РЕЧИ НЕИЗРЕЦИВОГ

РЕЧИ НЕИЗРЕЦИВОГ

Питање тумачења никада није ограничено на предмет и могућности тумача. Зато је тумачење вештина и врлина која нема сазнајне  границе нити крајње људске домете. Јер, у вештини тумачења нема краја. Али, не због непостојања објективних пропозиција проверљивости резултата, него зато што се простори тумачења шире у живу материју садржаја захваљујући незаустављивој моћи ума да продубљује поглед и безграничном својству душе да понире до руба понора. Ни у врлини тумачења нема победника. Не због нужне епохалне релативизације вредности појединачних увида, него због тога што је дужност разумевања света и људи у њему отоврен модус изазова да се изнова разумева а да провера минулог посведочи вечни живот свега неумрлог.  

Роман Видака М. Масловарића, НЕПОМЕНИК намеће се као неизбежни предмет тумачења пре свега због тоталитета искуства: разумети разумљиво служи редовном ажурирању баналности; разумети сложено, конципира оквире неоткривених могућности, ухватити се у коштац са неизрецивим, стаје у задатак дужности пред којим се људскост преко храбрости и одговорности уједињују у ризик достојан очовеченог обожења!

Свако тумачење заснива се на претходно усвојеној методололигији која хронологијом првенствено разлаже предмет, а затим га, повезивањем налаза накнадно структурира као сложени новум. Дакле, будући да се ради о књижевном делу, методологија тумачења предодређена је његовим својствима: језиком, књижевним поступком, фабулом, ликовима и њиховим сижејним укрштањем, те, најпосле поентом.

          Кренимо редом.

Какав је језик романа Непоменик? Елементи стварности, као и изражајност оностраног, према измаштаном и фикцијском, јављају се у епохи као језичка алиментација догађаја која до личног доживљаја преживљава безброј унутрашњих преврата да би у језичком искуству оживела као место сједињења евокативних ослонаца предања и актуелног вокабулара радње у свој напетости заплета. Масловарић то зна и осећа. Зато је његов језик свеж, репортерски активан у односу на фабулу, али и опомињуће зауман према надолазећем потенцијалу расплета. Аутор нас једнако води реалним просторима приче не занемарујући метафизички контекст присуства наслеђа које је неизрециво актуелном језичком фактуром. Отуда се у његовој реченици складно и течно нижу конструкције изражајног континуитета које се стилски савршено уланчавају са неочекиваним архаизмима који неизвршавају задатак  узгредних украса, него напротив, они језику штива придодају све оно што му сензација презента одузима. Упад уснулог језика у први наративни план се из средства, преко функције, претвара у одлучујуће фигуре које развијају фабулу, које из другог плана есенцијално разрешавају надолазећу радњу не одузимајући тексту приповедну свежину.

Шта одликује приповедни поступак? На први поглед то је доследност развоја концепта који се у сваком тренутку из најаве претвара у реализовани резултат. Међутим, сваки покушај жанровског разврставања, читање претвара у сумњу. У сваком поглављу романа наглашени реалистички поступак доминира до опомене да евентуално препознавање сродних жанровских манира, од стварносне прозе до магичног реализма, заправо није разрешавање језиком, него легитимно преузимање капацитета. Да би тек након читања, у одложеној седиментацији поенте, као откровење пред очима занемелог конзумента, изронио кроки савршеног постмодеренистичког преузимања улога.

Наиме, претешки људски терет заплета приче, ни уза све раскошне могућности, не стаје у језик. Не пристаје ни на органске фрагменте прозе. Како се онда стиже до целине? Масловарић то разрешава тако што функцију претвара у значење. Градећи непогрешиву атмосферу  (што постиже већ описаном самосвојственом језичком опремом), аутор припрема читаоца на све оно што ће у фабули прећутати и што ће сустићи као накнадно откровење метафоричке пролегонеме урачунатог језичког учинка у пасаже, описе, контекстуализацију, у зауставне одломке на којима нас Непоменик прикривено одмара док нас припрема да сугестибилност антиципативно претворимо у смисао изостављеног. Јер, Масловарић нам не казује (као што чини свака претенциозност), он нам показује неиздрживи фатум чије страшне пукотине затварамо претходно најављеним контекстом који није део фабуле, али, спонтано постаје  одлучујући садржалац разумевања. Оно чега нема у дијалогу, видели смо у његовој наративној припреми, све оно што нису изговорили јунаци, догодило се у непрекинутом приповедном току алтернативним средствима.

