Када се спомене реч вода просечном припаднику људског рода се чини да му је углавном све познато о тој течној супстанци, најраспрострањенијој од свих материјалних твари на планети коју обитава. Она чини 60% његовог тела и, као градивни материјал ћелија, универзални растварач, носач храњивих материја, помажући и у варењу хране, игра куључну улогу у његовом функционисању. Поред тога она регулише телесну температуру и помаже у елиминацији токсина преко зноја и урина, те штити виталне органе и зглобове. Без адекватног уноса воде метаболички процеси се успоравају, што води ка дехидратацији и отежаном функционисању тих наведених процеса.
Међутим, последњих година се о улози воде у људском организму почело говорити на далеко свеобухватнији начин, након што су изведена много детаљнија истраживања, која су открила да то на први поглед просто хемијско једињење поседује способности које се издижу изнад просте биохемијске равни.Аутори тих истраживања и нових револуционарних открића су научници нове генерације, који, доводећи у питање владајуће догме класичне науке, нуде своја алтернативна тумачења свега онога што се дешава не само у људским организмима него и у космосу, којег су они интрегрални делови, и у многоме зависе од утицаја који из космоса константно стижу.
Шта је заправо вода?
Један од њих је доктор Ендрју Кауфман, који се гласно експонира у покрету за алтернативни приступ здрављу и одбрани медицинске слободе. Он доводи у питање основне претпоставке модерне медицине, посебно у вези са вирусима и теоријом заразе, а поред тога је познат по свом критичком ставу о институционалној корупцији и етичности фармацеутских интервенција. Поред критике, он промовише холистички приступ здрављу, наглашавајући урођену способност тела да се само излечи под условом да није ометано погрешним и штетним навикама. Он се залаже за биљну медицину, терапију сунчевом светлошћу и директну везу са Земљом уз помоћ којих се подстиче ефикасност одвијања виталних функција у организму, а тиме и одржавање здравља.
Једно од важних поља његовог интересовања је и вода, коју он не сматра као биологошког пасивног позадинског растварача, већ као медиј, чија улога је омогућавање сложене суптилне игре која се одвија на молекуларном нивоу, што је чини активним и интелигентним учесником у самом животу, који успоставља директну везу здравља, свести и саме структуре биолошке организације. Он је том потпуно новом концепту улоге воде у одржавању живота посветио једно од десетак предавања у уквиру такозване научне радионице (Terrain: The Workshops), коју је сам организовао априла месеца 2026.
Његова открића и тумачења у вези воде су у потпуној сагласности са револуционарним открићима доктора Џералда Полака са Универзитета у Вашингтону и оним његовим концептом зона искључења (ЗИ) или „четврте фазе“ воде, са којим је указао да када вода дође у контакт са хидрофилним површинама, свеприсутним у нашим ћелијама и ткивима, она се не понаша насумично. Уместо тога, она се организује у структурирану, хексагоналну решетку течних кристала, која се дели на супротно наелектрисане зоне. Те зоне искључења, избацујући протоне постају негативно наелектрисане, стварајући тако градијент наелектрисања, који покреће молекуле, што све делује анимирајуће на читав организам. Вода се тако претвара у својеврсну батерију живота, пасивно сакупљајући енергију из амбијенталног електромагнетног зрачења, светлости и топлоте са којом се напајају ћелијски процеси.
Та нова наука о води нуди опипљиве биолошке информације за објашњавање механизма деловања оне апстрактне теорије „водене меморије“ Жака Бенвениста и „евокативне кристалне фотографије” доктора Масаруа Емота. Концепт „меморије воде“ сугерише да вода може задржати физички отисак или структурни распоред молекула из супстанци које је претходно садржала, чак и након што се те супстанце уклоне. Ова предложена структурна меморија се често наводи да би се објаснили наводни ефекти хомеопатских лекова, где се оригинални активни састојак разблажује до тачке одсуства.
