Пише:Проф.Биљана Ковачевић:
У песми Манасија Васка Попе зограф пише фреску, златним бојама је украшава. Из даљине допире глас турске коњице која виче да нема другог бога до Алаха, она се приближава манастиру, јури као на коњичким тркама, а зограф ‒ смирено и смерно ‒ наставља да ствара, у тишини, нетремице. Ова песма није само ‒ песма, она је једна слика у којој се преплићу мировање и кретање, смисао и бесмисао, или стваралаштво и умирање.
Сетила сам је се данас док сам разговарала с игуманом манастира Бањска. Отац Данило благим и љупким гласом ‒ на моје питање: како сте ‒ одговара добро, уређује двориште и нада се да ће ово зло проћи. Као и сваки дан ‒ моли се Богу.
Већ данима бих кожу да распорим, страшно је кад је човек немоћан и понижен, само зато што живи на својој земљи и говори својим језиком. Призор је гротескно скројен ‒ на светилишту појавили су се зли демони и сужавају обруч како би показали оно што је давно утврђено, да Косово и Метохија више нису српски, нити су људи који тамо живе Срби, већ народ изгнан из свог краја, премда се никуд није померио.
Ипак, у добром гласу оца Данила чула сам јутрос мир и наду, и сасвим необично, она је допрла са оног места који је у овом часу ‒ чини се ‒ безнадеждан. Како уопште неко ко је у Београду, гломазном и бешчујном граду, може да чује гласове издалека, што допиру са свете земље која је од давнина окупирана и која се још увек на да истргнути из срца једног слабашног народа? Како игуман који је свих прошлих дана чуо више пуцања него светих звона, у каљузи свеколике безочности и људске подлости, може да сачува смирење? Можда зато што оно некад не долази само од Бога. Смирење овог пута долази из загледаности у Бога.
Много тога се на овом свету догађа с Божјим допуштењем и у овом часу лаковерници уверавају друге, а понајвише себе, како су страдања знак да се мора одустати, јер тако ће бити мање жртава и мање патње. Међутим, патња и страдање погрешно се разумеју као пораз. Иако се губе главе и пламте срца, иако стишани јецаји не бивају успавани, косовска голгота нас из дана у дан подсећа како не можемо засути брдо песком и померити крстове, они су посађени дубоко у земљу из које неће нићи цвеће ако се тло добро окопа. Из ове црнице ниче старозаветна прича о Јову, који носи свој крст упркос мукама, он је ‒ загледан у Бога. Иако обузет тмином и неизрецивим јадима, његове кости чувају његово тело и не дозвољавају да се оно распадне. Јов је ‒ као и човек данас на Косову и Метохији ‒ окренут у небеса, одасвуд чује звук молитве.
Бити загледан у Господа не значи само подносити патњу с Богом, већ чинити онако како је чинио његов Син ‒ жртвовати се за преображај оних који се љубави још нису примакли. И то је тешко. Како се уопште може издржати људска злоба, а да се не устане и одговори истом мером? Куд нас може повести понижење до ‒ у освету?
Голгота је одувек била место узвишеног страдања и Косово и Метохија ‒ кроз векове, а данас нарочито ‒ постају тај свети стуб узношења ка Богу. Као што Исус стрпљиво трпи, тако братија манастира Бањска подносе сваки дан, не од јуче, од памтивека, јер знају како не треба да се помере, а осећају да ће други покушати угрозити њихов мир. Они јесу Попини зографи, величанствени у тамним одорама. Живе скромно, њихова су срца чиста, и подносе немир за све оне који би из своје коже искочили.
Манастир Бањска постао је свих ових дана наша жива рана, а игуман Данило као да каже ‒ ово се и не може решити ту где смо сада. Осећам већ дуго ‒ оче! ‒ да би тако морало бити, јер Косово и Метохија су вековима били туђи, и никад ништа друго до српски. Не гледа се ког је имена племе и јесу ли жене на улицама голих глава. Гледа се у небо, да ли се оно помрачи кад се монах помоли Богу или се накупи наслагама облака?
Никад нисам била у манастиру Бањска, али знам ‒ тамо је свих ових дана небо најведрије.
