Пише: Милорад Антонић
Медији у Србији су отишли далеко али нигде нису стигли. Исто као у време када су уредници по своје мишљење иши у ЦК СКЈ. Разлика је само у томе шпто сада свака новина има свога ЦК шнајдера.
Дакле, шта су медији данас и зашто су то што јесу? Зашто информација нема име и презиме? Ко су „извори блиски врху власти“? Да ли онима који имају власт одговарају импотентни медији?
То што још увек купујемо новине, где су углавном дезинформације држи нас само егзистенццијална неизвеснот. И управо на то рачуна врх власти.
Да ми је неко, пре 39 година рекао да ће једног дана информације у дневним новинама, поготово оне из домена политике изазивати смех, сигурно би дотичног, у најмању руку прогласио лудим.
Данас сам ја тај који тврди да инфромације у дневним новина у Србији изазивају смех.
И данас, 39 година после тешко је наћи добре разлоге зашто је то тако и зашто су информације „из врха власти“ и „добро обавештених извора“ постале важније од оних са именом и презименом. Aли и смешне!
Додуше, и не само данас. Још пре девет година када сам покренуо Дневни лист Србије Национал, почео је суноврат у сфери информисанја. Због тога што су информације у Националу биле директне са именом и презименом, сметале су процветалој демократији у Србији (2002 -2003. године). Квалитетним информацијама борили смо се за моћ информисања. “Снага истине“ наша стратешка и маркетиншка порука није одговарала зачетку данашњег времена. Основни принципи инфoрмисања које смо примењивали нису били довољно увијени у обланде демократије. И забранили су ту новину кунећи се у демократију.
ПЕРАЧИ ПРЉАВОГ ВЕША СВОЈИХ ГАЗДА
Или смо ми били неискусни па као добри ђаци нисмо схватили да одговри на питања, „ко“, „где“, „кад“, „како“ и „зашто“ нису више важни за квалитет информације нити су вечни па нисмо препознали њихову смрт или су ови данас још тада били на тајном задатку урушавања квалитета информација који је употпуности реалиозован. Изгледа да су ти људи већ тада знали да је то један од начина да доживимо ево баш ово.
Послењих месеци читајући дневне новине, уз јаку јутарњу новинарску кафу, све више се слатко смејемо. Није то ни реткост нити чудо, али доста говори. Тим пре што не читамо хумористичке и сатиричне новине. Тако један дневни лист који се, иначе, гура да буде најпримећенији (успео је у гурању) написа и ничим постиђен наставља објављивање текстова као што је онај (ударно наравно) о томе како Мирослав Мишковић покушава да побегне из притвора. Добро чувана инфромација дојављена им „из врха власти“ своди се на то да је господину Мишковићу позлило, те да је лекар констатовао срчану аритмију и проблеме са буберезима али и неопходност даљег лечења на ВМА. Та инфромација „из добро обавештених извора из врха власти“ има и свој бисер. У наставку се своди на то да се лекар, кад је поставио дијагнозу, уплашио (вероватно своје дијагнозе), па ју је брзо променио и консатовао да господин Мишковић није животно угрожен и да нема потребне за наставком лечења на ВМА. “ Тако је спречено и његово бекство, закњучује ова новина.
Све би то требало бити лако сварљиво, чак не би било ни смешно, да није нешто мало мозга и логике која жуља. Као прво. О томе шта је и ко је „добро обавештени извор“, који је незаобилазан извор информација у дневним новинама скоро да не вреди ни расправљати?! Одомаћио се и један други „из врха власти“ и чини ми се због њега у конкретнонм случају вреди упитати се :прво откуд врх власти у посети Мишковићу и друго: где је, за то кратко време, био он а где уплашени лекар док је мењао своју дијагнозу? Логика налаже следеће: Лекар је, ваљда, био поред пацијента?! Било би логично. Па ако је био поред пацијента како је „извор из врха власти“ сазнао да се лекар уплашио и да је променио дијагнозу?! Дакле и он је био са лекаром поред пацијента. Или је можда лекар тај „извор из врха власти “ ?! Међутим, имајући у виду тежину ове информације, чини се да је неопходно да ова информација има своје име и презиме, па би уместо што га представљају као- „извор из врха власти“ требало да стоји његове име и презиме. Неопходно је то, напросто због тога јер информација тиме добија на значају и тежини, то јој даје легитимет, али и због даљег следа догађаја. Даље, ако лекар није “извор из врха власти“ и ако „врх власти“ није био у друштву са лекаром код пацијента једина могућност да се сазна за ову информацију је да је лекар телефонирао врху власти. Међутим, у том случају треба имати на уму да лекар нема разлога да „врху власти“ саопштава да је због уплашености сам променио дијагнозу. Логично је да је он, ако је савестан али ипак на задатаку, констатавши стварно стање пацијнета био у паници и питао „ врх власти“ – шта да ради пошто је пацијенту лоше, животно је угрожен, неопходно му је лечење на ВМА(као што и јесте али након пет дана ипак пребачен на лечење на ВМА). Ако му је тада „врх власти“ наложио да мења дијагнозу онда имамо проблем-како да окарактеришемо лик и дело лекара и „ врха власти“. Зар тај „врх власти“ има право да на даљину диктира дијагнозе које пацијенга могу коштати живота. И не верујем да „врху власти“, као и нама који о томе на овај начин размишљамо, то није компромитујуће. Зато, питање валидности ове и оваквих инмфопрмација и јесте проблем. И њихова чак и кафанска анализа изазива смех. Једноставно на први поглед све је јасно, а истовремено тешко је поверовати да је „врх власти“ био извор овој информацији, (зашто да се компромитују) као што је тешко поверовати да је то био лекар (зашто би угрожавао свој положај. )?! Осим ако нису већи интереси у питању!
