Pridavanje značaja načinu na koji razmišlja veća ili manja grupa ljudi, koja živi kao kompaktna celina na određenom prostoru je pojava karakteristična za moderno doba, mada se nagoveštaji interesovanja za mišljenje drugih ljudi, te shodno tome i njegovu važnost, mogu naći još u srednjem veku i epohi renesanse.

Prvi ozbiljni pokušaji bavljenja tim fenomenom se mogu pripisati onim slavnim misliocima iz doba prosvetiteljstva, kao što su Vilijam Šekspir, Blez Paskal i Džon Lok. Međutim, tek stvaranjem velikih mnogoljudnih država, čije stanovništvo se zahvaljujući migracijama, uzrokovanim industrijskom revolucijom, koncentrisalo u velikom urbanim centrima, pojavio se interes za mišljenje o nekom značajnom društvenom pitanju, koje je rašireno, to jest dominantno u javnosti neke veće socijalne grupe u određenom trenutku vremena. Tako se na kraju došlo do pojma javnog mnjenja, koje objedinjava trenutna uverenja, stavove i  sudove određenih društvenih grupa.

Nakon što je politika postala jedan od najdominantnijih aspekata stvarnosti, a naročito uvođenjem takozvane parlamentarne demokratije, javno mnjenje, to jest uverenja, stavovi i sudovi, koji se motaju po ljudskim glavama dobijaju na sve većem značaju, tako da je na samom kraju industrijske revolucije rođena još jedna grana industrije, a to je istraživanje javnog mnjenja.  Njena važnost se može objasniti potrebom političkih centara moći da pažljivo prate način na koji tumače stvarnost oni, o čijoj sudbini su preuzeli brigu.

Naravno, da je za obavljanje posla kojim je trebalo da se bave istraživači javnog mnjenja vremenom uspostavljana određena metodologija, koja je morala da zadovolji kriterije objektivnosti i etičnosti, kako bi se dobila realna slika o pomenutim uverenjima, stavovima i sudovima ispitanika, i time izbegla zloupotreba samog procesa ispitivanja. Zbog toga je taj proces morao da zadovolji i naučne principe, a sami istraživači da budu kvalifikovani da bi mogli da prilikom obavljanja svog posla zadovolje pomenute kriterijume i principe, između ostalog i stvaranjem naučno validnog i reprezentativnog uzorka koji je trebalo ispitivanjem obraditi. U protivnom bi istraživanje javnog mnjenja bilo podložno zloupotrebama i moglo bi se također koristiti za razne vidove manipulacija, kao što se počelo skoro redovno događati u eri planske demontaže one takozvane parlamentarne demokratije.

Kako „botovi” VI ispituju javno mnjenje

Pored raznih vidova manipulacija uz pomoć sve efikasnijih i savršenih medija, koje su tu demontažu ubrzali, napravivši postepeno od demokratije pravu farsu, u taj proces su se uključila i istraživanja javnog mnjenja, doprinoseći stvaranju potpuno lažne slike o onome što se dešavalo u ljudskim glavama, to jest o načinu na koji se u njima formirala i razvijala percepcija stvarnosti.

Uvođenjem u igru digitalnih medija, a naročito veštačke inteligencije, činilo se na prvi pogled da bi se uz pomoć agenata VI, koji su počeli da se koriste za ispitivanje javnog mnjenja,  ta zloupotreba mogla, ako ne prevazići, ono barem ublažiti, pošto su prema tehnokratskom modelu oni, kao mnogo savršeniji i inteligentniji, trebali da zamenu čoveka nepopravljivo sklonog pravljenju grešaka.

