Немачки микробиолог, доктор Стефан Ланка је тврдио да вируси малих богиња као патогени не постоје већ да се ради о психосоматској болести узрокованој „траумом сепарације”
Највиши суду Немачке је 1. децембра 2016. године пресудио је да све тврдње које се тичу инфекције малим богињама, вакцинације против малих богиња и вируса малих богиња немају научну основу. Ако би се поштовала одлука Федералног суда Немачке требало би да се све вакцинације против малих богиња, као и принудне мере у вези њих сматрају илегалним и забрањеним, а кршење такве забране довољним разлогом за кривично гоњење.
Шест година након те историјске пресуде медицински естаблишмент, удружен са политичким, не мари много за правосуђе и правно обавезујуће одлуке. Читаво човечанство је било изложено безобзирном и дрском кршењу судских одлука.
Да ли то значи да се трагедија модерне медицине састоји у томе што су смеше распаднутог и затрованог биолошког материјала, замишљеног да представља такозване живе вирусе, у облику вакцина убациване у људска тела у циљу провоцирања имуног одговора организма?!
У ова данашња времена општераширеног празноверја и затуцаности, који итекако погодују стварању разних култова, поготову у области медицине, истовремено расте број оних који се том тренду противе, не мирећи се са прилично очигледном чињеницом да се човечанство, чврсто ухваћено у канџе догми, полако враћа из новог такозваног модерног доба у средњи век. Један од њих, којег ће се можда будуће генерације сећати као новог Коперника, је немачки микробиолог, доктор Стефан Ланка, који се једном од тих новопечених култова званог „вирусоманија” успротивио на оригиналан начин. Наиме, тврдњу на којој се заснива тај култ да патогени ентитети звани вируси изазивају читав низ опасних болести, он је једноставно побио доказујући да такво нешто уопште не постоји, и то из простог разлога што је то немогуће научно доказати, или прецизније, доказати уз помоћ научно верификованих метода. Јер, треба нагласити, да не би било забуне, да су свештеници тог и сличних култова склони да своје празноверје проглашавају науком.
Конкурс – потрага за вирусом
Али виспрени и помало луцидни Стефан Ланка се није зауставио само на научном доказивању да такозвани вируси као патогени не постоје, него је одлучио да се са промотерима таквог празноверја мало поигра. Тако је 2011. године, скоро деценију пре ове најновије такозване пандемије, на својој интернет страници расписао конкурс у којем је нудио награду од 100,000 евра, тадашњих $105,720, ономе ко научно докаже постојање вируса такозваних малих богиња, или једноставно речено оспица, болести која је у то време била у моди. Од тих оспица су, то се подразумева, они поменути оснивачи разноразних медицинских култова направили баук и страшило за плашење њихових поклоника, користећи опробану шему, према којој се увек ради о опасној и веома заразној болести, нудећи, наравно, спасоносно решење, а то је вакцина, на коју се као на удицу нажалост увек ухвати приличан број наивних, али не само наивних, јер се понекад, када не буде довољно наивних прибегава и обавезној, законски прописаној вакцинацији.
Као што се могло очекивати, они поменути промотери култа вируса, иначе самозвани научници, нису могли одолети да се не пријаве на конкурс. Али, пошто нико од њих није желео да буде уплетен, истурили су извесног Дејвида Бардена (David Barden), који је у то време био студент медицине, да то учини за њих. Он је Ланки поднео чак шест, по његовим речима, научних студија у којима је „доказано” да мале богиње или оспице изазива вирус. Такођер се могло очекивати да Ланка није прихватио те доказе, јер те студије по њему не поседују никакав научни валидитет. Неколико година је протекло у препирци и убеђивању да би на крају читав случај је завршио, где би друго, него на суду у немачком граду Ревенсбургу, којем је Дејвид Барден у пролеће 2014. поднео тужбу против Стефана Ланке тражећи да му се исплати заслужена награда. На суду се појавио са титулом доктора, што имплицира да је вероватно у међувремену завршио студије медицине.
Након годину дана, почетком марта месеца 2015, перјанице оних медија главног тока, као што су BBC, CTV, CNN и остали, победнички су објавили вест да је тај поменути суд пресудио у корист тужиоца, то јест доктора Дејвида Бардена, наводећи у пресуди да су докази које је он поднео сасвим довољни и валидни, што не оставља никакву сумњу да су оспице узроковане вирусом. Стефан Ланка је остао при својој тврдњи да се ради о психосоматској болести узрокованој „траумом сепарације”.
Поменути угледни медији су као подршку пресуди навели најновије податке да је Светска здравствена организација – WHO, управо објавила да је протекле године широм Европе забележено 22,000 случајева те болести, а да је од ње пре месец дана један осамнаестомесечни дечак умро, те се стога позива становништво на хитну вакцинацију. Или, како би се рекло, док су се над човечанством поново надвили тамни облаци нове опасности у облику изузетно заразне болести, тамо неки шарлатани, попут Стефана Ланке, траже потврду на судовима за своје ненаучне измишљотине.