Е сад, шта је од тога тачно, коме треба веровати, зашто веровати овом или оном, да ли информација има своју снагу ако дозвољава нагађање… и низ других питања овакве информације остављају без одговора. И што је најгоре тербало би да на јој више верујемо ако је извор звучан. Како да не верујете кад вам кажу “из врха власти“. Сећам се, својевремено док је још поодавно један наш дневни лист имао свој кредибилитет, један угледни господин каже свом сину: „Аааа…, добили сте плату… !!!Син га у чуду гледа. Прво, нејасно му откуд његовом оцу који као пензионер седи кући та информација, кад се он управо враћа бесан што већ десет дана нема плате. После краћег убеђивања „нисмо“ „ јеси“… отац извуче последњи аргумент и каже му : „како нисте ево било је у новинама… “ И покаже сину вест да су, „према информацији из извора блиских миснистарству просвете“ просветари претходног дана добили плате.
Тако је заправо почело. Ово је класичан пример данашњег стања у медијама у Стрбији где влада основно правило производња дезинформација.
С друге стране, у информацији везаној за господина Мишковића све и да није било овако како можемо само да претпостављамо, остаје отворено пиртање на кога нема одговора –да ли та промењена дијагноза, а променио ју је зато што се уплашио да ће овај побећи, а не зато шпто је погрешио у првобиној дијагнози, лекара ослобађа од одговорности?! Наравно да не! Али како, у случају да пацијент због неадекватног лечења буде имао трајне здравствене последице, то доказати?Шта ће бити са информацијом из новина у којој има трагова за истрагу. Због чега је лекар био уплашен? Како објаснити страх лекара од дијагнозе коју сам поставља? Мени изгледа логично да се уплашио дијагнозе која није његова а он мора да је потпише. Дакле, логиком здравог разума намеће се неопходност да информација таквог значаја има своје име и презиме.
Нажалост ствари ће бити јасније (данас већ имамо ту ситуацију да се пацијенту погоршало здравствено стање и то од дана када му није омогућено адекватно лечење) па породица, буде инсистирала да се открију чињенице кога се и зашто леркар уплашио, зашто је променио дијагнозу.. ! Ако му тада проради савест имаћемо тачну информацију. Ова садашња је ругло професије.
На крају, ако у притвору са лекаром код пацијента није био „ врх власти“, него нпр. стражар, онда је то поприлично сензационална вест да је стражар представник врха власти.
Даље, како то да се лекар тако мудро сетио да би пацијент могао, побећи? Ако он стоји иза своје дијагнозе –неопходно лечење на ВМА због животне угрожености- онда је тешко разумети како животно угрожен човек може побећи. А јуче је кордон полиције обезбеђивао његово пребацивање на ВМА као да ће тако болестан искочити из кола.
Неки међу нама који пијемо прву јутарњу новинарску кафу читајући новине неће да верују ни у једну од ових могућности. Више верују да је ова дневна новина понашајући се тржишно прихватила понуду агенције која лобира за господина Мишковића. Јер ова информација, осим што урушава значај медија, директно је упрла прст у властодршца ове новине. По систему где има дима ту је и ватре отворила је ево и оваква, за сада шапутања по чаршији голицајући јавност на тему да се врх власти заглавио са оптужницом против богатог Србина. Башка што чаршија шушка да је кауција за Мишковића подигнута на две милијарде евра. Зато, и да није тако, и не само у овом примеру, опет је питање зашта служе медији у Србији? Да у последњих десетак година перу прљав веш својим властодржаца?!