Емотов рад, који је показао да вода изложена људским намерама, музици или загађивачима формира кристале леда одговарајуће лепоте или нереда, одбацује се као псеудонаука. Али ипак, у контексту структуриране воде, он сугерише интерфејс у којем информације о животној средини могу да се утисну на динамичку матрицу воде. Као што је једна анализа показала, „Ако сунце може да ‘разговара’ са водом, наша биоенергетска матрица генерисана намером такође може да разговара са водом.“
Импликације свега тога за биологију су радикалне. То сугерише да тело није само врећа хемикалија, већ структурирана, кохерентна водена мрежа. Унутар те мреже кључну улогу игра поменута Полакова зона искључења (ЗИ) или „четврта фаза“ воде. Она, као што је речено, наликује гелу и формира се у цитоплазми ћелија. Бивајући саставним делом овојница и везивног ткива, она може да симулира акупунктурне меридијане дуж зидова крвних судова, помажући са својим наелектрисањем кретање крви у њима. „Електрони који теку генеришу магнетне струје, а структура воде је под утицајем електромагнетних зрачења“, наводи се у истраживању, што наговештава дубоку међусобну повезаност између енергије, форме и биолошких функција. Није на одмет напоменути да та структурисана вода, која се формира у организму да би могла у њему играти веома важну улогу у метаболичким процесима, има другачију хемијску формулу. Њена формула је H3O2.
Према том тумачењу, заснованом на такозваном принципу „Забрањеног исцељења“, оксидативни стрес и запаљењски процеси, основни узроци већине хроничних болести, представљају у суштини биоенергетску кризу, узроковану недостатком електрона. Токсини, загађивачи, стресне емоције и погрешна исхрана делују као „електронски детонатори“, који нарушавају градијенте наелектрисања и структурирану воду неопходну за ћелијску комуникацију и производњу енергије. Исцељење стога постаје процес обнављања „терена наелектрисања“ тела.
Полак тврди и наглашава да тако структурирана вода није генеричка супстанца, већ су њена својства јединствена и зависе од околине. Према његовим речима: „Практично све што додајемо води смањује величину зоне искључења, уместо да је проширује. Највећа зона искључења је у корелацији са најчистијом водом“. То директно доводи у питање конвенционални став да су било која два узорка чисте H2O идентична, сугеришући уместо тога да вода носи физичку историју својих интеракција.
Разговор двојице револуционара
О свим тим новооткривеним тајнама нове науке о води Ендрју Кауфман и Џералд Полак су октобра 2025. године говорили у једној од епизода емисије „Извештај о истинском здрављу“, које Кауфман емитује у оквиру свог подкаста, изневши и разјаснивши неке од важних детаља.
На Ендрјуово питање да објасни новим слушаоцима шта је „четврта фаза“ воде, Полак је напоменуо да идеја да се вода унутар ћелије разликује од обичне течне воде датира још од Гилберта Линга (1919-2019), америчког физиолога, биохемичара и бриљантног истраживача ћелија. Он је тврдио да ћелијска вода није насумична попут воде у чаши, већ структурирана – попут молекула наслаганих у уређеном распореду. Полак је, заинтригиран његовим открићима, започео сопствена истраживања у којима је потврдио Лингов увид да је интрацелуларна вода структурирана, али је и открио да, што се тиче те воде, није све баш онако као што је Линг описао.
Структурирана вода коју је он идентификовао није, као што је речено, H₂O већ H₃O₂, са различитим својствима – пре свега негативним наелектрисањем. У почетку ово није имало смисла, јер како би неутрална вода могла да произведе негативно наелектрисану фазу? Оно што је Полак открио је да ова негативно наелектрисана зона увек постоји поред суседне позитивно наелектрисане зоне. Заједно, оне се уравнотежују и неутрализују. То представља ону воду зоне искључења.
Ендрју је приметио да се обична вода у расутом стању састоји од молекула који се крећу насумично, док структурирана вода формира уређене распореде због своје диполарне природе. За разлику од обичне воде, структурирана вода носи негативно наелектрисање и коегзистира са позитивно наелектрисаном водом, стварајући електрични потенцијал, у суштини батерију. Ово својство слично батерији могло би играти кључну улогу у биологији.
Полак се сложио и додао да је он експериментално показао да је тај електрични потенцијал довољан да покрене проток течности уронувши хидрофилну цев у воду. Након тога проток воде кроз цев је почео спонтано и наставио се бесконачно. Та енергија долази од раздвајања наелектрисања унутар структуриране воде. У више студија је показано да се и у кардиоваскуларном систему проток крви наставља након што срце престане да ради , што значи да и крвни судови доприносе протоку крви, а не само срце.