Судски епилог
Међутим, то је био тек почетак те интересантне приче, која ће можда у некој далекој будућности бити исписана златним словима у историји медицине. Ланка је, користећи своје законско право, поднео жалбу другостепеном суду у Лендгерихту, где је одлука првостепеног суда у Ревенсбургу подржана, то јест Ланкина жалба одбачена. То је он највероватније и очекивао, јер му је било јасно да нижи судови немају довољно могућности и капацитета да се баве тако специфичним судским процесима. Због тога је поднео другу жалбу трећестепеном, највишем регионалном суду – Ober-Landes Gericht (OLG), са седиштем у Штутгарту, који је коначно уважио Ланкине аргументе и 16. фебруара 2016. пресудио у његову корист, то јест одбацио захтев тужиоца за исплату оне награде од 100,000 евра.
Дејвид Барден је, искористивши своју последњу правну могућност, поднео жалбу највишем врховном федералном суду Немачке – Federal Supreme Court (BGH), са седиштем у Карслуеу, који је 1. децембра 2016. потврдио одлуку врховног покрајинског суда у Штутгарту, наложивши тужиоцу да плати све судске трошкове.
Због тога што би се овај судски процес једног дана, као што је речено, могао сматрати историјским, није на одмет подсетити се детаља о процедури и начину на који су врховни регионални, а затим и немачки суд, донели, то јест потврдили пресуду. Свакако да је најважнији детаљ да је регионални суд у Штутгарту током разматрања користио мишљења специјалног тима од пет експерата који су детаљно проучили свих оних шест приложених студија поднетих од стране доктора Дејвида Бардена. Треба још нагласити да је првостепени суд такођер ангажовао експерта, уваженог професора и доктора Андреаса Подбјелског (Prof. Dr. Dr. Andreas Podbielski), који се није баш прославио и чија конфузна мишљења су представљала идеално покриће за тај суд код доношења пресуде.
Више је него очигледно да су мишљења чланова тог експертског тима била одлучујућа код доношења пресуде којом се поништавају пресуде нижих судова. Свих пет чланова тог тима су се сложили да се ни у једној од поднетих студија не може наћи научни доказ о постојању оног вируса малих богиња. Један од њих је чак тврдио да доктор Подбјелски као бактериолог није компетентан да даје мишљења у оваквом спору који спада у домен вирологије, те да због тога није требао уопште бити ангажован. То све је довело до тога да на крају, током унакрсног испитивања, јадни Подбјелски призна да су раније његове тврдње и процене биле погрешне. У каснијим сведочењима се трудио да не противуречи општем расположењу које је било у потпуности на страни Ланкиних тврдњи.
Затим је значајно напоменути да су на суду кориштени резултати истраживања такозваних генетских отисака тог вируса малих богиња. Две врхунске лабораторије, од којих једна припада највећем и водећем светском институту за генетска истраживања, дошле су независно до идентичних резултата, којима се недвосмислено потврђује да ниједна од оних шест студија није доказала постојање вируса малих богиња. Из тога такођер недвосмислено следи закључак да то исто још увек није доказано јер се и данас користи исти лабораторијски протокол према којем се у вештачкој култури ћелија, посматраној под електронским микроскопом, делићи распаднутих ћелија проглашавају вирусима, без обзира што такве „менталне” структуре нису никада пронађене и виђене нити у људском, нити у животињском телу, али и било где, осим у лабораторији под микроскопом.
Ланкин епилог
Тачно три године након историјске пресуде немачког федералног суда појавио се нови вирус звани корона, а неколико месеци након тога биће проглашена и пандемија, највећа и најконтраверзнија у читавој историји човечанства. Недуго након тога, инспирисан оним што се догађало на почетку те пандемије, огласио се и Стефан Ланка са подужим текстом насловљеним: „Немачки федерални суд уништио веровање у вируса”. На самом почетку је навео да је 1. децембра 2016. на крају петогодишњег „суђења вирусу малих богиња” Федерални суд Немачке у Карлслуеу потврдио сензационалну пресуду нижег регионалног суда у Штутгарту од 16. фебруара 2016.
Тог дана је највиши суду Немачкој пресудио да све тврдње које се тичу инфекције малим богињама, вакцинације против малих богиња и вируса малих богиња немају научну основу. То судско мишљење, које долази са највишег правосудног нивоа, садржи јасно изречене аргументе који не само да побијају све тврдње о инфекцији малим богињама, вакцинацији против малих богиња и вирусу малих богиња, него и тврдње о постојању вируса као узрочника болести, а тиме и потребе за вакцинацијом.