НАШЛА КРПА ЗАКРПУ
То питање исто би било и да је ову вест објавио неки други дневни лист. Истина је и то да је ову информацију обајвио лист, знају то и врапци на грани који је под контролом СНС. Да се разумемо-ово није инфромација из добро обавештених кругова, то је закључак који произилази из става и односа ове новине према инфромацијама и догађајима. Први утисак код читања већине дневних новина са оваквим изворима информацијама је да је свака од њих себи нашла закрпу. Ти изрази „из добро обавештених извора“, „из врха власти“и сл. неодољиво подсећају на закрпе. Дакле, свака од њих сама је себи изабрла закрпу.
Е сад, када новине носе такву закрпу (тешко је веровати да је нису хтели ), па је још теже поверовати у изјаве како су слободни и независни. Утисак да је нашла крпа закрпу појачава чуђење јер у новинама још увек седе новинари професионалци па је тешком објаснити зашто пристају на -урушавање квалитета информисања у Србији. И не само у поводу поменуте информације.
Међутим, ако професионалци то трпе због егзистенције онда је питање смеха не само уз прву јутарњу новинарску кафу већ и шире, обезбеђено за дужи период.
Дакле, ми сада имамо строго контролисане медије. Зашто, јасно је! Докле зависи само од нивоа професионализма. Све док професионалцима не буде смешно то што потписују тако ће бити. Тек тада ће схватити да колико смо као професија отишли далеко, а да нигде нисмо стигли. Ја чак верујем да нас многи који овако размишљају одавно гледају са жаљењем, а можда и гађењем!
Верујем, такође да се негде поставља питање треба ли Србији време информисања -време строго контролисане информацијње-у коме смо већ били?! Имали смо ту понижавајућу креативност када су уредници ишли по своје мишљење у зграду ЦК СКЈ(садашњи тржни центар Ушће). Па није ваљда да су шнајдерима деомкратских информација мерила вредности опробана комунистичка пракса- дођи, (телефонирај), да добијеш своје мјишљење.
Веома је симптоматично и то да с друге стране данашње шнајдере информација не забрињава чињеница да се овако скројеним, а веома прозирним информацијама урушава моћ медија. Или можда тако треба. Дугорочно гледано има и то логике. Боље је да се већ сада што мање верује медијима јер кад буду писали о гресима врха власти нико новинама више ништа неће веровати.
Верујем да већ сада више од 70% читалачке публике јасно види да је овакво информисање диктирано, и да су извори покривенуи закрпама. Најопасније у свему томе је то што у многим случајевима такве информације служе за покривање недостатака, аргумената и правних разлога као што је у конкретном случају покривање одлуке о продужетку притвора. А то што поред свега овога ипак купујемо новине, држи нас само егзистенццијална неизвеснот. И управо на то рачуна врх власти.
Вероватно у поводу истих размишљања о неповратној странпутици медија у Србији проф. др Мила Алечковић Николић написа да: „Србија 2013. нема ни Јавност, ни опште Добро, нити свог Перикла. „Тај њен рад у коме указује на проблем да „Управо већина данашњих медија у свету и у Србији делују по истом овом принципу, представљајући суштинску мањину која тиранише стварну већину људи “ објавићемо као наставак ове теме.
ШНАЈДЕРИ ИНФОРМИСАЊА
Ја знам да људи на основу онога што прочитају у новинама доносе многе одлуке: зимују, летиују, облаче, се, хране, мењају своја политичка опредељења… !? Али да би то било тако информације морају имати смисла. Мора им се, пре свега, веровати. Ако изазивају смех уместо дивљења и поверења то је промашај шнајдера информација а Србији још једна рак рана више.
Стање у медијима у Србији, горе је од онога у правосуђу, које је морало да се реформише а ментори из Европе и света немају примедбу на писање медија. До даљњега. Кад им затреба и то ругло ставиће нам под нос. Таман кад се упали зелено светло. А ми кад видимо да нам је тако скројено одело тесно, кукаћемо.
Тда ће битио касно да се питамо одакле право медијима па и њиховој закрпи да вређеју интелегинцију читаоца?! Или је и то један од циљева. Јер ако медији имају ту моћ да утичну на наша опредељења и схватања, онда и то може бити циљ. Да из дана у дан постајемо свесни колико смо немоћни.
И сад више није важно, зашто се та информација појавила баш 06. 06. 201. 3. три дана пред истицање рока за притвотр Мишковића.
