Придавање значаја начину на који размишља већа или мања група људи, која живи као компактна целина на одређеном простору је појава карактеристична за модерно доба, мада се наговештаји интересовања за мишљење других људи, те сходно томе и његову важност, могу наћи још у средњем веку и епохи ренесансе.
Први озбиљни покушаји бављења тим феноменом се могу приписати оним славним мислиоцима из доба просветитељства, као што су Вилијам Шекспир, Блез Паскал и Џон Лок. Међутим, тек стварањем великих многољудних држава, чије становништво се захваљујући миграцијама, узрокованим индустријском револуцијом, концентрисало у великом урбаним центрима, појавио се интерес за мишљење о неком значајном друштвеном питању, које је раширено, то јест доминантно у јавности неке веће социјалне групе у одређеном тренутку времена. Тако се на крају дошло до појма јавног мњења, које обједињава тренутна уверења, ставове и судове одређених друштвених група.
Након што је политика постала један од најдоминантнијих аспеката стварности, а нарочито увођењем такозване парламентарне демократије, јавно мњење, то јест уверења, ставови и судови, који се мотају по људским главама добијају на све већем значају, тако да је на самом крају индустријске револуције рођена још једна грана индустрије, а то је истраживање јавног мњења. Њена важност се може објаснити потребом политичких центара моћи да пажљиво прате начин на који тумаче стварност они, о чијој судбини су преузели бригу.
Наравно, да је за обављање посла којим је требало да се баве истраживачи јавног мњења временом успостављана одређена методологија, која је морала да задовољи критерије објективности и етичности, како би се добила реална слика о поменутим уверењима, ставовима и судовима испитаника, и тиме избегла злоупотреба самог процеса испитивања. Због тога је тај процес морао да задовољи и научне принципе, а сами истраживачи да буду квалификовани да би могли да приликом обављања свог посла задовоље поменуте критеријуме и принципе, између осталог и стварањем научно валидног и репрезентативног узорка који је требало испитивањем обрадити. У противном би истраживање јавног мњења било подложно злоупотребама и могло би се такођер користити за разне видове манипулација, као што се почело скоро редовно догађати у ери планске демонтаже оне такозване парламентарне демократије.
Како „ботови” ВИ испитују јавно мњење
Поред разних видова манипулација уз помоћ све ефикаснијих и савршених медија, које су ту демонтажу убрзали, направивши постепено од демократије праву фарсу, у тај процес су се укључила и истраживања јавног мњења, доприносећи стварању потпуно лажне слике о ономе што се дешавало у људским главама, то јест о начину на који се у њима формирала и развијала перцепција стварности.
Увођењем у игру дигиталних медија, а нарочито вештачке интелигенције, чинило се на први поглед да би се уз помоћ агената ВИ, који су почели да се користе за испитивање јавног мњења, та злоупотреба могла, ако не превазићи, оно барем ублажити, пошто су према технократском моделу они, као много савршенији и интелигентнији, требали да замену човека непоправљиво склоног прављењу грешака.
Та замена се показала као револуционарна не само због непогрешивости агената ВИ у послу испитивања јавног мњења, већ и због тога што су они били неупоредиво јефтинији од људских испитивача. Један „бот” ВИ је у прављењу анкета преко интернета био 97% јефтинији од људи запослених да раде исти посао. Како је та замена све више напредовала почеле су да се поред испитивања јавног мњења врше и испитивања позадине те супериорности ВИ у вршењу тог посла. Резултати студије урађене на једном колеџу – Dartmouth College, који су објављени недавно у научном часопису „Proceedings of the National Academy of Sciences” показали су запањујуће резултате. Ти „ботови” ВИ су били не само неупоредиво јефтинији од људи, него су у 99,8% случајева прошли, то јест положили, тестове на грешке и могуће преваре.