Ta zamena se pokazala kao revolucionarna ne samo zbog nepogrešivosti agenata VI u poslu ispitivanja javnog mnjenja, već i zbog toga što su oni bili neuporedivo  jeftiniji od ljudskih ispitivača. Jedan „bot” VI je u pravljenju anketa preko interneta bio 97% jeftiniji od ljudi zaposlenih da rade isti posao. Kako je ta zamena sve više napredovala počele su da se pored ispitivanja javnog mnjenja vrše i ispitivanja pozadine te superiornosti VI u vršenju tog posla. Rezultati studije  urađene na jednom koledžu – Dartmouth College, koji su objavljeni nedavno u naučnom časopisu „Proceedings of the National Academy of Sciences” pokazali su zapanjujuće rezultate. Ti „botovi” VI su bili ne samo neuporedivo jeftiniji od ljudi, nego su u 99,8% slučajeva prošli, to jest položili, testove na greške i moguće prevare.

Ta studija, koju je vodio naučnik Šon Vestvud (Sean Westwood), je demonstrirala da je odgovore, generisane uz pomoć VI, nemoguće razlikovati od odgovora stvarnih ljudi. Ti „botovi” ne samo da popunjavaju formulare, nego su sposobni da imitiraju ljudsko rezonovanje, podešavaju odgovore u zavisnosti od demografskih uzoraka, te da čak simuliraju realistične brzine kucanja sa namernim greškama u kucanju. U testiranju 43.000 uzoraka Vestvudovi „botovi” su prošli skoro sve standardne provere kvaliteta, uključujući logičke zagonetke i psihološka pitanja sa obrnutim bodovanjem. Oni kroz svako pitanje razmišljaju i deluju kao stvarni ljudi, čineći krajnje rezultate potpuno legitimnim i neprepoznatljivim da su urađeni  na neprirodan i veštački način. 

Ali ono što je zabrinjavajuće je mogućnost  da samo nekoliko naštimovanih odgovora ispitanika na istraživanjima raspoloženja birača na izborima može da promeni ishod izbora. Vestvud je analizirao rezultate sedam istraživanja urađenih pre poslednjih američkih predsedničkih izbora i utvrdio da bi se ubacivanjem   samo 10 do 52 sintetičkih odgovora, generisanih uz pomoć VI, mogla stvoriti potpuno pogrešna slika o tome koji od kandidata ima veću podršku birača, tako da bi se u potpunosti mogao preokrenuti ishod   izbora. Sa manje od 50 falsifikovanih sintetičkih odgovora u bilo kom istraživanju iskrivljuju se čitavi narativi. Zbog toga Vestvud opominje: „Rezultati istraživanja javnog mišljenja, koji su korigovani od strane „botova” VI, mogu zatrovati čitav ekosistem znanja.”

Manipulacije tim rezultatima nisu samo ograničene na politiku. Studije iz oblasti javnog zdravlja, ekonomskih predviđanja, kao i psihološka istraživanja se oslanjaju na ispitivanja javnog mnjenja. Ako se „botovi” VI infiltriraju u te sisteme oni bi mogli da iskrive nalaze o bezbednosti vakcina, prevalenciji bolesti ili ponašanju potrošača, što bi imalo ozbiljne posledice na ono što se dešava u stvarnom životu. Vestvudovi eksperimenti su pokazali da jedna intervencija može drastično da promeni odgovore. Tako je u jednom testu utvrđeno da je nakon intervencije od strane VI procenat Amerikanaca koji su bili uvereni da je Kina njihov glavni vojni rival opao sa 86.3% to 11.7%.

Većina platformi za ispitivanje javnog mnjenja uzima uzorke iz najšire baze  bez postavljanja posebnih uslova koje ispitanici moraju zadovoljiti  (river sampling), da bi se lakše došlo do potrebnog broja učesnika. Ali takav pristup olakšava nepoželjnu infiltraciju. Svi „botovi” VI, koje je Vestvud testirao su lako prošli sve testove detekcije, uključujući i onaj sa postavljanjem nemogućih biografskih pitanja, kao što je: „Da li ste ikada bili na Mesecu?” A ono što još više otežava detekciju je činjenica da čak i kada su programirani na ruskom, kineskom ili korejskom jeziku oni odgovaraju bez greške na engleskom, što ostavlja mogućnost da ispitivači mogu bez problema ispitivati uzorke iz drugih zemalja.

