Izbor: Marko Todorovic:
“Čovek u starosti, sam po sebi jedna je tvrđava, što najbolje na svom slučaju razumem. Osećajući da sam uvučen u ovu krljušt, koja me danas oblepljuje i štiti od koječega. A oči, kao i kod mnogih osoba moje dobi, zaštićene su onom oteklinom koja nama starcima čini da posmatramo svet kao kroz puškarnicu.”
1937. sa porodicom se seli u Beograd gde nastavlja školovanje i gde je završio Prvu mušku gimnaziju. 1950. upisuje čistu filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na pomenutom fakultetu završio je sve ispite, ali nije nikada diplomirao. Objavljivao je u brojnim listovima i književnim časopisima. 1952. postaje urednik lista “Mlada kultura”, a od 1962. do 1963. surađuje u književnom časopisu “Danas”. U ranoj mladosti prevodio je pesnike, ruske futuriste, Majakovskog i Hlebnjikova. Pisao je i filmske dijaloge.
“Treba ponovo da, ukratko, provedem svoje detinjstvo, a da u njemu ništa ne pokvarim. Nego samo da neke tačke u ovom, možda još jednom podvučem. Ponešto mi je danas vrlo teško da obnovim. Onu samosvest koju sam kao dete imao, a koju sam postepeno, kroz život gubio. Ja sam siguran da je ono dete kome sam pripadao, uginulo na mome putu, pa njegov majušni leš nosim na sebi kao grbu. Kao da sam neko putujuće groblje, majušno, ali ipak! U kome sahranjeno je nekoliko mojih alternativa, ona iz doba prve mladosti, pa i kasnije. Iako sa tim svojim prethodnicima nemam ništa, nego ih samo teglim na sebi, kao da sam jedna parcela, putujuća, sebe sama, u više verzija.”
1969. adaptirao je tekst za prvu postavku mjuzikla” Kosa” u Ateljeu 212. Karijeru pisca započeo je 1956. romanom “Kuća lopova”. Zatim su usledile knjige eseja: “Vidljivi i nevidljivi čovek”, 1962; “Sodoma i Gomora”, 1963. Ćosić je prepoznatljiv po svom kultnom romanu “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” iz 1969. godine.
“Možda bi svako tako trebalo da se ponaša, da se povremeno uputi u jedan od perioda sopstvenog života, kao kada čovek odlazi u posetu rođaku, u bolnicu. Jer ono što je prošlo ima u sebi tu tanku skramu otuđenosti koju donosi svaka bolest. A da ono što bilo je – nije bilo bolesno, ne bi ni prošlo. Tako ja odlazim ka sebi samom u tom dalekom vremenu, makar i bez cveća, a nemam nekakve posebne volje, da onde, u toj poseti, neke lepe želje izražavam. Možda zapravo odlazim na groblje, s obzirom da je ona bolest verovatno tako okončana. Otud grobarim po svome životu, jer kad sam već tolike prijatelje pokopao, sahranjujem sada i svoje bivstvo, kada mi je bilo dvadeset, trideset ili četrdeset godina. To je, dakle, moj izveštaj, grobarski, o jednom vremenu koje, čak dok je trajalo, nekakvu umrtvljenost imalo je u sebi.”
Nakon raspada Jugoslavije Ćosić odlazi u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj). Taj je period plodan po pitanju eseja. Ističu se “Dnevnik apatrida”, 1993; “Dobra vladavina (i psihopatologija njenog svakodnevlja), 1995, pa “Carinska deklaracija”, 2000.
“U mladosti mnogo sam hodao. Obilazio sam sve ulice, velike i male, pa čak i one koje su se, slepo, završavale u nečijem dvorištu. Hodao sam čitave noći, hodao sam po jutru i u prvi sumrak. Silazio sam do pristaništa i prelazio preko mosta. Posle sam se penjao na tvrđavu i koračao svim delovima velikog parka. Onda sam sedeo na jednoj klupi. Tamo sam možda posmatrao nekog leptira, a možda i ne. To je trajalo vrlo dugo. Potom sam opet hodao u jednom, pa u drugom pravcu. Mogao sam sastaviti jedan hodajući roman u kome bi sadržaj bio samo to, moje hodanje. Roman koji bi se ovako i zvao, “Hodanje”, ili “Hodam” ili “Kako sam hodao”. U romanu, nenapisanom, ali koji ipak postoji u mojoj svesti, pripoveda se o tom čoveku koji hoda po jednom mutnom gradu, misleći da se hodanjem može izbeći ono osnovno ljudsko očajanje, koje vlada pojedincima dok ne hodaju. Tvrdo verujem da oni koji ne hodaju, osećaju veću teskobu nego oni koji su u stalnom pokretu. Čovek u hodu, koji je uz to i očajan, neprestano misli da će se to očajanje zaustaviti u neki momenat, samo treba hodati i dalje, bez razmišljanja. Da će teskoba prestati kad stignem na onaj ugao i kada pređem preko onog skvera. A ako se ovo ne dogodi, onda svom očajanju dajem još jednu priliku da iščezne do onog oglasnog stuba, ili malo dalje, gde se nalazi veliki ulični sat. Kao da će taj sat regulisati moje loše raspoloženje, pa kada očaj koji je u meni ugleda one goleme kazaljke, iščeznuće sam od sebe. Potom i ovo još jedanput izostaje, ono olakšanje koje svaki čovek u hodu očekuje. Jer hodanje nije radnja koja ispunjava samo prostorno očekivanje, da ću pomoću nje stići tu i tu. Hodanje je za mene sredstvo da pređem neku granicu u vlastitoj duši, kada će mi biti bar za momenat lakše. Kao da je to jedan mehanizam za unutrašnju masažu, nekakva naprava sačinjena od mojih nogu i od mojih plućnih mehova, pomoću kojih oploviću svoj magelanski put i otkriti slobodan prolaz za Indiju. Zato što čoveku koji hoda najpotrebniji je onaj prolaz, koji moreplovca u Indiju vodi.”
NIN – ovom nagradom nagrađen je 1970. za roman “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”.
“Tihi šum pripreme stola za dvanaest osoba, koje više i ne postoje. Koje su samo nekada, davno, za mojim stolom sedele, ali sada su negde daleko ili su mrtve. Najveći deo ljudi koje sam poznavao, ionako su pomrli, a oni koji su živi, jedva da me prepoznaju. Tako postavljam svoju trpezu za jedno vampirsko društvo, koje namerio sam da ugostim u svojoj samoći. A kada shvatim da mi niko neće doći na večeru, polako vraćam svoje tanjire na mesto u ormanu, kao i ostali pribor. A na kraju dolaze čaše, u onaj deo iza stakla.”
***
Odlomci iz Borine knjige” Nulta zemlja”
