Човек оболева од рака тек када се, због симптома који су настали услед пролиферације ћелија, обрати лекару и када му овај саопшти „дијагнозу” да је оболео од рака. Тај додатни шок у комбинацији са нерешеним конфликтима и примењеном хемотерапијим, која ће уследити, воде у највећем броју случајева до смрти. А највећа иронија је та, да се није обратио лекару и да је успео да макар делимично реши конфликте, који су довели до тог стања, сигурно би проживео још много година.
До тих закључака дошао је доктор Герд Хамер, који је крајем седамдесетих година прошлог века, након смрти свога деветнаестогодишњег сина, доживео велики шок и недуго затим оболео од рака на тестисима. Пошто је пре тога био веома здрав посумњао је да би развој канцера могао бити директно повезан са тим шоком. И почело је свеобухватнмо научноистраживачко путовање које га је довело до формирања хипотезуе да су сви телесни процеси контролисани из мозга. До тада нико се није бавио улогом мозга као медијатора између психе и оболелих органа, што је довело до закључка да тумачење биолошких и психичких механизама који се дешавају у људским организмима има веома мало заједничког са принципима званичне медицине. Доктор Герд Хамер је затим утемљио пет биолошких закона. Ако се они прихвате онда се тек у потпуности може схватити на који начин је модерна медицина осакатила човека, убеђујући га да природни процеси успостављања изгубљене равнотеже, изазване шоковима и конфликтима, представљају опасне болести, од којих он, захваљујући веровању у погрешне дијагнозе и непотребним третманима, почиње да пропада и на крају у великој физичкој и душевној патњи умире.
На основу онога што је у својој лекарској каријери постигао Рјук Герд Хамер (Ryke Geerd Hamer) би се у потпуности могао уклопити у лик револуционара, мада се у првом делу његовог живота то није могло ни на који начин наслутити, јер се у његовом случају морало под пажљиво изрежираним околностима догодити нешто што ће послужити као окидач, који ће његову лекарску каријеру усмерити у сасвим неконвенционалном правцу. А на том правцу ће доћи до открића која би га могла сврстати у револуционаре. Уобичајено је да се такви неочекивани догађаји објашњавају игром судбине. Они, који верују да се ништа у људским животима не дешава случајно и да се иза судбине увек крије нека претходно исплнирана игра, у чији расплет је уграђена нека сврха, ће, посматрајући начин на који се одигравао расплет живота Герда Хамера, наћи доста материјала за размишљање, али и аргумената за потврду својих веровања.
Герд Хамер је рођен 17. маја 1935. у Немачкој. 1953. је почео студије теологије, медицине и физике на универзитету у Тибингену. Са 22 године је стекао магистарски степен из теологије, а четири године касније је дипломирао и медицину и добио дозволу да се може бавити лекарском праксом. Наредне године је провео на неколико универзитетских клиника широм Немачке. 1972. је завршио специјализацију из интерне медицине и добио намештење на Универзитетској клиници у Тибингену, где ће наредне године провести као интерниста на оделењу за канцер.
Како је почело
Поред медицине Хамер је показао интересовање, али и изузетан таленат за конструисање медицинских справа и алата. Међу најважније справе које је патентирао је специјални нетрауматски склапел, 20х оштрији од жилета, затим специјални резач костију за пластичне операције и такођер специјални сто за масажу, који се аутоматски прилагођава контурама тела. Као што се може на први поглед закључити из тих биографских података, била је то, са изузетком талента за измишљање медицинских алатки и справа, једна углавном просечна лекарска биографија.
Међутим, захваљујући тим патентима, доктор Герд Хамер се, како би се народски рекло опарио, што му је омогућило да се са породицом пресели у Италијиу и посвети бесплатном лечењу сиромашних у римским сламовима, што му је као теологу вероватно представљало испуњење младалачког сна. Али, та склоност патентима би се могла схватити и као један мали припремни окидач, који ће омогућити да се Хамерова животна путања усмери у оном правцу где га је, вероватно раније припремљен и планиран, чекао други окидач.