Користећи најбољу традицију завичајног језика која се после Лалића у Непоменику понавља као заувек освојена висина порекла, као и најбољу традицију истог тог језика као матерњег језика, понављајући традицију тока свести зачету код  Растка Петровића и Меше Селимовића,  Масловарићу полази за руком да атавизме претвори у силогизме, да стилом надомести непојамну опорост, да самоувереним ходом по књижевним залихама на хоризонт обавезујућег, без пристанка очекиваног, уведе непојано зло које кипи из карактера, епохе, арматуре несрећних стицаја, које стилизује отмицу смисла.

О чему се ради у овом роману? У веома скученој заједници опскурне анимистичне окултности претворене у религијско-традицоналне услове опстанка и малог броја реалних ликова у чијој пракси понављање није пробило искуство предрасуда, негде у физичкој и друштвеној забити, рађа се главни јунак приче. У архајској сугестији старозаветне фабуле, већ на рођењу, у догађају изненадне смрти, напушта га анђео чувар а већ првог дана осакаћеног живота, походи га ђавоља најава идеје незаслужене смрти. Он остаје у свету предодређености и немоћи која се у свакој реченици као судбина јавља кроз стварни недостатак личног досега и колективног застоја. Отац, деда, учитељ, девојка, другови, ратници, хероји, кукавице, уштве, утваре, доушници, убице, злотвори, наратори, одласци, путовања, повратак, рат, херојство, кукавичлук, гордост и пад, и једнако затворена друштвена структура непроменљиво заустављеног кретања. Поступак формирања личности преко наслеђа, личних својстава и изостанка равнотеже проверљивости односа вредности и стварности, сугеришу судбинску предодређеност за исход који је неминован, за живот који је сопствена цена судбинског поистовећења џелата и жртве у скраћеном поступку уједињених функција у јединственом субјекту трагизма и безнадежности. И смрт. Најављена рођењем и потврђена бесмислом опскурног живота.

Ко су ликови у роману Непоменик и како се у фабули сусрећу до поенте? Масловарић их пушта да се уздрмани окошталим страховима и сакралним покорностима у олујама изневерених очекивања сударају до губитка елементарне реавнотеже. Сви ликови имају бинарну структурираност: онолико срамежљиво колико носе потиснуту индивидуалност, толико убедљиво играју очекиване друштвене улоге које спречавају побуну и приступ недосањаним вредностима окованим у предања као недостжни митски тропови. Лишење материнске љубави надокнађује се октроисаном очинском бригом, утрта сатаза индивидуације злокобно затвара приступ сопству као најцрњем вилајету, укључење у заједницу клизи бридовима мноштва забрана, љубав која незаустављиво осваја срце, лебди облацима неопростивих грехова! Сирова друштвена стварност једину добродошлицу организује идологији која редукционистичким решењима замењује богатсво могућности и производи небројене копије ригидног обрасца контроле и поједностављења. Јер се на такве исходе  најлакше пристаје због несразмере потребног труда ради покушаја промене и инерције прихвата модела идеолошке униформности.

Масловарић следи нужност историјског понављања додајући му ситуациони дизајн обогаћен непосредним околностима које без гриже савести један осакаћен живот лако замењују за исти такав сурогат. И у њему мрачном гамом валера без и мало осветљења, води црну слику судбине са којом се венчавају његови ликови: неки из страха, неки из користи, а само један из поноса. До очекиваног исхода.  Прегршт нечовјештва, беде и мизерије, свега најгорег што је људскост о себи посведочила, аутор распоређује у хронологију догађаја која дозрева до спремности пријема нужног исхода: претварања егзистенције у пакао постојања.

Видак М. Масловарић је романом Непоменик успео више од онога што од књижевности очекујемо. Ако смо дужни да у тумачењу кажемо и нешто што се сваком људском делу може замерити, па и овом о којем говоримо, то би свакао била напомена да оно нимало не би изгубило на вредности да је аутор у њега, или кроз њега пропустио бар један зрачак светлости који исијава и из најгоре људске таме. Само он зна зашто то није учинио. Дочим,  Масловарић је језиком ефектно отрезнио романтичне представе о врлини и заједници као природном станишту а упадљиву оригиналност дела донео као једину могућу поенту која само преко књжевности може да се претвори у заједничко искуство: да се у животу страда,  да је симболички трансфер разумевања страдања лични избор, а да је спектар страдања неупитно јединствен. Страда се због личних грехова, страда се због туђих грехова и страда се у славу онога који је пострадао колико ни једно друго страдање за људе није замисливо. Зато се у књижевности која описује и разумева, као и у животу који проживљава, то потоње страдање једино рачуна као наук и узорност.

Зато је Масловарићев Захар за себе страшно пострадао а за нас се несебично уздигао до смисала страдања за вечни живот.

Podelite sa drugima:

Povezani članci

0 0 гласови
Glasanje za članke
Претплати се
Обавести о
guest
0 Komentari
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре
0
Волели бисмо да чујемо ваше мишљење, молимо вас да пошаљете коментар.x