“Juče smo sahranili našu Tijanu. Došlo je mnogo ljudi sa svih strana da je isprate i pruže podršku. Želim da se zahvalim svima na tome. Naročito želim da se zahvalim svima koji su pomagali onako kako su mogli da Tijana bude pronađena – ne mogu vam svima pojedinačno zahvaliti iako ste to zaista zaslužili. Hvala svakome ko je podelio njenu sliku sa podacima, objavu, članak u novinama. Hvala svima na saučešću i rečima podrške i ohrabrenja – ne postoje te reči koje mogu utešiti, ali zahvalni smo na iskrenoj nameri onih koji su ih uputili.
Želim da se zahvalim i onim čestitim novinarima koji su pomogli da se stvori dovoljno medijske pažnje da pronalaženje Tijane postane prioritet. Želim da se zahvalim i policiji koja je zaista uložila maksimum da ona bude pronađena, a verujem da bi se do rezultata i brže došlo da ih nije kočila birokratija.
Hvala i onim drugima – hvala novinarima pojedinih tabloida koji su nam svima zagorčali život maltretirajući na prvom mestu Tijaninu porodicu, pa onda i nas rodbinu i prijatelje. Naročito hvala gospođi iz jednog tabloida koju neću imenovati jer još uvek nemam dozvolu da to učinim, a koja je ucenjivala Tijaninu porodicu tako što je uslovljavala objavljivanje njene slike davanjem izjave porodice za njihov list. Hvala svima koji su širili dezinformacije i svesno sipali so na otvorenu ranu svima nama.
Hvala bezdušnicima koji su u komentarima pametovali i sprdali se sa celom situacijom. Hvala svim urednicima portala koji su preneli svaki najužasniji i najbolniji detalj ovog slučaja i zadovoljno trljali ruke dok su brojali tiraž, broj poseta i klikova. Hvala im što su još jednu tragediju naše familije pretvorili u rijaliti šou i pružili željnoj publici jedan neponovljiv spektakl.
Pogotovo hvala fotografima koji su se poput hijena sručili na Tijaninu skrhanu porodicu i prijatelje škljocajući fotoaparatima kao gladnim čeljustima dok nam se svaki zvuk zatvaranja blende zarivao u dušu poput kljuna lešinara, a oni su slikali, unosili nam se u lica kako bi uhvatili svaki grč, svaki jecaj, sve i jednu prolivenu suzu, radujući se svakom ovekovečenom urliku bola, patnje i nemoći njenih najbližih (kada sam ih najkulturnije zamolio da prestanu da slikaju u crkvi, pognuli su glavu dok se nisam vratio do njenog sanduka i onda nastavili da škljocaju, znajući da nikome od nas nije do života, a kamoli do pravljenja scene pred sandukom ubijenog deteta).
Pratili su čitavu povorku škljocajući bez grama saosećanja ili razumevanja prema mukama u kojima smo se nalazili. Okupili su se oko iskopane rake i škljocali, škljocali, škljocali…Hvala im i što će toliku bezdušnost da pravdaju profesionalnošću i što će mirno spavati čak i ako pročitaju ovo što je napisano. Svi ovi ljudi imaju duše koliko i stvor koji nam je oduzeo Tijanu, samo što njima za to niko nikada neće suditi.
Imam i jednu molbu za sve vas – nemojte pričati o smrtnoj kazni i metodama mučenja koje biste primenili na monstrumu. Većina vas bi nehajno prošla pored siledžije koji šamara devojku na ulici – pravili biste se da niste to videli jer to nije vaša stvar.
Onda, kada biste pročitali u novinama da je ta ista devojka pronađena mrtva, navalili biste svom silinom na tastaturu, da hitno zatražite smrtnu kaznu za zločinca. Zbog vas koji okrećete glavu, zbog vas koji smatrate da ništa loše što se dešava u vašem prisustvu nije vaša stvar, zbog vas koji se posle svega pitate u kakvom to društvu živimo – zbog vas i živimo u ovakvom društvu.
I ko će izvršiti tu smrtnu kaznu? Vi? Pa većina vas nema hrabrosti da se suprotstavi kakvoj gospođi koja ide do šaltera preko reda, a kamoli bezdušnom ubici i silovatelju. Država da uradi nešto? Vi ste, ljudi, država. Vi da uradite nešto. Većina vas ništa neće učiniti, nikada i ni za koga sem za baš najbliže. Ova će se priča pričati još koji dan i onda ćete svi zaboraviti na sve što se desilo i nastaviti po starom – dok opet ne strada neki maleni anđeo. Za većinu vas se sve završilo još juče – za nas više ništa i nikada neće biti isto.
Za kraj želim da vam poručim ovo – volite. Govorite jedni drugima da ih volite, ali najbitnije – pokazujte ljubav jedni prema drugima. Ne odlažite posete, ne uzimajte jedni druge i vreme koje vam je preostalo zdravo za gotovo. Nikada ne znate kada bi mogao doći vaš poslednji zajednički trenutak. Tijana je živela okružena ljubavlju svih nas, svoj kratak život je provela u ljubavi koju je od svih nas dobijala i koju je svima nama pružala. Ako postoji neki lepši svet, teško da je iko više od nje zasužio da se tamo preseli. Za nas koji ostajemo, ovaj naš svet je njenim odlaskom postao hladnije, sumornije i surovije mesto”
Gost autor: Goran Bogunović, ujak Tijane Jurić
preuzeto sa blog.b92.net