Тај окидач ће се десити 1978. године, када је 18. августа Хамер примио неочекивану вест да је његов деветнаестогодишњи син Дирк, за време крстарења на породичној јахти, погођен метком у ногу. Метак је испалио италијански принц Виктор Емануел од Савоје са суседног брода. Био је то несретан стицај околности. Међутим, рана није била безазлена, ствари су се искомпликовале, тако да му је нога морала бити ампутирана, да би на крају 7. децембра исте године умро на очевим рукама.
Био је то заиста велики и неочекивани шок за Герда и његову супругу. Недуго након тога дијагностикован му је канцер на тестисима. Пошто је пре тога био веома здрав, посумњао је да би развој канцера могао бити директно повезан са тим шоком, проузрокованим неочекиваним губитком сина. Тако ће та прерана синовљева смрт представљати онај главни окидач који ће доктора Герда Хамера катапултирати на узбудљиво научноистраживачко путовање.
Након тог трауматичног догађаја вратио се у Немачку и запослио на Клиници за лечење канцера Унуверзитета у Минхену, где је почео да проучава историје његових пацијената оболелих од канцера. Са не малим изненађењем је констатовао да су сви они пре појаве канцера претрпели шокове сличне његовом. Анализирајући ЦТ (компјутерска томографија) снимке мозгова свих пацијената и упоређујући их са податцима из медицинских докумената и личним историјама сваког од њих, приметио је јасну корелацију између појединих типова конфликтних шокова и начина на који се они манифестују на различите органе узрокујући специфичне симптоме, као и утицаја мозга на све те процесе. То га је навело да формира хипотезу да су сви телесни процеси контролисани из мозга. До тада нико се није бавио улогом мозга као медијатора између психе и оболелих органа.
На основу тога је поставио теорију да је свака болест узрокована изненадним и неочекиваним шоком или траумом. У тренутку када се тај конфликт деси у предодређеној области мозга се ствара лезија, која се на снимку мозга појављује у облику концентричних кругова. Тај феномен ће касније по њему добити име Хамеров фокус (HH – Hamerscher Herd). Ти концентрични прстенови на снимцима су били примећени и пре Хамера, али су их лакари сматрали артефактима насталим у самом апарату. Он је консултовао Сименс, произвођача тих томографских апарата, и затражио њихово мишљење. Они су накнадно направили снимке из разних углова, на којима су се увек видели ти концентрични прстенови на истом месту. Тако да је закључено да то нису артефакти, већ да представљају стварну слику промена које су се десиле на појединим деловима мозга.
Тај шок, који покреће биохемијске процесе у организму, Герд Хамер је у знак сећања на свог сина назвао „Синдром Дирка Хамера” (Dirk Hamer Syndrome – DHS). Мождане ћелије, које тај шок погоди, шаљу биохемијске сигнале ка одређеним ткивима и ћелијама, узрокујући раст тумора, дегенерацију ткива или функционалне губитке, у зависности који део мозга је погођен. Разлог зашто су одређене врсте конфликта непобитно повезане са одговарајућим деловима мозга лежи у чињеници да је мозак тако конструисан да је сваки његов део програмиран да тренутно одговори на ситуације у којима је угрожен физички опстанак тела. Еволутивно старији део мозга, такозвано мождано стабло, је програмиран да реагује на примордијалне конфликте, као што су дисање, репродукција и храна, док је млађи церебрални део мозга везан за оне више сфере, као што су конфликти одвајања и територијални конфликти.
Герд Хамер је у тим својим револуционарним истраживањима открио да се свака болест манифестује у две фазе. Прва фаза је активна фаза конфликта коју карактерише емотивни бол, губитак апетита и несаница. А онда, под условом да се конфликт разреши, започиње фаза оздрављења у којој се психа, мозак и угрожени орган опорављају, са разним пратећим симптомима као што су главобоља, замор, запалења, отеклине и друге врсте болова.
Немачка нова медицина
Тако је доктор Герд Хамер полако и неприметно тонуо све дубље у ту истраживачку авантуру, која је читав дотадашњи концепт и темеље, на којима је била заснована и функционисала тадашња медицина, окренула наглавачке. Он је на крају схватио да то његово тумачење биолошких и психичких механизама који се дешавају у људским организмима има веома мало заједничког са принципима званичне медицине, којој је и сам до тада припадао. Стога је одлучио да све то што је открио сматра новом медицином коју је назвао Нова немачка медицина, о којој се данас може наћи доста прилога на претраживачу Гугл ако се укуца на енглеском: German New Medicine. Сви ти материјали су систематизовани у две књиге које се могу купити преко Амазона. Прву под насловом „Немачка нова медицина” је написала доктор Катарина Вилоу, а другу насловљену: „Пет биолошких закона и Нова медицина Др. Хамера”, написала је Андреа Тадеи.