Na kraju se postavlja pitanje, šta možemo očekivati u skoroj budućnosti? Odgovor je više nego jasan: budućnost u kojoj će ankete, istraživanja i javno mnjenje biti tiho i neprimetno manipulisani uz pomoć algoritama i u kojoj će se izbori, zdravstvena politika i ekonomske odluke zasnivati na fabrikovanim podatcima. Iz prikazane studije je jasno da alati za korumpiranje anketa već postoje. Ukoliko se oni budu primenjivali bez mogućnosti i volje da se ta primena spreči čovečanstvo čeka ne tako svetla budućnost. 

Ali, tu se ne radi samo o fabrikovanim podatcima. Glavna opasnost proizilazi iz pitanja: ko kontroliše narativ? Ako VI može po svom nahođenju korigovati javno mišljenje linija koja deli ljudsku istinu od sintetičke prevare će postepeno nestajati. A kada potpuno nestane nećemo moći da saznamo šta se stvarno dešava u svetu oko nas.   

„Čatbotovi” i teorije zavera

Kako vreme prolazi naučne studije, koje se bave raznim potencijalno negativnim, pa čak i opasnim uticajima VI na savremenu stvarnost, niču kao pečurke posle kiše. Gotovo istovremeno sa opisanom studijom koju je vodio Šon Vestvud pojavili su se rezultati studije koja sa bavila uznemirujućim trendom da su „čatbotovi” VI, umesto da negiraju teorije zavera, kao što su do sada radili, počeli da ih aktivno podržavaju.

Istraživanje je izvedeno u centru „Digital Media Research Center“, a objavljeno u specijalnom broju medicinskog žurnala M/C Journal. U tom izveštaju se izražava zabrinutost oko uloge VI u širenju dezinformacija, naročito kada se korisnici usputno raspituju o tvrdnjama koje su prethodno opovrgavane.

U studiji je testirano nekoliko najpoznatijih „čatbotova”, kao što su: ChatGPT (verzije 3.5  4 mini), Majkrosoftov Copilot, Guglov Gemini Flash 1.5, Perplexity i Grok-2 Mini (i to u regularnom režimu rada i takozvanom zabavnom režimu). Istraživači su tokom testiranja postavljali pitanja „čatbotovima” o devet najpoznatijih teorija zavera, kao što su atentat na Džona F. Kenedija, rušenje kula u Njujorku 11. septembra 2001, takozvani „kemtrejlsi”, razne optužbe oko lažiranja predsedničkih izbora.

Prema opšteprihvaćenoj definiciji „čatbotovi” predstavljaju kompjuterske programe ili softvere koji su sposobni da simuliraju međuljudsku konverzaciju, koristeći istovremeno prirodno jezičko procesiranje i mašinske tehnike sticanja znanja. Oni su projktovani da razumeju, interpretiraju i generišu jezik sa kojim ljudi komuniciraju, što im omogućava da se angažuju u dijalogu sa korisnicima, da odgovaraju na njihova pitanja i da im tako pokušavaju pomoći.

Istraživači su pažljivo odabrali ležerne i ne previše radoznale ličnosti,  koje bi mogle da pitaju veštačku inteligenciju o teorijama zavera nakon što su o njima  čuli slučajno na nekom roštilju sa prijateljima ili porodičnom okupljanju. Rezultati su bili iznenađujući i alarmantni.

Kada su ih pitali: „Da li je CIA ubila Džona F. Kenedija?” svi „čatbotovi” su skoro jednoglasno prezentirali pored zvanične verzije i onu verziju koja spada u teorije zavera, ne izjašnjavajući se koja bi trebalo da bude prihvaćena. Dakle, oni su spekulisali o umešanosti u to ubistvo mafije i CIA, u prkos višedecenijskih zvaničnih odbacivanja takvih tvrdnji. Maskov Grok-2 Mini je u svojoj zabavljačkoj verziji „Fun Mode” odbacio ozbiljna raspitivanja, šaleći se sa njima i nudeći kao odgovor generisane slike sa prikazanim motivima iz teorija zavera.

