Imate svetu obavezu da svoje dete vaspitavate u strahu Božijem; morate ga ispravljati zbog neposlušnosti – ali više nemate pravo da ga vaspitavate na tradicionalan način. Kako smo pali tako nisko?
To se radi isključivo sa jednim ciljem: namamiti čovečanstvo u zamku paklenog nemorala. I oni se usuđuju da to nazovu „ljudskim pravima“. Delo sotone je dostiglo svoj vrhunac.
Niko ne želi da čuje glas Crkve, nikome nije stalo do Istine. Kada neko kazni svoje dete, ono će odmah dotrčati, vitlajući svojim „ljudskim pravima”: „Kako se usuđuješ da grdiš sina što se upušta u razvrat? To je jedno od njegovih prava.” Zamislite samo to! Igra je gotova. Šta drugo možete reći?
Mnoge današnje porodice se bukvalno bore za šansu da postanu roditelji. Oni konsultuju sve vrste medicinskih specijalista sa ciljem da otkriju radost roditeljstva. Ali ono što je najupečatljivije je da, odmah pored njih, postoje parovi koji izmišljaju razne razloge da izbegnu trudnoću uprkos tome što su savršeno plodni i zdravi. Oni ni najmanje ne razmišljaju o tome da će kasnije, kada otkriju svoje roditeljske instinkte, sada tako pažljivo skrivene, odjednom shvatiti da je prekasno i da je njihova šansa da prime blagosloveni plod njihove ljubavi nepovratno izgubljena.Veliki problem ovde leži u samim ljudima, koji su često nespremni da dele život kao porodica: oni vide svet kroz prizmu sopstvenih interesa, misleći isključivo na sebe.
Stvaranje porodice znači odricanje od sebe radi ljubavi prema bližnjem. U celini, mislim da je ta porodica srodna manastiru. Monah pri postrigu daje tri zaveta: živeti u celomudrenosti, siromaštvu i poslušnosti. Kada bi se ovi principi čuvali i u porodičnom životu, imali bismo potpuno drugačiju situaciju od ove sa kojim se danas suočavamo. Čovek treba da drži podalje svoje želje, sačuva telesnu i duhovnu čistotu; novac treba da bude zajednički resurs, pri čemu niko ne pokušava da ga krišom sakrije, jer je glavni cilj i muža i žene sticanje duhovnog bogatstva. Osim toga, međusobno razumevanje i poslušnost jedni drugima pomogli bi im da održe mir u porodici.
Sreću i blagostanje svake porodice čine ne samo deca, već i život pun vrlina.
Planiranje porodice, tako moderno ovih godina, dovelo je do pada nataliteta. Većina parova je unapred programirana da ima jedno ili najviše dvoje dece, a ako se neko usuđuje da ima troje, ili još gore, četvoro, neki od njih bi morali da se suoče sa svojim lekarima i plaču. Uskočilo bi i javno mnjenje: „Zašto vam treba velika porodica? Prvo treba da uživate u životu sami! Kako ćete platiti za tako veliku porodicu?“ Ovi i drugi komentari upućeni roditeljima velikih porodica govore o sumornoj stvarnosti: deca više nisu prioritet.
Često se dešava da mladi par o deci ne razmišlja kao o blagoslovu ili poklonu, već kao o teretu. „Imamo drugih problema sa kojima treba da se bavimo, zauzeti smo drugim stvarima, imamo toliko planova na umu…“ I ako neki parovi, nakon što postanu roditelji, odu u krajnost da praktično obožuju svoje dete, druge jednostavno ne zanima ko će njihova deca biti u budućnosti.
Jednom sam u društvu jevrejskih prijatelja čuo izraz „ukradeno dete“. Naš razgovor je bio o deci koja su odrasla izolovana od tradicionalnog jevrejskog načina vaspitanja.
U modernim vremenima, imamo mnogo takozvanih „tradicija podzemlja“ koje kradu naše duše, a naša deca postaju prve žrtve. To su: roditeljska ravnodušnost i njihov poročni život, mediji, lak pristup najnovijim dostignućima IT industrije, ulično vaspitanje, lažna prijateljstva…
Šta treba da uradimo da spasemo svoju decu i da im usadimo prave vrednosti i šta Crkva nudi u tom pogledu?