Читав тај концепт Хамерове нове медицине утемељен ја на пет биолошких закона, којима је посвећена поменута друга књига, стога би их свакако требало укратко представити како би се у потпуно схватила револуционарност резултата његових истраживања.
Први биолошки закон, или „Гвоздено правило” тврди да свака болест представља активирање Специјалног биолошког програма којим организам реагује на Синдром Дирка Хамера, а то је неочекивани акутни конфликтни шок, који се дешава истовремено у психи, мозгу и одговарајућем органу. Најкарактеристичнији примери шокова су: изненадна смрт, губитак посла или неочекивано раздвајање. Физички одговор на такве биолошке шокове зависи од врсте и интензитета емоција са којима поједине особе реагују. За различите емоције, као што су жалост, самоподцењивање или страх од финансијског колапса, организам реагује променама на одговарајућим органима или ткивима. У тренутку дешавања тог шока у одговарајућој унапред одређеној области мозга формирају се они концентрични кругови, који се могу видети на томографским снимцима. На основу локације тих кругова и њихове анализе може се одредити природа шока, интензитет конфликта и орган који би требало да буде угрожен.
Други биолошки закон – тврди да постоје две фазе у сваком биолошком шоку: активна и исцељујућа. Одмах након шока нервни систем прелази из нормалног ритма у активну фазу у којој доминира његов симпатетички део, који узрокује продужено стање стреса са нервном узнемиреношћу, убрзаним радом срца, повишеним притиском, успореним варењем, честим мокрењем и губитком апетита. Пошто се у стању стреса крвни судови скупљају, типични знакови активног конфликта су осећај хладних руку и стопала, хладно презнојавање и дрхтавица. Због тога се активна фаза конфликта назива хладна фаза.
(На сликама ЛЕВОЈ и ДЕСНОЈ видите vезu делова можданог стабла и церебралне медуле или мождине са одговарајућим органима)
За сваку врсту шока постоји одговарајући одговор или симптом, за који постоји Специјални биолошки програм, координиран из мозга. У складу са психом и аутономним нервним системом у одговарајућем органу, који је програмом одређен да реагује на одговарајући тип конфликта, покрећу се физичке промене са крајњом биолошком сврхом унапређења функција тог органа, како би се организму помогло у борби са конфликтом. Уколико је потребно више ткива за разрешење конфликта долази до производње нових ћелија. Уколико се конфликт продужи та се пролиферација ћелија претвара у туморе, а када пређе одређену границу тумор се интерпретира као малигни.
На тој тачки се Хамерова нова медицина и класична медицина у потпуности разилазе. За Хамера „болест”, као што је канцер не представља никакав биолошки квар у организму, већ део од природе конципираног Специјалног биолошког програма са сврхом да се помогне организму у случају неочекиваних конфликтних ситуација. Канцерогене ћелије нису никакве малигне ћелије, већ ћелије специјализоване да побољшају функционисање дотичног органа у том ванредном стању, проузрокованом шоком.
Када дође до разрешења конфликта наступа фаза излечења током које се обнавља нормална функција погођеног органа. Тумори који су се појавили током фазе активног конфликта престају са растом, а вишак ћелија се дезинтегрише и укалања уз помоћ бактерија и гљивица. Све је то контролисано из одговарајућих центара у можданом стаблу и церебралном делу. Као последица тог процеса излечења јављају се грознице, запалења, презнојавања, болови и кожне иритације. Све су то по Хамеру добри знаци да је коначно оздрављење веома близу, а не повод за бригу и медицинске интервенције.
Трећи биолошки закон – показује да локација Хамерових жаришта у мозгу, као и то да ли ће се као последица Синдрома Дирка Хамера догодити пролиферација или губитак ћелија, нису случајни, већ део осмишљеног биолошког система својственог сваком живом организму. Специјални биолошки програми, које је природа кодирала у сваку ћелију, су уписани у ДНК, преносиоца генетских информација.
