U poslednje vreme vernici su sve više zabrinuti za budućnost Pravoslavlja.. Foto: UPN
Grčki iguman Maksim (Karavas) obratio se sveštenstvu GPC sa molbom da pruži odgovore na pitanja koja zabrinjavaju pravoslavce. Koja su to pitanja i zašto su važna?
PIŠE: Konstantin Šemljuk
U decembru 2020. godine, sveštenstvu Grčke Pravoslavne Crkve, otvorenim pismom obratio se jedan od vrlo poznatih i autoritativnih monaha Grčke, iguman manastira Svete Paraskeve u Miločoriju (Ptolemaida), arhimandrit Maksim (Karavas). U svom obraćanju, otac Maksim je postavio sveštenicima GPC niz pitanja. Siguran je da odgovori na ova pitanja određuju koliko su sveštenici i episkopi dobri pastiri za vernike, kao i gde tačno vode Crkvu.
Arhimandrit Maksim naglašava da je njegovo pismo rukovođeno „snažnom zabrinutošću zbog događaja koji se dešavaju u Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi“, kao i ravnodušnošću njenih episkopa, koji „vide vukove kako dolaze, ali umesto da uzmu pastirski štap i zdrobe ih poput glinenih posuda “, napuštaju ovce i time još jednom dokazuju da se „ponašaju kao plaćenici“.
Otac Maksim je izgovorio ukupno 15 pitanja i nakon pažljivog čitanja možemo da se uverimo da je vredno postaviti ova pitanja ne samo u Grčkoj, već i svakom pravoslavnom episkopu, svešteniku i mirjaninu. A problemi koje spominje uvaženi grčki arhimandrit već dugo brinu, ako ne sve, a ono većinu pravoslavnih hrišćana.
Pitanja arhimandrita Maksima mogu se grubo podeliti u dva dela:
- odnos Crkve prema nepravoslavlju i ekumenizmu uopšte, a posebno o odnosu Crkve i svetovnih vlasti;
- o granici, iza koje prestaje poslušnost i započinje ugađanje, koja prerasta u jeres.
Ko su za Crkvu katolici i protestanti – jeretici ili braća u Hristu?
Prva grupa pitanja oca Maksima tiče se odnosa savremene crkvene hijerarhije prema katolicima, protestantima i neznabošcima. I ovde on izražava ono što mnogi ljudi misle, ali ne govore naglas.
Mnogi vernici su zbunjeni dvosmislenošću stava u odnosu na ove ljude. S jedne strane, znamo da postoji istinska Crkva i oni koji su otpali od nje. S druge strane, crkveni velikodostojnici često kontaktiraju nepravoslavne i naziva ih „Crkvama“. Kako ovo može zajedno?
Eto, i otac Maksim postavlja pitanje – da li je papa jeretik? Ako je tako, „da li je dozvoljeno razmenjivati s njim poljubce i zagrljaje i nazivati ga „svetim bratom “, kako to čine Vartolomej i drugi koji ga slede?
Za grčkog starešinu protestanti su „mozaik satanskih jeresi“, a Svetski savet crkava je „svetski skup jeresi, organizacija antihrista“. Ništa manje oštro govori o drugim religijama, koje su za njega „ljudske zablude i đavolje potomstvo“.
Sve ove reči zvuče grubo i „netolerantno“. A da li su poštene?
Ako se setimo otaca Crkve (i drevnih, i novih), svi su oni praktično jednoglasno tvrdili da su papizam i protestantizam jeres, a druge religije su Sotonino potomstvo.
Skoro svi crkveni oci tvrdili su da su papizam i protestantizam jeres, dok su druge religije – Sotonino potomstvo.
Evo, na primer, šta sveti Marko Efeski piše o katoličanstvu: „Latine smo odbacili od sebe ni iz jednog drugog razloga osim što su oni jeretici“. A evo i reči svetog Teofana Pustinjaka o protestantima: „Ono što je Bog otkrio i šta je zapovedio, tome ne treba ništa dodavati ili oduzimati. Ovo se odnosi na katolike i protestante. Oni dodaju sve, a ovi oduzimaju … Katolici su pobrkali apostolsku tradiciju. Protestanti su se obavezali da će srediti stvar – i učinili su to još gore. Katolici imaju jednog papu, a kod protestanata, ma kakav protestant bio, a ono je papa “(Pisma, VI. 946, 974).