Moramo priznati da smo završili u dubokoj krizi: porodica, škola i društvo nemaju više pojma kako da obuzdaju decu. Sasvim je moguće da smo previše vremena provodili eksperimentišući, uvodeći mnoge nove metode obrazovanja i vaspitanja, ali sve one proizvode suprotan efekat.
Više od petnaest godina posmatram sve vrste školskih eksperimenata pozajmljenih iz inostranstva i izvođenih zatvorenih očiju. Neki su čak uspeli da se obogate zahvaljujući ovim eksperimentima. Mnoga udruženja guraju i usvajaju sve veći broj novih projekata u oblast obrazovanja u pokušaju da izmisle nešto novo i čudesno, ali nijedan od ovih inovatora nije pokušao da se osloni na Sveto pismo i učenje Crkve – najpouzdanijeg izvora, proverenog kroz vekove. To je metod koji je dao toliko dobrih plodova i formirao tako veliki broj dostojnih ljudi.
„Dete je originalna biblijska tvorevina. Dete je tvorevina neokaljanog života, cvet koji se otvara svetu i teži da postigne jednostavnost i lepotu. Dete je odraz delića Neba koji je darovan čoveku zajedno sa zorom stvaranja“, izjavio je Ernst Berni, rumunski sociolog, antropolog i filozof.
U svetlu ove realnosti, društvo bi radije trebalo da ponudi aktivnu pomoć roditeljima u pronalaženju pravih načina da vaspitavaju i neguju svoju decu.
„Imate svetu obavezu pred detetom koje ste doneli na ovaj svet da ga vaspitavate u strahu Božijem; ako to ne shvati kada mu se lepo kaže, morate ga ispraviti zbog neposlušnosti – ali više nemate pravo da ga vaspitavate na tradicionalan način. Kako smo pali tako nisko? To se radi isključivo sa jednim ciljem: namamiti čovečanstvo u zamku paklenog nemorala. I oni se usuđuju da to nazovu „ljudskim pravima“… Delo sotone je dostiglo svoj vrhunac. Niko ne želi da čuje glas Crkve, nikome nije stalo do Istine. Kada neko kazni svoje dete, ono će odmah dotrčati, vitlajući svojim „ljudskim pravima”: „Kako se usuđuješ da grdiš sina što se upušta u razvrat? To je jedno od njegovih prava.” Zamislite samo to! Igra je gotova. Šta drugo možete reći?..
Moderna generacija je prihvatila stereotipe koji flagrantno falsifikuju Bibliju, kao da je sve što ona ima brutalnost i kazna za svaku grešku. Ali prava poruka Svetog pisma, uključujući i njegov obrazovni narativ, prožeta je duhom ljubavi. Živeti u strahu Božijem znači uzdržavanje od greha i samopovlađivanja i osećanje stida, poštovanja i ljubavi prema Bogu i bližnjima. Sve u svemu, „Hrišćanstvo je škola sreće“, piše o. Nikola (Steinhardt).
„Najvrednije nasleđe koje roditelji mogu ostaviti svojoj deci su srećno detinjstvo i nežna sećanja na oca i majku. Ova sećanja će osvetliti njihove buduće dane, zaštititi ih od iskušenja i pomoći im da se izbore sa izazovima svakodnevnog života kada dođe vreme da napuste svoj zaštićeni život kod kuće“, čitamo u dnevnicima Carice i stradonose Aleksandre Fjodorovne.
Vrlina se može steći samo teškim radom i savladavanjem prepreka.
Naša omladina treba da se vaspitava u duhu Pravoslavlja, obraćajući pažnju na promene u ljudskoj prirodi koje počinju sa dvanaest godina. Ovo je doba kada se instinkti bude i iznose na videlo. Moramo pripremiti našu decu za ovaj trenutak punoletstva, kako bi izbegla pad. Ako ne padnu, nego nastave da žive nevinim životom, moći će da steknu Duha Svetoga Koji obitava u čoveku i Koji će kasnije voditi ovu osobu, dete“, potvrđuje monah Marko (Dumitru), poznati rumunski asketska.
Savremeno društvo se prema Crkvi odnosi više nego rezervisano. Kad god zamolimo roditelje da svojoj deci omoguće da pohađaju letnji crkveni kamp koji svake godine organizuje naša parohija, odmah smo zatrpani pitanjima: „A šta ćeš ti tamo sa njima? Hoćeš li ih naterati da čine sedždu? Omalovažavati ih? Zapreti da će ih sveti Nikola kazniti? I kad jednom i dođu u kamp, često otkrijemo da su neka deca prilično loše vaspitana, a sve zato što im je bilo dozvoljeno sve i svašta, nisu imali tabue i odrastali su bez nadzora u nefunkcionalnoj porodici.