(Према тумачењу Ланке и његових истомишљеника те привлачне живописне фотке такозваних „изолованих вируса” представљају неидентификоване делове ћелија и других структура чији називи и функције тек треба да буду одређени )
Управо сада свет очекује следећи судски процес на највишем суду на којем ће се обавезна вакцинација, искључивање из школе, уплитање у права родитеља, као и оспоравање права на слободан избор бити поништени, а одговорнима за препоручивање и присиљавање на вакцинације, које су изазвале озбиљне последице, па и смрт, бити суђено. То би могло и требало да води, прво у Немачкој, а затим и глобално, до признања тренутног жалосног стања у медицини и почетка стварања истинске јавне здравствене доктрине, за коју су темељи подигнути оном судском одликом 1. децембра 2016.
Затим је навео да све оно што се догађало током суђења није било ни налик игри, како се њему можда на самом почетку чинило. Након изрицања првостепене пресуде суд у Ревенсбургу је наложио да мора одмах да исплати оних €100,000 као награду, заједно са високом затезном каматом, као и да плати све судске трошкове, укључујући и оног експерата, и то пре подношења жалбе вишем суду. А да би могао да поднесе жалбу вишем суду морао је да уплати депозит у износу од €150,000. Јасно је да без тог депозита не би било ништа од оне финалне пресуде федералног суда у Карлслуеу. Али, на његову срећу, исплатило се.
Међутим, као што није било лако њему, исто тако није било лако ни суду и судијама у формулацијама одлука, у којима су, без обзира што је све на крају испало у његову корист, покушавали да неке детаље разводне, како све не би испало тотално поражавајуће не само за Бардена, него и за ону (не)званичну науку, коју је он представљао.
његова плата зависи управо од тог неразумевања
Аптон Синклер (1878-1968),
амерички политичар
и писац, аутор скоро сто
књига, за шта је
1943. добио престижну
Пулицерову награду
То им је Ланка опростио, јер су са друге стране на бриљантан начин омогућили да се током судског претреса презентира документ Института Роберт Кох (Robert Koch Institute – RKI), највишег државног ауторитета у области инфективних болести, у којем се на конкретан и научно утемељен начин пориче постојање вируса малих богиња. Документ је прочитала лично професор доктор Анета Манкерц (Prof. Dr. Annette Mankertz), управник Националног референтног института за мале богиње, који је у саставу Института Роберт Кох. Она је том приликом такођер одбила тврдње владиних агенција да се вакцине против малих богиња добро подносе и да не узрокују никакве пратеће негативне последице.
На крају је чак и експерт сведок, професор Подбјелски, у свом коментару на иступ Анете Манкерц не само побио тврдње о постојању вируса малих богиња, него и вируса било какве болести. А као шлаг, суд је утврдио да доктор Дејвид Барден није чак ни прочитао оних шест студија које је поднео уз тужбу на првостепеном суду у Ревенсбургу. А колико је самом регионалном суду у Штутгарту била важна одлука коју су донели у корист Ланке, говори и податак да је главни судија након саопштења пресуде навео да је одлука донета једногласно 3:0, што се никада до сада није десило у историји немачког правосуђа, јер суд није дужан да наводи колико је судија приликом гласања било за, а колико против.
Али оно што је за Стефана Ланку ипак најважније, али и од будућег историјског значаја, је помињање и судско разматрање оне чувене публикације нобеловца Џона Френклина Ендерса из далеке 1954. године, уз закључак да се у њој не могу наћи докази о постојању вируса малих богиња. У тој публикацији Ендерс је тврдио да није могуће одредити да ли ћелије приликом експеримента умиру од претпостављеног вируса који би се требао налазити у пљувачки и крви наводно заражених пацијената. Оне би можда могле умирати од тог вируса, али и од неког непознатог агенса. На крају је закључио да ћелије из културе која се користила у експерименту немају никакве везе са претпостављеним вирусима из људског тела.
Те године ће, као што је познато, Ендерс добити Нобелову награду, која ће постати идеално покриће да се његова публикација користи као основа за све будуће експерименте за доказивање нових хипотетичких вируса, у пркос чињеници што је он у њој закључио да постојање вируса није доказано. То ће постати општеприхваћена пракса у вирологији, без обзира што ће временом сваком научнику, који држи до своје репутације, бити јасно да су ћелије током експеримената умирале због изгладњивања и токсичности примењених супстанци, као и зрачења електронских микроскопа, чак и пре него што је започето доказивање инфицираности наводним вирусом. Од делова распаднутих ћелија се затим стварала у главама надри-експериментатора имагинарна слика непостојећег вируса као узрочника изумирања ћелија.