Толико је јасно да баш и није нарочито вешто сашивена. И то изазива смех. Наиме, закрпа и њен медиј, кажу да је Мишковић баш тад планирао да побегде, а од заслепљености и потребе да нас натерају да им верујемо и мислимо као они (патолошки) не пада им на памет да су овакве инфромације вапај дављеника. Овакве информације читљиве су, неко би рекао већ из хеликоптер а може и са гране (значи ли то да ми који читамо такве новине живимо на гранама). Овакве каве су оне су данас у импотентне. Најблаже речено подсећају више на јарца који се дере јер није научио да скаче на козе, него на онога који прави јариће. Информације у Србији уназад деценију и више показују одсуство потребе за препознатљивошћу, аутентичношћу, доследношћу! Медији у Србији тако уместо да имају свој идентитет имају закрпу туђег идентитета. Нпр. кад читате Информер, неизбежно вам се намаће препознатљив лик и размишљање Александра Вучића. Невероватно је да шнајдери информација у овом листу не остављају читаоцу било какав други закључак осим оног за кога они мисле да ће код читаоца проћи као прави. Имате добар пример са информацијом о саслушању Б. Дикића. Као да читаоци Информера не знају прочитати више од тога да је „Обустављено саслушање Б. Дикића и тројице официра из жандармерије осумњичених за најтежа кривична дела… “ зато што је неко из врха власти телефонирао да се истрага заустави али заборављају да (они који то већ са гране прочитају ) то могу и овавко да читају. Да је истрага обустављена зато што је Дикић дајући изјаве на саслушању дошао до самог врха, па истражитељи нису ни морали чекати да неко из врха власти телефонира и заустави истрагу. А можда је оптужница танка, па је обустављена?! (Опет се неко, као лекар уплашио ). А могу се уплашити само онога коме они одговарају а не онога кога они јуре. Зар то није тема за новине? Није јер то није дезинформација већ информација вредна пажње и у систему информисања заокружуије неопходну целину и даје читаоцу могућност да сам закључи, а не да мисли (патолошки) као закрпа и његов медиј.
Или, рецимо кад читате Наше новине, и информацију са насловне стране где се каже да је господин Ђилас проневерио 60 милиона динара, не можете а да не помислите на то да је и та информација у маркетиншкој функцији. Овога пута ради се о информацији намењеној за каснију употребу. Ђиласов маркетиншки парфем је управо то. Кад га негде у скорој предизборној капмањи прозову да су Наше новине њеогове он ће управо ту насловну страну показати и цинично упитати како моје, ево погледајте они ме нападају да сам проневерио… ?!. И тако редом.
Дакле, сви су своје коње везивали тамо где је газда рекао, а не тамо где је коњима место.
Треба рећи још и то да не треба да нас завара утисак да ове и овакве информације конзумира мањина читалаштва. То би логиком здравог разума требало да буде утеха јер боље да је мање оних који то читају. Међутим, није тако. Систем владавине над медијима у Србији тако је организован да су мањи бучнији. Бројчаник који не могу досегнути принт медијима постижу дувањем преко електронских медија и коришћењем некад веома завидног рејтинга и реномеа појединих медија. Политика млитава и све мање и да хоће не може да се понаша другачије од горе поменутих, а уствари својим неадекватним деловањем оставља празан простор за калемљење шнајдерских информација. Приметно је да велики број читаоца поре Политике купује још неке друге новине. Е то је то нечињење овог листа. Наравно и ту је славина заврнута јер с почетка владавине врха власти, а пре свега вицепремијера, да ће Политику вратити држави, (то би значило и народу)оставио ју је господину Богићевићу. Није могао да га хапси јер, тако рече вицепремијер, има много запослених, па нема смисла да људи остану без посла.
У Новостима што прочитате брзо заборавите, што је такође добар простор за формирање погрешних ставова и опредељења. Политика млаке воде и педагошке информације овог дневног листа таман је да се прикрије дуго умирање поверења у медије.
Раније док је публика била „гладна инфромација“ успевали су у томе да оваквим дезинформацијама придају значај и то нас је коштало губитка поверења у медије. Била је то диверзија чији је резултат данас, безличност, провидност, и призвуци комичности тамо где им није место. То је судбина информације у Србији и између осталих, овде дотакнутих детаља. Оно што нам медији нуде из својих извора заправо је понуда власти а то није добро. Зато је у таквој стратегији урушавања моћи медија чудно да закрпа не види контрапдодуктивност таквих шнајдерских информација.
Следи наставак: Пише: проф др Мила Алечковић Николић: ЧЕМУ СЛУЖЕ ЗАВИСНИ МЕДИЈИ?