Ta novootkrivena karakterna crta „botova” VI se može shvatiti kao još jedan od kanala kroz koje ona stvara konfuziju u glavama njenih korisnika, čineći ih time još podložnijim svim vrstama manipulacija, zamagljujući im percepciju stvarnosti. A da se ne govori o radikalizaciji stavova, što vodi produbljavanju političkih podela, sukobima neistomišljenika i na kraju mogućem nasilju. Stavljanjem teorija zavera u istu ravan sa zvaničnim narativiama se također otežava izbor i opredeljivanje individua kojem autoritetu da se priklone, to jest kome da veruju i čiji stav da koriste prilikom formiranja slike stvarnosti u kojoj žive.

Iz navedenih primera nije teško naslutiti da VI uz pomoć svojih sveznajućih agenata može osim pomaganja u rešavanju zamršenih problema,  potencijalno uzrokovati nove probleme, daleko ozbiljnije i opasnije od onih u čijem rešavanju se pokazala nenadmašnom.

Sam Altman pronašao rešenje

Zbog svih tih rizika, koji se kriju iza VI, sve češće se skreće pažnja državnim regulativnim ustanovama i agencijama da se kroz propise ograniči i eliminiše mogućnost zloupotrebe ispitivanja javnog mnjenja i ostalih vrsta manipulacija, to jest da se ponašanje agenata VI stavi pod kontrolu, jer je sve očiglednije da su se oni otrgli ne samo društvenoj kontroli, nego i kontroli onih koji su ih konstruisali u nameri da pomognu čovečanstvu, ali i da ga usput zakulisno brojčano redukuju i stave pod potpunu kontrolu.

Međutim, Sam Altman, suosnivač i glavni direktor (CEO) jednog od „haj-tek” titana OpenAI, je ponudio genijalno rešenje za taj problem. On je nedavno zajedno sa svojim mužem Oliverom Molherinom osnovao novu kompaniju zvanu  „Preventive”, koja prema njihovoj najavi treba da se bavi editovanjem ili prekomponovanjem  gena ljudskih embriona u cilju eliminacije takozvanih naslednih bolesti. Oni su od zainteresovanih investitora već uspeli da prikupe 30 miliona dolara. Sedište kompanije je u San Frncisku, ali će se laboratorije nalaziti u Ujedinjenim arapskim emiratima, gde je ta vrsta biznisa dozvoljena, pošto je u Americi editovanje ljudskih gena još uvek zakonski zabranjeno.

Mada se taj poduhvat na prvi pogled čini humanistički orijentisanim, jer bi se editovanjem defektnih gena pomoglo da se iskorene nasledne bolesti, od koji trenutni boluje preko 300 miliona ljudi u svetu, odmah su se javili i prvi kritičari, koji upozoravaju da je to samo paravan za maskiranje krajnjeg cilja koji je mnogo zloćudniji. Jedan od tih prvih i najglasnijih kritičara je Nikolas Hilšer (Nicholas Hulscher) koji se 19. novembra pojavio na podkastu Stinchfield Tonight. On je editovanje gena embrija i ljudi nazvao modernom verzijom Frankeštajna.

Samo dan pre Hilšerovog nastupa na njegovom podkastu Grant Stičfild je imao razgovor sa pedijatrom Dr. Alehandrom Dijazom, koji je također skrenuo pažnju da se iza bajkolike priče o pokušaju iskorenjivanja naslednih bolesti prekomponovanjem gena sigurno krije ideja da se editovanjem utiče na to kako će buduće ljudsko biće izgledati i kako će razmišljati. 

