Милован Бркић
(Пр)осудите сами: Када је Љиљана Смајловић пре два месеца враћена у Политику, на место главног уредника, променивши господара, погледао сам у импресум листа. Интересовало ме ко су њени изабраници, који ће уређивати ову сатрвену новину, чије су најистинитије стране читуље, због којих, уосталом, последње две деценије и излази овај дневник.
Мојој пажњи није промакла чињеница да у импресуму новина више нема имена оснивача овог, деценијама најугледнијег листа на Балкану. Учинила је то, управо, Љиљана Смајловић, љубитељ политике Караџића, а потом Коштунице, уз пуну сарадњу Соње Лихт. Касније су се Љиљана и Соња поџапале, јавно полемишући ко је крив што је продата Политика. Била је то одвратна полемика две жене, које су од живота узеле све што се узети могло, и чије би, званичне биографије, могле да их одведу на сметлиште.
У импресуму је уоквирено име Татјане Петровић, оснивачице онлине издања Политике. Нешто ме штрецну и колега ми нађе на претраживачу да је Тања умрла у фебруару ове године, у 46. години живота. Иако се о мртвима увек говори све најлепше, овом приликом поменућу њену другу страну. Познавао сам покоју Тању, Бог да јој душу прости, и памтим је, док сам преко радио таласа Б 92 позивао Београђане да смакну Слободана Милошевића, доносећи Верану Матићу знатну количину новца, после најсмелијих иступа добијао сам извештаје које је покојница, инсталирана на овом, у то време једном од најзначајнијих медија који је био отворен за другачија схватања, слала о мојим гостовањима, ко ме подржава, извештаје.
После пада Милошевићевог режима, Татјана је у 34 години постала градски секретар за културу! Посетио сам њене газде са њеним досијеом, али су ми олако рекли да то сада није важно! И тако у Политици нема више Рибникара, оних који су основали овај лист, али ће остати, вољом Љиљане Смајловић, уписано име Татјане Петровић, која није знала ни писмо мајци да напише!
Пре десет дана умро је велики српски песник Миладин Ковачевић, знан као Јаков – Јаша Гробаров. Вест о његовој смрти није објављена у Политици, за коју је годинама писао најбоље приче, ни на телевизији, ни у новинама. Није, као Татјана, сахрањен на Новом гробљу, једва су га сахранили и на Бежанијском, јер Удружење књижевника Србије нема пара за сахрану овог истински великог боема.
Деценијама су стране дипломате и знани гости из иностранства памтили наш град по Јаши Гробарову и његовим наступима у Клубу књижевника и знаменитим кафанама. Добар део живота Јаша је провео у Падинској скели окопавајући кукуруз. Тако су поезију схватале прекршајне судије, док није дошло доба да се и слобода проба. Умро је и Чуде. Слободан Стојадиновић, песник, интелектуалац. Колега Ристо Кубура био је Чудетов најбољи друг. И Славко Дрински, који је његову смрт дочекао у Канади.
Чуде је био из богате породице из Ниша, потомак је војводе Синђелића. Његови су одлучили, да све што су генерацијама стицали, марљиво радећи, дају сину, да то Слободан све проћерда. Сиромашан би био Београд да није било Јаше, Чудета…
Амбро Марошевић је погажен код Сајма, отпутовали су Брана Петровић, Миодраг Булатовић. О, какве смо ми имали боеме, песнике, интелектуалце, људе! Остадоше само шашави шифранти и партијска мурија која имитира песнике. “…Бем ти живот, и све у свему, кад не знам где да стојим у њему” стих је који је Чудета учинио бесмртним песником, као и мисао – ”…Разлику између песника и хајдука, познаје само џелатова рука”
Човек умре кад га забораве, кажу. Верујем да ћемо вечно памтити оне који су то истински заслужили, а још за живота презрети оне који су “одани свакој власти, и крвопролићу, кад их као звер приведу, јелу и пићу“.