Међутим, трагедија модерне медицине се састоји у томе што су такве смеше распаднутог и затрованог биолошког материјала, замишљеног да представља такозване живе вирусе, у облику вакцина убациване у људска тела у циљу провоцирања имуног одговора организма. Уместо тога изазиване су аутоимуне и алергијске реакције, као и ко зна каква још тровања у организмима вакцинисаних.
То је нажалост било познато и онима који су учествовали у тим тровањима, као и онима који су се згражавали такве злоупотребе медицине. Као утеха овим другим може послужити чињеница да се о свему томе разговарало током судских процедура на највишем регионалном суду у Штутгарту и Федералном суду у Карлслуеу. Јавност је из онога што је речено на највишем немачком суду сазнала да је метод који је нобеловац Ендерс описао 1954, скренувши пажњу да његове спекулације требају бити узете са резервом, постао „научна чињеница”, те модел и стандард за сва будућа истраживања у циљу доказивања такозваних „патогених вируса.”
Због свега тога Стефан Ланка сматра да се 16. фебруара 2016. у Штутгарту не само писала историја о вирусу малих богиња, него је и побијена „научна природа” тврдњи о постојању „вируса као узрочника болести”, као и корисности „заштитних” вакцинација.
Одговорни за корона кризу су јасно идентификовани. То су виролози који тврде да су вируси патогени, а који представљају обичне научне преваранте подложне судском кривичном гоњењу.
Узимајући у обзир да је Федерални суд Немачке 1. децембра 2016. потврдио правну валидност процене Регионалног суда у Штутгарту, према Ланки, следило је да се од тог дана све вакцинације против малих богиња, као и принудне мере у вези њих сматрају илегалним, те су стога требале бити забрањене. А кршење такве забране требало је да представља довољан разлог за кривично гоњење.
Кочићевски епилог
Више од шест година након те историјске пресуде више је него очигледно да такозвани медицински естаблишмент, удружен са оном политичким, не мари много за правосуђе, нити за његове правно обавезујуће одлуке. Читаво човечанство је било сведоком безобзирног и дрског глобалног кршења и ниподаштавања свега онога што су 2016. закључили врхунски немачки судови уз помоћ тадашњих најеминентнијих научних експерата и институција из области медицине и биологије. То не треба да чуди, јер се о оном историјском суђењу не говори гласно у медијима главног тока, док се они одговорни за поменуто кршење судских одлука и пресуда праве као да га уопште није ни било.
А што се тиче вируса, њега не можемо кривити, јер је он том пресудом ослобођен сваке одговорности, пошто је проглашен непостојећим. Али би нас можда тај вирус, кога је Стефан Ланка донео пред немачки суд, могао подсетити на оног Кочићевог јазавца којег је пре више од једног века Давид Штрбац донео пред царски суд. Јер, у оба случаја су се пред судом нашли чудни и несвакидашњи оптуженици. Да се у том подсећању ради о потпуној паралели не би требало да нас разувери чињеница да је један од оптужених ослобођен оптужбе, а други осуђен, пошто је сасвим јасно да је Ланка, потуривши вируса као недоказано оптуженог,циљао на оне који су се крили иза њега.
И Давид Штрбац и Стефан Ланка су имали на уму да се преко „славних судова” критички осврну на неке аспекте стварности који су их мучили, живећи свако у свом времену. Давид Штрбац је књижевни лик, тако да би се његова стварност требала сматрати фикцијом, док је стварност у којој обитава Стефан Ланка требала бити сматрана реалном, опипљивом. Међутим, та Ланкина стврност се у толикој мери извитоперила од лажи и моралних девијација које су је у потпуности прожеле, тако да се претворила у готово невероватну фикцију.
Остаје нам да се надамо да би се једног дана та фикција могла и требала гетеовски претворити у ону стврност која би била макар налик оној у којој је Давид Штрбац донео пред царски суд јазавца у врећи. Тако да би се, да она поменута паралела буде потпуна, тог дана Стефан Ланка могао појавити на неком врховном суду са врећом у којој ће се налазити сви они који су, у име јадног вируса, починили незамисливе злочине и преваре. Та врећа ће требати да буде повелика да би у њу стали сви починитељи тих недела, али они који су, како рече Апрон Синклер, били плаћени да не разумеју у каквом злу су били саучесници. А она апсана у Зеници у којој је завршио Кочићев јазавац ће бити сувише мала да прими на издржавање заслужених казни све осуђене, којих би требало да буде на хиљаде, а можда и милионе.
Она историјска одлука Федералног суда Немачке показује да је тако нешто могуће, па нам остаје да будемо стрпљиви и чекамо. А у међувремену би требали да будемо свесни свега онога шта се око нас дешава, и више отворени према оним озлоглашеним „теоријама завера”, да се не би десило да човечанство заврши на начин који је приказан на доњој илустрацији.
Покушали смо да вас упозоримо, али ви нисте слушали