Štaviše, apostolski kanoni direktno zabranjuju svaku molitvu sa raskolnicima i jereticima, čak i ako se ona obavlja privatno – „kod kuće“: „Ako neko sa osobom koja je izopštena iz crkvenog opštenja moli, čak i ako to bilo u kući: takav treba da bude izopšten“ (10. apostolski kanon). Crkva takođe jasno govori o molitvi sa inovernicima: „Ako neko iz sveštenstva ili mijanin uđe u sinagogu jevrejsku ili jeretičku da se moli: neka bude izbačen iz svetog poretka i izopšten iz crkvenog opštenja“ (65. Apostolski kanon).
Može se navesti mnogo drugih citata svetih otaca o tome kako se Crkva odnosi prema drugim konfesijama i religijama, ali od gore datih je potpuno razumljivo – sa inovernicima ne može biti duhovnog, molitvenog ili verskog jedinstva. Međutim, u poslednje vreme vidimo brojne primere suprotnog.
Tako je patrijarh Vartolomej i papa Franja čine sve kako bi postigli jedinstvo pravoslavlja i katoličanstva, i to bez ikakvog nagoveštaja katolika da će da napuste svoje jeretičke zablude. Vidimo zajedničke sastanke poglavara Fanara i poglavara Vatikana uz međusobno ljubljenje i razmenu poklona, kao i „bogosluženje“ u katoličkim (odnosno jeretičkim) manastirima, što je zabranjeno pravilima Crkve. Čujemo izjave da ne postoje dogmatske prepreke za jedinstvo pravoslavnih i katolika i da je glavni cilj Fanara i RKC zajednička evharistija.
Patrijarh Vartolomej se ne ustručava da učestvuje u „molitvenim“ događajima koje organizuje Vatikan, tokom kojih ne samo da su prisutni, već se mole i predstavnici LGBT-zajednice i pagani.
Naravno, vernici ne mogu biti ravnodušni prema takvom ponašanju svojih pastira. Tako atonski monah Nikolaj iz kelije svetog Dimitrija Trigone, komentarišući učešće patrijarha Vartolomeja u „ekumenskoj molitvi“ u Rimu, pita: „Kojem je „bogu“ naš vaseljenski patrijarh Vartolomej stavio sveću na svećnjak , nalazeći se usred ove gomile, ovog iz raznih delova sastavljenog pokrova religijskog? U svakom slučaju – ne našem Gospodu Isusu Hristu, jer Hristos poziva Svoje pastire da krenu putem i pouče ispravnoj veri sve narode: „Idite dakle i naučite sve narode,“ (Matej 28, 19), a ne da učestvuju u okupljanjima „Nove Ere“.
Na nesreću, ne samo fanarioti, već i episkopi drugih Pomesnih Pravoslavnih Crkava učestvuju u tim „ekumenskim okupljanjima“, kršeći time Apostolska pravila. Nedopustivo je ovo učešće opravdati potrebom. Nikakve političke preferencije, nikakva zamišljena „korist Crkvi“ ne mogu da opravdaju ono iskušenje za vernike koje pastiri donose svojim učešćem u zajedničkim „molitvenim“ događajima sa jereticima.
Nikakve političke preferencije, nikakva zamišljena „korist Crkve“ ne mogu da opravdaju to iskušenje za vernike koje pastiri donose svojim učešćem u zajedničkim „molitvenim“ događajima sa jereticima.
Da, zarad takozvane „crkvene diplomatije“ vredi nešto žrtvovati – ali ne i spas duše.
60-ih i 70-ih godina prošlog veka učešće Ruske Crkve u ekumenskom pokretu i Svetskog saveta crkava moglo bi se objasniti željom da se pomogne Crkvi da relativno normalno funkcioniše u uslovima političkih represija. Poznati su slučajevi kada je sovjetska vlada donosila odluku o zatvaranju hrama ili manastira. Ali kasnije, kada su tamo u posetu dalazili predstavnici Svetskog saveta crkava i kada su se u zapadnoj štampi pojavili oduševljeni članci o ruskom „spomeniku arhitekture“, odluka o njegovom zatvaranju je bivala povučena. Međutim, čak i u ovom slučaju, molitveno sjedinjenje (čak i formalno) sa inovernicima je neprihvatljivo. A tim pre danas. Šta i ko primorava pravoslavne arhijereje da stupe u molitveno opštenje s jereticima?