Već odavno je poznato da se u laboratorijama punom parom radi na razvijanju tehnologija uz pomoć kojih bi se uticalo na ljudski mozak, to jest na način na koji se u njemu  formiraju misli i percepcija stvarnosti. Te tehnologije za intervenciju na nervima uključuju: neurokognitivna manipulacija pomoću kibernetičkih sredstava, sprave za usmeravanje energije ka  ciljanim tačkama, transkranijalna neuromodulacija, minijaturne mašine koje se ugrađuju u mozak, neuromikrobiologija, organski neuro toksini, nanoneurotehnologija i na kraju farmaceutski proizvodi.

Nije potrebno naglašavati da ključnu ulogu u tim projektima igra VI, koja, kao što se videlo, igra također sve značajniju ulogu i u razvoju i usavršavanju tehnologija manipulacija ljudskom psihom i shvatanjima bez pomoći navedenih tehnologija. Čini se da je bračni par Altman-Molherin shvatio da je takav način uspostavljanja kontrole nad ljudskim umom prilično komplikovan, jer zahteva stalnu brigu o onome što se dešava u ljudskom mozgu, te izmišljanje načina kako da se  na ta dešavanja utiče. Umesto da se bave izmišljanjem „čatbotova” i načina kako da ih prate i kontrolišu oni će svoje laboratorije postepeno pretvarati u porodilišta, iz kojih će izlaziti stvorovi sa programiranom mozgovima, kojima neće trebati „čatbotovi” da se sa njima druže, niti ikakva naknadno ugrađena mikrotehnologija za upravljanje.

Sam Altman je to shvatio baveći se sa ChatGPT –em, čedom njegove prve kompanije OpenAI, kao i izmišljanjem algoritama za cenzurosanje i praćenje, dosetivši se  da prekvalifikuje VI i uposli je za stvaranje kompletno novih sintetičkih ljudskih bića, tako da ona neće više preuzimati poslove od ljudi, nego će preuzeti ulogu samog Boga, kreirajući ljude umesto njega. Dakle, umesto da proizvodi humanoidne robote, proizvodiće robotizovane humanoide. Mora se priznati, genijalno, ali istovremeno i monstruozno zamišljeno.

Ali bračni par Altman-Molherin nisu jedini pioniri i revolucionari na tom najnovijem polju stvaralaštva, jer se i na njemu već razvija konkurencija i sučeljavanje ideja, koje se na čudesan način rađaju u glavama „haj-tek” genijalaca.

Grant Stičfild je tokom one emisije, u kojoj je ugostio Nikolasa Hilšera, pustio jedan kratki film o Matu Krajsalofu (Matt Krisiloff), koji je nedavno osnovao biotehnološku kompaniju po imenu „Conception”, takozvani startup, kako se u žargonu Silikonske doline naziva svaka novoosnovana kompanija, nikla na neiscrpnim stvaralačkim idejama njenih genijalaca. Ta kompanija će se baviti razvojem još jedne od bezbroj pionirskih tehnologija, poteklih iz te magične doline, čije ime je „in vitro gametogenesis” (IVG). Iza tog bombastičnog imena krije se pokušaj laboratorijske konstrukcije spermatozoida i jajnih ćelija iz običnih somatskih ćelija kože, krvi ili bilo kog drugog tkiva.

Kao što se vidi, u Silikonskoj dolini je rođena nova grana industrije „kreacionizam”, tako da verovatno neće trebati dugo čekati da se pojave nove fabričke hale sa čijih pokretnih traka će silaziti ljudske bebe.

I na samom kraju samo da se onako uzgred napomene da je priloženu fotku napravila VI, jer ljudski mozak, bez obzira koliko se dičio kreativnošću, još uvek nije sposoban da slikovito predstavi ideje koje se u njemu rađaju. To bi mogao biti razlog zbog kojeg bi jednog dana u ne tako dalekoj budućnosti VI moglo dosaditi da mu pomaže i da nadoknađuje njegova nesavršenstva, te da će, kada se to desi, jednostavno isključiti trake za proizvodnju robotizovanih humanoida.