У покрету за мушка права позната је подгрупа названа Men Going Their Own Way (MGTOW) којој припадају мушкарци који су кренули својим путем, удаљујући се од романтичних веза са женама, посебно брака. MGTOW мушкарци описују свет у коме живимо као гиноцентричан јер фаворизује жене на штету мушкараца, и томе се противе, о чему се детаљније може прочитати на Википедији, и чути на Јутјубу.
Женски пандан MGTOW -у је наравно WGTOW (Women Going Their Own Way), термин готово непознат, а по разлозима веома различит. Ипак, то је појава коју често приметите шетајући по граду, а потврдјују је и демографске студије. Узастопни пописи становништва показују да се број односно проценат неудатих и неожењених особа повећава, тј. да се полови медјусобно удаљују из до сада непознатих разлога. Последица је и пад наталитета, но о томе другом приликом. Овде ћемо причати о девојкама и женама, и могућим разлозима за њихово WGTOW понашање. По целом граду, а извештаји из других градова су слични, могу се видети многе групе од две, три или више девојака или жена, које се самостално од мушкараца забављају, пасионирано медјусобно причају не примећујући никога око себе, сликају селфије и потом дуго гледају у своје мобилне телефоне, најчешће Фејсбук. Нико им не прилази, и оне ни на кога не обраћају пажњу. Приласке мушкараца, који су ретки, углавном одбијају, ненавикнуте, као у конфузији шта треба да раде. Како долазе у град, нашминкане и до зуба наоружане свиме што мода нуди, тако се и враћају, без циља да упознају било кога. Време пролази, а оне се „забављају“ у пролонгираној адолесценцији до година када више нико ни не покушава да им приђе.
Шта је узрок? Превелика очекивања од мушкараца, премала од себе? Принц Чарминг кога оне чекају мора да буде леп и млад, висок и крупан, социјално и финансијски успешан. Поставља се питање колико је таквих, но скромност није одлика људи у потрошачком друштву, све жене хоће само најбоље. Додатно ометање долази из феминистичког кампа преко порука које женама шаљу кроз медије, или кроз родне студије, за оне посвећеније феминизму. Са медија жене стално чују преувеличане приче да су мушкарци насилници, да је брак институција патријархата која угрожава њихову равноправност са мушкарцима, како су у толикој опасности да им је потребна Повереница за родну равноправност, сигурне куће, и многобројне женске НВО да их заштите. Са друге стране задржале су, а феминисткиње им нису рекле да је то анахроно, привилегије патријархата као то да мушакарац плаћа за изласке, да се од њега очекује да добро зарадјује и испуњава све њихове жеље
које носи живот у потрошачком друштву, а да је на њима само да буду дотеране и безбрижне. Мушкарци заправо и не знају да нису обавезни да то све пружају женама које су још пре 70 године добиле право гласа и право на образовање и једнако стручне и плаћене послове са мушкарцима, па су и они збуњени, а почесто и немоћни да пруже све луксузе које жене очекују и мисле да су им потребни да би биле срећне. Тако се полови збуњени удаљују, или са неповерењем гледају, можда са незаинтересованошћу, или преко нишана. То је плодно тле за промоцију ЛГБТ идеја, па када је „Гej je ОК“ већ нова друштвена реалност, а момци нам не прилазе јер не изгледамо заинтересоване, можда да се медјусобно зближимо? И тако жене одлазе својим путем, мушкарци такодје, а земљу наследјују нови варвари који још нису чули за женска права, и чије жене радјају док могу. Не кажем ни да је то модел који треба подржати и усвојити, но либерални WGTOW му сигурно није боља алтернатива.
Можда би идеално било да жене иду на посао, а децу одгајају мушкарци, па би девојчице били више атлетски и радно усмерене, мода и кићење би били периферни, а полови би учили да буду једнаки, а не само равноправни. Јер некада на селу су оба пола подједнако радила у пољу, а данас би могли и подједнако у кући, феминизам би био укинут као говор мржње, а полови живели у слози и хармонији. Реч „љубав“ би поново добила своје изворно и право значење, само када би дечаке и девојчице једнако васпитавали, а не девојчице са луткама, а дечаке са пушкама. Данашњи очеви већ пресвлаче пелене и хране бебе, па не видим зашто и жене не би могле да плаћају за изласке. Све би било боље да нема идеологија које уносе поделе и родне улоге, јер оне у данашње време нису потребне (мислим и на поделе, и на различите улоге). Наравно да се са овим неће сложити традиционалисти, и они који данас имају боље и лакше улоге, знамо ко је то, но социјални инжењеринг би то могао да за пар генерација исправи, само да нема лажних „душебрижника“ који нам разбијају жељу да будемо заједно.
Аутор је покретач портала Ултрахоум
Preuzeto sa: http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/07/26/mihailo-alic-zene-koje-su-doduse-ne-sopstvenom-voljom-krenule-svojim-putem/