Crkva i koronavirus
Druga kategorija pitanja koju otac Maksim postavlja grčkom sveštenstvu tiče se reakcije Svetog sinoda Grčke Pravoslavne Crkve na mere karantina koje su vlasti zemlje uvele zbog koronavirusa. Ovde treba naglasiti jednu činjenicu – Grčka (kao i Kipar, na primer) je pravoslavna zemlja. Zbog toga su se mnogi grčki vernici nadali da karantin u odnosu na Crkvu, ako ga uopšte bude, ne bi bio tako oštar kao u drugim, očigledno sekularnim zemljama. Drugim rečima, hramovi će biti otvoreni, makar i sa ograničenjima. Međutim, ispostavilo se da je sve bilo drugačije.
2020. i polovina 2021. bile su šok za pravoslavne hrišćane u Grčkoj. I ne samo zato što prvi put u hiljadugodišnjoj istoriji ove zemlje vernici nisu mogli da učestvuju u Liturgiji, već i zato što su vlasti u pravoslavnoj zemlji sudile episkopima koji su prekršili karantin, sudili sveštenicima koji su se pričešćivali sa vernicima, kažnjavali mirjane zbog boravka u crkvama bez maski … Sve ove zabrane i sudovi izgledali su još ciničnije u pozadini uličnih koncerata sa puno ljudi koji su se održavali u jeku pandemije, ili čak u pozadini „ublažavanja karantina“, kada su otvarane prodavnice, ali ne i hramovi.
Kao rezultat toga, mitropolit Kalavrit Ambrosije je zbog govora o opasnosti od pričesti tokom pandemije izopštio iz Crkve grčkog premijera Kirijakosa Micotakisa, zamenika ministra civilne zaštite Nikosa Hardaliasa i ministra obrazovanja Nika Kerameusija.
Međutim, Sinod Grčke Crkve stao je na stranu izopštenih zvaničnika i izjavio da „svaka odluka o priznanju izopštavanja člana Pravoslavne Crkve Grčke, koju hijerarhija Svetog Sinoda nije prihvatila, nije postojeća i nema snagu“.
Ovakav stav sinoda nije samo čudan, već i nepravilan, budući da je, prema rečima oca Maksima, opozivanjem odluke o izopštenju grčkih zvaničnika zbog zatvaranja crkava, sinod pokazao „potpunu ravnodušnost prema zaštiti mitropolita Kerkira, koji je pozvan na suđenje jer je odbio da zatvori crkvu“. Isto to zatvaranje crkava, podsetimo, u Grčkoj i na drugim mestima bilo je povezano sa činjenicom da vernici mogu da se razbole od koronavirusa tokom Pričešća.
Baš zbog toga arhimandrit pita – slažu li se sveštenici „sa bogohulnom izjavom da su Sveto telo Gospoda, Bog i Spasitelj naš Isus Hristos i Njegova sveta krv – nosioci klica, a ne večni život, kojim se pričešćujemo „za otpuštanje grehova“?“ … Za oca Maksima i za većinu vernika odgovor je očigledan – ne. A za velikodostojnike ?
Istovremeno, uzimanje pričesti sa kašikama za jednokratnu upotrebu, što se praktikovalo u nekim crkvama Grčke Crkve, Carigradskoj patrijaršiji u SAD i Kanadi, Ruskoj crkvi, pa čak i u ponekim crkvama UPC, otac Maksim smatra „najvećim bogohulstvom“.
Da podsetimo – Sinod GPC se nije zaustavio na pričešću kašikama za jednokratnu upotrebu i na zatvaranju crkava. U želji da udovolji vlastima 2021. godine, pomerio je vreme Uskršnje službe sa ponoći Vaskrsenja na 21 sat Velike subote. Ova odluka je naišla na oštro protivljenje pojedinih članova sveštenstva. Tako je sveštenik John C. Diotis, napominjući kanonske probleme povezane sa ovim pomeranjem, istakao da odluka o prenosu početka uskršnje službe krši istovremeno nekoliko kanonskih pravila Crkve i protivreči Jevanđeljskom pripovedanju. U mnogim mestima u Grčkoj parohijski sveštenici su odbili da se povinuju ovoj odluci sinoda i sada su pod istragom svetovnih vlasti. Sam sinod namerava da sudi dvojici mitropolita koji su služili Uskršnje jutrenje u vreme utvrđeno crkvenom tradicijom i praksom – u nedelju u ponoć.
Eto tako se ispostavlja da crkveni arhijereji, plašeći se da ne izgube bilo kakve državne preferencije ili naklonost vlasti, čine kanonske zločine. Prema ocu Maksimu, svakog od ovih episkopa, „kojima je stalo da ugađaju ljudima više nego Bogu, to jest pokoravajući se ateističkim i bogohulnim ljudskim zakonima, a ne večnim Božjim zakonima“, treba nazvati „sotonom“.