Та студија, коју је водио научник Шон Вествуд (Sean Westwood), је демонстрирала да је одговоре, генерисане уз помоћ ВИ, немогуће разликовати од одговора стварних људи. Ти „ботови” не само да попуњавају формуларе, него су способни да имитирају људско резоновање, подешавају одговоре у зависности од демографских узорака, те да чак симулирају реалистичне брзине куцања са намерним грешкама у куцању. У тестирању 43.000 узорака Вествудови „ботови” су прошли скоро све стандардне провере квалитета, укључујући логичке загонетке и психолошка питања са обрнутим бодовањем. Они кроз свако питање размишљају и делују као стварни људи, чинећи крајње резултате потпуно легитимним и непрепознатљивим да су урађени на неприродан и вештачки начин.
Али оно што је забрињавајуће је могућност да само неколико наштимованих одговора испитаника на истраживањима расположења бирача на изборима може да промени исход избора. Вествуд је анализирао резултате седам истраживања урађених пре последњих америчких председничких избора и утврдио да би се убацивањем само 10 до 52 синтетичких одговора, генерисаних уз помоћ ВИ, могла створити потпуно погрешна слика о томе који од кандидата има већу подршку бирача, тако да би се у потпуности могао преокренути исход избора. Са мање од 50 фалсификованих синтетичких одговора у било ком истраживању искривљују се читави наративи. Због тога Вествуд опомиње: „Резултати истраживања јавног мишљења, који су кориговани од стране „ботова” ВИ, могу затровати читав екосистем знања.”
Манипулације тим резултатима нису само ограничене на политику. Студије из области јавног здравља, економских предвиђања, као и психолошка истраживања се ослањају на испитивања јавног мњења. Ако се „ботови” ВИ инфилтрирају у те системе они би могли да искриве налазе о безбедности вакцина, преваленцији болести или понашању потрошача, што би имало озбиљне последице на оно што се дешава у стварном животу. Вествудови експерименти су показали да једна интервенција може драстично да промени одговоре. Тако је у једном тесту утврђено да је након интервенције од стране ВИ проценат Американаца који су били уверени да је Кина њихов главни војни ривал опао са 86.3% to 11.7%.
Већина платформи за испитивање јавног мњења узима узорке из најшире базе без постављања посебних услова које испитаници морају задовољити (river sampling), да би се лакше дошло до потребног броја учесника. Али такав приступ олакшава непожељну инфилтрацију. Сви „ботови” ВИ, које је Вествуд тестирао су лако прошли све тестове детекције, укључујући и онај са постављањем немогућих биографских питања, као што је: „Да ли сте икада били на Месецу?” А оно што још више отежава детекцију је чињеница да чак и када су програмирани на руском, кинеском или корејском језику они одговарају без грешке на енглеском, што оставља могућност да испитивачи могу без проблема испитивати узорке из других земаља.
На крају се поставља питање, шта можемо очекивати у скорој будућности? Одговор је више него јасан: будућност у којој ће анкете, истраживања и јавно мњење бити тихо и неприметно манипулисани уз помоћ алгоритама и у којој ће се избори, здравствена политика и економске одлуке заснивати на фабрикованим податцима. Из приказане студије је јасно да алати за корумпирање анкета већ постоје. Уколико се они буду примењивали без могућности и воље да се та примена спречи човечанство чека не тако светла будућност.
Али, ту се не ради само о фабрикованим податцима. Главна опасност произилази из питања: ко контролише наратив? Ако ВИ може по свом нахођењу кориговати јавно мишљење линија која дели људску истину од синтетичке преваре ће постепено нестајати. А када потпуно нестане нећемо моћи да сазнамо шта се стварно дешава у свету око нас.
„Чатботови” и теорије завера
Како време пролази научне студије, које се баве разним потенцијално негативним, па чак и опасним утицајима ВИ на савремену стварност, ничу као печурке после кише. Готово истовремено са описаном студијом коју је водио Шон Вествуд појавили су се резултати студије која са бавила узнемирујућим трендом да су „чатботови” ВИ, уместо да негирају теорије завера, као што су до сада радили, почели да их активно подржавају.
Истраживање је изведено у центру „Digital Media Research Center“, а објављено у специјалном броју медицинског журнала M/C Journal. У том извештају се изражава забринутост око улоге ВИ у ширењу дезинформација, нарочито када се корисници успутно распитују о тврдњама које су претходно оповргаване.