Хамерова медицинска открића су чврсто утемељена у ембриологији. Узимајући у обзир развој фетуса – онтогенезу – он је открио да је корелација између психе, мозга и органа у блиској вези са ембрионским слојевима заметка – ендодермом, мезодермом и ектодермом, из којих потичу сви органи људског тела. Анализирајући и упоређујући хиљаде томографских снимака мозга Хамер је пронашао да су органи, који потичу из истог ембрионског слоја заметка, контролисани из истог дела мозга.
Органи који потичу из ендодерма контролисани су из можданог стабла. Они који потичу из старог мезодерма контролисани су из малог мозга, а они из новог мезодерма из церебралне медуле. И на крају они који потичу из ектодерма контролисани су из церебралног кортекса или коре великог мозга.
Четврти биолошки закон – тврди да се такозване инфективне болести јављају искључиво у другој фази Специјалног биолошког програма у којој организам користи микробе током завршне фазе опоравка, то јест излечења. Тај рад микроба координиран је из мозга и у потпуној је корелацији са оним ембрионским слојевима заметка. У првој активној конфликтној фази микроби су у пасивном стању, а ступају на сцену тек када је конфликт разрешен и када почиње фаза излечења у којој они играју кључну улогу.
Гљивице и микобактерије су најстарије форме микроба и оне делују у органима и ткивима који потичу из ендодерма, контролисаног из можданог стабла и старог мезодерма, контрилисаног из малог мозга. Бактерије су задужене за органе који потичу из новог мезодерма, контролисаног из церебралне медуле. Према еволуционом концепту вируси би теоретски требали са учествују у реконструкцији органа и ткива који потичу из ектодерма, контролисаног из церебреалног кортекса. То је све шематски приказанано на доњој илустрацији.
Важно је напоменути да се гљивице и микобактерије мултиплицирају истовремено са пролиферацијом ћелија у органима и ткивима узрокованом конфликтом, тако да су спремни да обаве свој задатак уклањања вишка ћелија након што је конфликт разрешен. Док се бактерије почињу мултициплирати тек након што је конфликт разрешен, јер је њихова улога да обнављају делове органа и ткива који су оштећени током активне конфликтне фазе. Што се вируса тиче, они постоје као хипотетичке форме, али никако као изазивачи такозваних виралних инфекција, како тврди ортодоксна медицина, која је од њих направила чудовишта и егзистенцијалну претњу опстанку човечанства.
Пети биолошки закон – тврди да је свака такозвана болест у ствари део Специјалног биолошког програма, који је природа створила да помаже организмима, како људским, тако и животињским, током неочекиваних непријатних ситуација.
Трагикомедија старе медицине
Уколико се прихвате наведени Хамерови биолошки закони онда се тек у потпуности може схватити на који начин је модерна медицина осакатила човека, убеђујући га да природни процеси успостављања изгубљене равнотеже, изазване шоковима и конфликтима, представљају опасне болести, од којих он, захваљујући веровању у погрешне дијагнозе и непотребним третманима, почиње да пропада и на крају у великој физичкој и душевној патњи умире.
Та иронија се на најочигледнији начин манифестује на примеру канцера. У случају такозваног рака плућа према тумачењу Хамерове Нове немачке медицине додатне ћелије имају задатак да побољшају рад плућа у стресној ситуацији конфликта смртног страха. Код рака дебелог црева оне повећавају производњу сокова за варење да би се организам изборио са „несварљивом храном”. Док се у случају рака дојке додатне ћелије користе за обезбеђивање више млека за болесно дете током конфликта „бриге за гнездо”. Уколико се реше конфликти долази до спонтаног излечења, тако да пацијент није ни знао да је боловао од „рака”.
Он у ствари оболева од рака тек када се, због симптома који су настали због поменуте пролиферације ћелија, обрати лекару и када му овај саопшти „дијагнозу” да је оболео од рака. Тај додатни шок у комбинацији са нерешеним конфликтима и примењеном хемотерапијим, која ће уследити, воде у највећем броју случајева до смрти. А највећа иронија је та, да се није обратио лекару и да је успео да макар делимично реши конфликте, који су довели до тог стања, сигурно би проживео још много година.