Према Ендрјуу то решава дугогодишњу загонетку: како се крвне ћелије могу кретати кроз капиларе уже од њиховог пречника? Структурирана вода и раздвајање наелектрисања пружају механизам који то омогућава. А недавне студије сугеришу да је срце можда мање пумпа, а више генератор вртлога. Али из тога следи кључно питање: одакле долази енергија за структурирану воду?
Полак је рекао да се дуго мучио се са тим питањем док један његов студент није случајно нашао одговор. Уперио је светло у комору за воду и видео како се зона искључења шири. Касније су потврдили да је инфрацрвена светлост, посебно она изван црвених таласних дужина, главни покретач формирања ЗИ. Другим речима, светлост – баш као и у фотосинтези – раздваја наелектрисање у води. То значи да наша тела, попут биљака, могу прикупљати енергију из светлости.
Према Ендрјуу то објашњава зашто су терапије црвеном и инфрацрвеном светлошћу корисне, иако већина уређаја користи неоптималне таласне дужине. Резултати би могли бити још импресивнији уколико би се таласне дужине светлости ускладиле са резултатима Полакових истраживања. Према томе „рецепт“ за структурирану воду гласи: вода – хидрофилна површина – инфрацрвена светлост.
Ендрју је затим поставио питање: какав је однос воде ЗИ са здрављем, на које је Полак одговорио да здраве ћелије имају више воде ЗИ и снажан негативан електрични потенцијал, док оболеле ћелије показују смањену зону искључења и ниже потенцијале. Он тврди да пумпе и канали не могу да објасне мембранске потенцијале, јер не би било довољно енергије. Та потребна енергија се генерише уз помоћ структуриране воде.
На крају су се двојица пријатеља и научничких револуционара сложили да њихова нова наука о ћелијама и енергијама пружа сасвим довољно аргумената да се теорија о аденозин трифосфату (АТФ) као главном и једином генератору енергије потребне за функционисање људских организама, али и осталих животињских врста, засновану на „високоенергетској фосфатној вези“, коју је 1941. године утемељио Фриц Липман (1899–1986), добивши за то и Нобелову награду за медицину, а коју су 50-тих година први довели у питање Мануел Моралес и Ричард Подолски, може коначно одбацити као потпуно погрешна
Уместо тога структурирана вода са њеним електричним својствима, потпомогнута инфрацрвеном светлошћу, која је свеприсутна у нашем окружењу, представља прави и једини извор те енергије, стално покрећући формирање ЗИ. Она обезбеђује не само неке, већ све енергетске потребе организама.
То све би по њима имало смисла, ако се узму у обзир истраживања која показују да токсини ометају формирање зоне искључења, што би могло да буде узрок модерних болести. На самом крају су поменули важност уземљења – Земља је негативно наелектрисана, док је атмосфера позитивна. Живот под земљом или ближе Земљином наелектрисању би могло продужити животни век, као што се види из примера термита и врста које живе у пећинама, јер негативно наелектрисање из Земље подржава формирање ЗИ а тиме и здравље, док нас космички зраци бомбардују позитивним наелектрисањем. Та равнотежа наелектрисања би требало да утиче не само на здравље, него и на дуговечност.
Закључак
Такво потпуно ново тумачење неодољиво доводи до закључка да вода није само пасивни растварач, већ активни учесник у интелигенцији живота. Резултати истраживања Полака и његових истомишљеника су, схватајући воду као динамичну, структурирану матрицу способну за складиштење наелектрисања, претварање енергије и потенцијално кодирање информација, понудили ново оригиналано тумачење, омогућивши нам да феномен живота посматрамо из сасвим другог угла и да му се још више дивимо. Они сугеришу да су свест, енергија и биологија у међусобној интеракцији, што би могло да у потпуности трансформише наш приступ медицини и прошири разумевање саме природе.
Та револуционарна открића о структурираној води, њеној скривеној четвртој фази, која напаја наше ћелије и испуњава тело крвљу, покрећући њен проток без ослањања само на срце окреће биологију наглавачке и угрожава темеље класичне медицине. Читавог живота нам је говорено да наше тело функционише захваљујући калоријама из хране и срцу које пумпа крв, те аденозин трифосфату, који обезбеђује потребну енергију за покретање свих важних процеса у живим ћелијама, омогућавајући контракцију мишића, ширење нервних импулса и хемијске синтезе. А на крају испада да је то све била велика заблуда?
(Фотографија:архива аутора)