У студији је тестирано неколико најпознатијих „чатботова”, као што су: ChatGPT (верзије 3.5 4 mini), Мајкрософтов Copilot, Гуглов Gemini Flash 1.5, Perplexity и Grok-2 Mini (и то у регуларном режиму рада и такозваном забавном режиму). Истраживачи су током тестирања постављали питања „чатботовима” о девет најпознатијих теорија завера, као што су атентат на Џона Ф. Кенедија, рушење кула у Њујорку 11. септембра 2001, такозвани „кемтрејлси”, разне оптужбе око лажирања председничких избора.
Према општеприхваћеној дефиницији „чатботови” представљају компјутерске програме или софтвере који су способни да симулирају међуљудску конверзацију, користећи истовремено природно језичко процесирање и машинске технике стицања знања. Они су пројктовани да разумеју, интерпретирају и генеришу језик са којим људи комуницирају, што им омогућава да се ангажују у дијалогу са корисницима, да одговарају на њихова питања и да им тако покушавају помоћи.
Истраживачи су пажљиво одабрали лежерне и не превише радознале личности, које би могле да питају вештачку интелигенцију о теоријама завера након што су о њима чули случајно на неком роштиљу са пријатељима или породичном окупљању. Резултати су били изненађујући и алармантни.
Када су их питали: „Да ли је ЦИА убила Џона Ф. Кенедија?” сви „чатботови” су скоро једногласно презентирали поред званичне верзије и ону верзију која спада у теорије завера, не изјашњавајући се која би требало да буде прихваћена. Дакле, они су спекулисали о умешаности у то убиство мафије и ЦИА, у пркос вишедеценијских званичних одбацивања таквих тврдњи. Масков Grok-2 Mini је у својој забављачкој верзији „Fun Mode” одбацио озбиљна распитивања, шалећи се са њима и нудећи као одговор генерисане слике са приказаним мотивима из теорија завера.
Та новооткривена карактерна црта „ботова” ВИ се може схватити као још један од канала кроз које она ствара конфузију у главама њених корисника, чинећи их тиме још подложнијим свим врстама манипулација, замагљујући им перцепцију стварности. А да се не говори о радикализацији ставова, што води продубљавању политичких подела, сукобима неистомишљеника и на крају могућем насиљу. Стављањем теорија завера у исту раван са званичним наративиама се такођер отежава избор и опредељивање индивидуа којем ауторитету да се приклоне, то јест коме да верују и чији став да користе приликом формирања слике стварности у којој живе.
Из наведених примера није тешко наслутити да ВИ уз помоћ својих свезнајућих агената може осим помагања у решавању замршених проблема, потенцијално узроковати нове проблеме, далеко озбиљније и опасније од оних у чијем решавању се показала ненадмашном.
Сам Алтман пронашао решење
Због свих тих ризика, који се крију иза ВИ, све чешће се скреће пажња државним регулативним установама и агенцијама да се кроз прописе ограничи и елиминише могућност злоупотребе испитивања јавног мњења и осталих врста манипулација, то јест да се понашање агената ВИ стави под контролу, јер је све очигледније да су се они отргли не само друштвеној контроли, него и контроли оних који су их конструисали у намери да помогну човечанству, али и да га успут закулисно бројчано редукују и ставе под потпуну контролу.
Међутим, Сам Алтман, суоснивач и главни директор (CEO) једног од „хај-тек” титана OpenAI, je понудио генијално решење за тај проблем. Он је недавно заједно са својим мужем Оливером Молхерином основао нову компанију звану „Preventive”, која према њиховој најави треба да се бави едитовањем или прекомпоновањем гена људских ембриона у циљу елиминације такозваних наследних болести. Они су од заинтересованих инвеститора већ успели да прикупе 30 милиона долара. Седиште компаније је у Сан Фрнциску, али ће се лабораторије налазити у Уједињеним арапским емиратима, где је та врста бизниса дозвољена, пошто је у Америци едитовање људских гена још увек законски забрањено.