медицине. Онај који је смислио ту hemo-тортуру заслужује да заврши у паклу
Кључни сегмент концепта Немачке нове медицине представља разрешење конфликта. Најбољи и најтрајнији начин решавања конфликта је да се нађе практично решење којим би се уклониле околности које су до њега довеле. Конфликти се могу решити и на духовном нивоу преиспитивањем ставова, елиминисањем љутње, сагледавањем ситуације из других углова, разумевањем ставова особа које су укључене у конфликт, опроштајем, племенитошћу, љубављу. Хамер је све то сажео у једну кратку реченицу: „Конфликте решавамо на два начина, прво реално, а затим и духовно.” Због свега тога је очигледно да увођење те нове медицине у свакодневни живот може допринети личном расту и развоју. Нису без разлога Шпанци Нову немачку медицину назвали света медицина „La Medicina Sagrada”.
Уколико се Нова немачка медицина сложи са ортодоксном медицином да оне поремећаје настале услед шокова и траума назове болестима, у једној ствари се ипак не могу сложити, а то је да су те болести заразне, то јест преносиве. Јер, према Другом биолошком закону те такозване „инфекције” су строго индивидуалне, и настају након што Дирк Хамеров синдром активира онај Специјални биолошки програм, а симптоми које изазивају представљају знак да је процес излечења у току. Ако се пак деси да две или више особа имају исте симптоме, например пролив, прехлада, стомачни грип, то значи да су те особе у процесу излечења од истог типа конфликта, који се догодио у школи међу ученицима, у оквиру једне породице, или међу запосленима неке установе.
Исти је случај и са такозваним епидемијама, узрокованим конфликтима, који истовремено погађају велике популације, као што се десило са великом кугом, шпанском грозницом или плућном туберкулозом после I светског рата. Међутим, поред спонтаних и непредвиђених конфликата који изазивају епидемије, конфликти се могу фабриковати уз помоћ пропагандног ширења страха од економског колапса, светског рата, терористичких напада и, наравно, смртоносних вируса, чије епидемије су се у последење време претвориле у пандемије и достигле трагикомичне пропорције.
Такођер културни, економски, политички и друштвени аспекти могу играти одлучујућу улогу да становници неких региона или припадници неких друштвених група буду колективно склонији појединим типовима конфликата, што може изазвати масовно оболевање од истих „болести”. Као што је случај много раширенијег дијабетеса, узрокованог „конфликтом отпора”, међу припадницима староседелаца, него у општој популацији неке државе.
Али, можда највећу забуну код својих колега, који су остали доследни старим медицинским догмама, Хамер је изазвао својим тумачењем имунитета. Пошто у његовој новој медицини не постоји „инфекција”, произилази да није потребан никакав имуни систем који би се супростављао том измишљеном нападу непријатељских микроба, како тврди ортодоксна медицина, представљајући бела крвна зрнца леукоците и лимфоците као бранитеље организма и носиоце тог имуног система. Леукоцити и лимфоцити се не боре против микроба, већ им као савезници помажу у оним радњама чишћења и регенерације током оздрављења.
Није ипак све ишло тако глатко
Након што је завршио већину својих истраживања Герд Хамер је октобра 1981. године поднео резултате Универзитету у Тибингену, као пост-докторске тезе, са намером да се та његова открића тестирају на одговарајућим медицинским случајевима, како би се његова Нова медицина могла уврстити у редовне факултетске програме и предавати студентима, а такођер и примењивати у болницама у лечењу пацијената. На његово велико изненађење универзитетски комитет је одбацио његов рад и одбио да разматра и вреднује његове тезе. То је представљало случај без преседана у историји универзитета. Али, након тога је следило још једно изненађење. Доктору Хамеру је дат ултиматум којим се тражило да демантује своја открића, или ће у противном добити отказ.
Тешко је замислити какав је то био шок за њега, да буде истеран из универзитетске клинике зато што је поднео научно верификоване и доказане резултате својих истраживања. Међутим, то је био тек почетак његових невоља. Сви покушаји да отвори приватну клинику били су систематски саботирани, тако да није никада добио дозволу. Писма подршке његових пацијената, које је излечио, враћана су од стране званичника неотворена. 1985. му је умрла супруга Зигрид, са којом је имао четворо деце, зато што никада није могла да преболи губитак сина Дирка и безобзирно понижавање од стране породице Савоја, којој је припадао принц, од чијег метка је Дирк страдао.
