истина је да сте ми ви у томе много помогли, а признајем и да сам за том помоћи имала велике потребе. Враћајући вам ваша писма, обаве-штавам вас да ћу задржати само два последња, и њих ћу прочитавати чешће него она ранија, како не бих више западала у раније слабости. Ах! оне су ме стале врло скупо. Како бих била срећна да сте ви хтели да вас увек волим. Увиђам да сам још увек мало и сувише обузета овим мојим прекорима и вашим неверством; али себи сам обећала више сталожености, и до ње ћу доћи, ако према самој себи будем била много одлучнија, а то ћете и ви примити са великим задовољством! Сада, на крају, не тражим од вас више ништа, луда сам што вам врло често исто понављам, и зато би било најбоље да вас заборавим и више не мислим на вас. Верујем да вам више нећу писати, чак и да се осетим примораном да вам изложим стање свих мојих различитих осећања.
(Писма португалске калуђерице из XVII века.Превео: Никола Трајковић. Насловна страна: Јозеф Стехлик. Тираж 10000. Стампа: »Графичар«. Издаје »Багдала«, Крушевац. Закићева 3.)