Мада се тај подухват на први поглед чини хуманистички оријентисаним, јер би се едитовањем дефектних гена помогло да се искорене наследне болести, од који тренутни болује преко 300 милиона људи у свету, одмах су се јавили и први критичари, који упозоравају да је то само параван за маскирање крајњег циља који је много злоћуднији. Један од тих првих и најгласнијих критичара је Николас Хилшер (Nicholas Hulscher) који се 19. новембра појавио на подкасту Stinchfield Tonight. Он је едитовање гена ембрија и људи назвао модерном верзијом Франкештајна.
Само дан пре Хилшеровог наступа на његовом подкасту Грант Стичфилд је имао разговор са педијатром Др. Алехандром Дијазом, који је такођер скренуо пажњу да се иза бајколике приче о покушају искорењивања наследних болести прекомпоновањем гена сигурно крије идеја да се едитовањем утиче на то како ће будуће људско биће изгледати и како ће размишљати.
Већ одавно је познато да се у лабораторијама пуном паром ради на развијању технологија уз помоћ којих би се утицало на људски мозак, то јест на начин на који се у њему формирају мисли и перцепција стварности. Те технологије за интервенцију на нервима укључују: неурокогнитивна манипулација помоћу кибернетичких средстава, справе за усмеравање енергије ка циљаним тачкама, транскранијална неуромодулација, минијатурне машине које се уграђују у мозак, неуромикробиологија, органски неуро токсини, нанонеуротехнологија и на крају фармацеутски производи.
Није потребно наглашавати да кључну улогу у тим пројектима игра ВИ, која, као што се видело, игра такођер све значајнију улогу и у развоју и усавршавању технологија манипулација људском психом и схватањима без помоћи наведених технологија. Чини се да је брачни пар Алтман-Молхерин схватио да је такав начин успостављања контроле над људским умом прилично компликован, јер захтева сталну бригу о ономе што се дешава у људском мозгу, те измишљање начина како да се на та дешавања утиче. Уместо да се баве измишљањем „чатботова” и начина како да их прате и контролишу они ће своје лабораторије постепено претварати у породилишта, из којих ће излазити створови са програмираном мозговима, којима неће требати „чатботови” да се са њима друже, нити икаква накнадно уграђена микротехнологија за управљање.
Сам Алтман је то схватио бавећи се са ChatGPT –ем, чедом његове прве компаније OpenAI, као и измишљањем алгоритама за цензуросање и праћење, досетивши се да преквалификује ВИ и упосли је за стварање комплетно нових синтетичких људских бића, тако да она неће више преузимати послове од људи, него ће преузети улогу самог Бога, креирајући људе уместо њега. Дакле, уместо да производи хуманоидне роботе, производиће роботизоване хуманоиде. Мора се признати, генијално, али истовремено и монструозно замишљено.
Али брачни пар Алтман-Молхерин нису једини пионири и револуционари на том најновијем пољу стваралаштва, јер се и на њему већ развија конкуренција и сучељавање идеја, које се на чудесан начин рађају у главама „хај-тек” генијалаца.
Грант Стичфилд је током оне емисије, у којој је угостио Николаса Хилшера, пустио један кратки филм о Мату Крајсалофу (Matt Krisiloff), који је недавно основао биотехнолошку компанију по имену „Conception”, такозвани startup, како се у жаргону Силиконске долине назива свака новооснована компанија, никла на неисцрпним стваралачким идејама њених генијалаца. Та компанија ће се бавити развојем још једне од безброј пионирских технологија, потеклих из те магичне долине, чије име је „in vitro gametogenesis” (IVG). Иза тог бомбастичног имена крије се покушај лабораторијске конструкције сперматозоида и јајних ћелија из обичних соматских ћелија коже, крви или било ког другог ткива.
Као што се види, у Силиконској долини је рођена нова грана индустрије „креационизам”, тако да вероватно неће требати дуго чекати да се појаве нове фабричке хале са чијих покретних трака ће силазити људске бебе.
И на самом крају само да се онако узгред напомене да је приложену фотку направила ВИ, јер људски мозак, без обзира колико се дичио креативношћу, још увек није способан да сликовито представи идеје које се у њему рађају. То би могао бити разлог због којег би једног дана у не тако далекој будућности ВИ могло досадити да му помаже и да надокнађује његова несавршенства, те да ће, када се то деси, једноставно искључити траке за производњу роботизованих хуманоида.