Понижавање је кулминирало 1989, када му је судском одлуком у 54. години одузета лекарска дозвола са образложењем да је одбио да се одрекне своје теорије о узроку рака и да призна принципе званичне медицине. Али, Хамер се није предавао. Наставио је да лечи пацијенте без дозволе уз помоћ колега лекара. Наставио је такођер и са истраживањима. До 1987. је анализирао преко 10,000 случајева, што је омогућило да она његова теорија, заснована на Пет биолошких закона, буде применљива на све познате болести. У међувремену медији и медицински естаблишмент нису бирали средстава да га нападају и понижавају. У таблоидима су га новинари и самозвани медицински експерти називали шарлатаном, самопроглашеним исцелитељем чудотворцем, лидером култа и болесним криминалцем, који ускраћује својим пацијентима спасоносне конвенционалне третмане.
Али ни то није било довољно, 1997. је ухапшен и осуђен на 19 месеци затвора зато што је пружио троје пацијената медицинске информације, а да није поседовао дозволу за бављење медицином. Приликом хапшења полиција је претресла његов стан и запленила документацију пацијената које је лечио. Јавни тужилац је био приморан да током суђења саопшти шта је све пронађено у тој заплењеној документацији. Том приликом је током процеса изјавио да је након пет година, од 6,500 пацијената са дијагнозом рака у терминалној фази, које је лечио доктор Хамер, 6,000 још увек било живо. Тако су Хамерове колеге, његови љути опоненти, који су дошли до тих података, помогли да се обелодане запањујући податци о успешности примене његове нове медицине на лечење тешко оболелих од рака.
И поред тога Хамер је морао да одлежи 19 месеци у затвору, а Универзитет у Тибингену још увек одбија да тестира његову револуционарну медицинску доктрину. На исти начин званична медицина одбија да прихвати његову Немачку нову медицину упркос бројних верификација од стране лекара, научника и професионалних асоцијација.
Касније се Хамер иселио у Шпанију где је 9. септембра 2004. ухапшен у својој кући. То се десило на основу европске потернице издате на захтев Француске, у коју је из Шпаније депортован и утамничен. Осуђен је на три године затвора, на основу оптужнице за превару и илегално практиковање медицине. Био је оптужен да је био одговоран за смрт француских грађана због тота што су се његове научне публикације могле преведене набавити у Француској. У оптужници и пресуди није наведено да он никада у животу није имао контакт са ниједним француским грађанином. Фебруара 2006. отпуштен је из затвора пре истека казне. 2007. године је био приморан да напусти Шпанију и пресели се у Норвешку, где се коначно скрасио и наставио своју научничку револуционарну мисију.
Умро је у својој кући у Сандерфјорду, након можданог удара, 2. јула 2017. у 83-ој години. Сахрањен је у Немачкој у граду Ерлангену у којем је ступио у брак са вољеном Зигрид, коју је надживео пуне 32 године.
~ || ~
А какав је, не само револуционар, него и чудотворац био, може се видети из једног интервјуа у којем је испричао шта му се десило након једног предавања, које је одржао у Бечу, маја 1991. Један колега лекар му је тада дао томографски снимак мозга једног свог пацијента и питао га да ли може на основу тог снимка да види у каквом је стању пацијент и који конфликти га муче. Било је тада присутно двадесет његових колега од којих су неки били радиолози, а неки ЦТ специјалисти. Од три нивоа, која симултано погађа Дирк Хамеров Синдром, он је тада имао само ниво мозга. На основу тог снимка био је у стању да дијагностикује карцином бешике у стању крварења, а који је био у фази залечивања, затим стари карцином простате, дијабетес, стари карцином плућа и сензорску парализу једне специфичне регије у организму. Навео је и одговарајуће конфликте. Колега који му је дао снимак је устао и рекао: „Честитам господине Хамер, пет дијагноза, пет погодака. Погодили сте оно од чега пацијент тренутно болује, а још сте тачно установили од чега је и пре боловао. Фантастично!” Један радиолог му је рекао: „Од сада прихватам вашу теорију. Како сте погодили да има крварење карцинома у бешици? Ја то нисам могао да видим на снимку”.