Crkva i „religija antihrista“
Pismo arhimandrita Maksima grčkom sveštenstvu ne treba posmatrati lokalno, već u kontekstu svega što se danas dešava na verskoj mapi sveta. Ta pitanja koja on postavlja u pismu i ti problemi koje naziva tiču se svih pravoslavnih hrišćana, bez obzira na zemlju u kojoj žive. Veoma je poželjno da sveštenstvo ne odbacuje ova pitanja kao beznačajna, pripisujući sve „teoriji zavere“ ili videći one koji ih pitaju kao „sektaše“, „kodofobe“ itd. Jer, prvo, ovo je još uvek stado Hristovo, i drugo, prema Mitropolitu morfuskom Kiparske Pravoslavne Crkve Neofitu, „ kad smo ranije govorili o ovome, nazvani smo „pristalicama teorije zavere“, ali sada planovi i ciljevi pristalica Novog svetskog poredka postepeno postaju očigledni“.
Da uporedimo samo činjenice.
- Tokom proteklih nekoliko meseci videli smo nekoliko potpuno nerazumljivih postupaka patrijarha Vartolomeja, koji ne samo da teži jedinstvu sa katolicima, već i čestita muslimanima kraj Ramazana i zajedno sa muslimanima učestvuje u prekidanju posta (iftaru). I sve to bukvalno nekoliko meseci nakon toga što je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan pretvorio veliku za čitav pravoslavni svet svetinju – Aja Sofiju u Istanbulu u džamiju.
- Sami katolici nastoje da komuniciraju sa muslimanima. Vatikan poziva katolike da učestvuju u ramazanu, katolički biskupi pomažu muslimanima da grade džamije i mole se s njima.
- Katolički biskupi izjavljuju da ne vide prepreku za pričešće protestanata. Ovaj stav slede i neki pravoslavni jerarsi. Dakle, Mitropolit čikaški Natanail iz arhijerejskog namesništva fanariotskog u Sjedinjenim Državama prvo zabranjuje svom sveštenstvu da odbija da se pričesti ma ko bio pričest tražio, a zatim se sasvim mirno moli zajedno sa katolicima i protestantima.
Šta sve ovo govori? O tome da se pred našim očima stvara neka vrsta sinkretične sve-religije. Čitajući ove redove, moglo bi se pomisliti da je autor baš taj marginalni pristalica „teorije zavere“, ali, nažalost, to nije tako. Dovoljno je setiti se da je u Nemačkoj već počela izgradnja „međureligijske crkve“, koju će zajednički koristiti nepravoslavni hrišćani, muslimani i Jevreji.
***
Stoga je pismo oca Maksima – poput vapaja verujuće duše. Ono nije protkano željom da se istakne, željom da se u Crkvi izvrši neka vrsta antihijerarhijske revolucije ili da se kaže da postoje pravilni pravoslavni hrišćani i nepravilni. Ovo nije kritika kako bi se vernici postideli. Ne, ovo su reči čoveka koji voli Crkvu i veći deo svog života posvetio je služenju njoj. Ovo je ispitivanje srca koje voli, kojeg boli ne samo zato što se svet udaljava od Hrista, već i zato što pravoslavni pastiri ne pokušavaju da to spreče.
Prema atonskom monahu Nikoli iz kelije Svetog Dimitrija Trigona, koga smo već gore citirali, „u našoj eri sveopšte apostazije sva bezakonja i antihrišćanske pojave donose se na zakonodavnom nivou i ne nailaze na ozbiljan otpor ne samo od političara, nego, na žalost, i od strane crkvenih vlasti“. Ovo je glavna bol i oca Nikolaja, i oca Maksima, koji piše: „Ako i dalje mislite da se s „nepoštovnjem“ odnosim prema episkopima koji nisu pružili snažan otpor nijednom od antihristovih zakona naših vladara (na primer, zakon o „automatskom razvodu“, legalizaciji homoseksualizma, uvođenju seksualnog obrazovanja u škole itd.). i mnoge druge antihristove zakone, koje neću nabrajati da ne bih odugovlačio svoj govor, onda nemam više šta da vam kažem … Želim vam da jednog dana shvatite da pravoslavni hrišćani, episkopi, sveštenici i monasi treba više da slušaju ne antihristove zakone već Sveto pismo, koje kaže: „Mora se pokoravati Bogu, a ne ljudima“ (Dela apostolska 5:29 ).