Епилог
На основу свега изнесеног, онима који су пажљиво пратили све оно што се на пољу медицине дешавало последњих век ипо неће бити тешко да Герда Хамера уклопе у плејаду оних лекара и научника који су успели да, и поред отпора и игнорисања званичног медицинско-фармацеутског естаблишмента, те судских прогона, па чак и затворских казни, разраде и доврше, дело које су у другој половини XIX века започели Антоан Бешам и Клод Бернард. Могло би се рећи да су са открићима Герда Хамера разјашњени и последњи детаљи њихове теорије терена.
Хамер је са својих Пет биолошких закона доказао да се успостављањем поновне равнотеже терена руководи директно из мозга уз помоћ Специјалног биолошког програма, у који се савршено уклапа онај шеснаестофазни циклус трансформације соматида у микробе Гастона Нисенса. А улога оног његовог чудесног лека за лечење канцера 714-Х, за који је он тврдио да појачава имуни систем, би се према Хамеровој теорији свела на помоћ микробима у њиховом раду на коначном излечењу погођених делова организма.
Хамер је са својом Новом немачком медицином уклонио последње препреке да се она стара, заснована на Пастеровој теорији клица, сада може коначно напустити и заменити теоријом терена. Хамер је са лакоћом и елеганцијом са којима је објаснио феномене здравља, болести и лечења, чини се коначно утро пут да се оствари две ипо хиљаде година стари идеал оснивача медицине Хипократа, који је улоге медицине и лекара замислио да се сведу на подучавање људи како да се понашају и које изборе у својим животима да праве, да им они не буду никада потребни.
Тако би се чак, уз помоћ ироније, могло на крају закључити да је Хамер са својом Новом медицином у ствари медицину укинуо, учинивши је беспотребном. Јер, уколико се људи придржавају простих правила, да живе уравнотежено и колико је могуће избегавају шокове и стресове, те пазе да у своја тела уносе што мање отрова, онда им лекари и медицинске установе неће више бити потребни. Ако их закачи неки стрес или се мало траумирају, а у тела им се с времена на време акумулира мало отрова, за то ће се побринути онај Хамеров Специјални биолошки програм. И да, уколико у том процесу поправке, опоравка и оздрављења, којима ће тај програм да руководи из мозга, осете неке симптоме, никако не трче на испитивања, претраге и томографска снимања, јер ће у том случају оболети од рака и прерано умрети, без обзира што је Хамер доказао да рак, као опака и смртоносна болест не постоји.
А да све то није немогуће показују податци да је Хамерова Нова немачка медицина наставила да живи након његове смрти. Широм света су основани и још увек се оснивају центри у којима се проучава та његова медицина и негује успомена на његов лик и монументално дело које је оставио иза себе. У земљи Канади постоје три таква центра, у Торонту, Калгарију и Ванкуверу.
А свакако да није неважно на крају напоменути да су Хамерови радови ипак испитани и тестирани од стране једне званичне медицинске установе. То је 1998. године урадио Универзитет у Трнави у Словачкој и научно доказао да је читава Хамерова Нова медицина научно утемељена и да почива на веома чврстим ногама. Издата је дозвола да се та медицина може практиковати у Словачкој, а на медицинском факултету тог универзитета су уведени и званични предмети у оквиру којих студенти изучавају Хамерову медицину. Словачка је прва и до сада једина земља у којој се тако нешто догодило. А ако се узме у обзир да је Словачка и прва и једина земља у свету у којој влада званично истражује злочине које је медицина починила током оне такозване пандемије, онда се може онако народски закључити: Ни мање земље, ни веће памети!
А пошто презиме јунака ове приче значи чекић, и на његовом матерњем језику, али и на оном глобалистичком енглеском, онда би се појава Герда Хамера могла схватити као прилично јасна порука режисера читаве представе, који је, уз помоћ оних окидача, на крају сервирао човечанству потпуно нову медицину, а кроз лик и презиме њеног творца, послао симболички и алатку за укуцавање последњих ексера на поклопац ковчега у којем ће бити сахрањена она стара.
***
А на који начин је та стара умирућа медицина упропаштавала човека и човечанство детаљно је описано у књизи: Медицина – Од симбола исцелитељства до метафоре смрти.