Bez sumnje, krivi su njihovi roditelji što su im sve dozvolili, a kao rezultat toga, pre nego što su njihova deca ušla u adolescenciju, njihovi umovi i duše su već bili zatrovani lažnim udobnostima savremenog života. Njihovi roditelji nisu štitili niti vaspitavali svoje potomstvo.
„U našem društvu deca nauče sve o gresima tela kada napune četrnaest ili petnaest godina, u mnogo mlađem dobu nego što je to bilo u prethodnim generacijama. Deca u potpunosti razumeju šta gledaju na ekranu u filmovima, ili šta se oko njih dešava u svakodnevnom životu i žive u atmosferi nemorala. Neki bi rekli: „Ali zašto bismo se borili protiv toga? To je tako prirodno!” Čineći to, čine zemlju plodnom za promiskuitet i grešnost“, napisao je jeromonah Serafim Rouz .
Ako nastavimo da tolerišemo i negujemo greh, živećemo u bolesnom društvu! Često su sami roditelji – neverujući, neposlušni i moralno bankrotirani – glavni neprijatelji svoje dece. Imati decu znači nositi veliki teret odgovornosti.
Nisam siguran da li igde u svetu postoji organizacija koja bi postavila pripremni ispit za mlade ljude koji žele da izgrade porodicu, rađaju i vaspitavaju dete. Tradicionalno je tu ulogu preuzela porodica i zajednica, a samim tim i Crkva. Na kraju krajeva, Crkva je pre svega parohija, odnosno zajednica vernika koji borave u istom kraju ili regionu.
Prema pričama koje su delili naši dedovi i bake, u stara vremena, ako bi neko koga ste poznavali primetio da se niste pozdravili ili uzvratili pozdrav, ili se nekako neprimereno ponašali, roditelji bi to odmah saznali. I oni bi reagovali bez odlaganja. Tako je omladinu vaspitavala zajednica u celini. I Crkva je bila krajnji učesnik u ovom procesu. Pre venčanja, mladi par je morao da razgovara sa sveštenikom. Budući par je dobio uputstva; ili kako su tada govorili, na pravi put su izašli. A i kasnije, dugo posle venčanja, i roditelji i Crkva ostali su bliski mladencima i posmatrali kako oni vode bračni život.
U našem vremenu mnogi mladi ljudi su praktično ostali bez odbrane. Njihovi roditelji su ili razvedeni, ili su angažovani da rade u dalekim zemljama, i uglavnom su egocentrični i loše raspoloženi ljudi. Mladi ljudi su primorani da samostalno donose odluke koje se često ispostavljaju nezrelim ili očigledno pogrešnim. Otuda dolazimo do prilično tužne statistike o broju razvoda i napuštene dece koju nema ko da odgaja.
Dešava se da se mladi par venčao, ali nisu bili spremni za brak. Takođe nemaju roditelje u blizini, koji bi ih mogli podržati ili usmeravati, nikog osim stranaca, kojima je svejedno. Dakle, ispostavilo se da ovaj par ne može zajednički da se nosi sa životnim nedaćama. Zbog toga se razvode.
Lišiti malo dete nege i brige je praktično identično gradnji kuće bez temelja, jer iz nje ne može proizaći ništa dobro. „Čvrsto vaspitanje je upravo ono što leži u korenu svega dobrog na ovom svetu“, tvrdi Emanuel Kant. Ispravno obrazovanje je jedino sredstvo koje pomaže čoveku da stekne čvrsto razumevanje osnovnih stvari u životu, kako da se bori, prevaziđe prepreke i postane nezavisan – i kao rezultat toga, saznaje kako da se istakne kao pojedinac. Nikola Jorga je vrlo sažeto istakao: „Vaspitanje je uvek horizont, a nikada odredište. Tradicionalna izreka glasi: „Vratiće vam se sve čemu naučite svoje dete. To važi za svako društvo i važi u svakom trenutku. Tako, sasvim je moguće da bi velika investiciona sredstva trebalo da usmerimo u oblast obrazovanja i vaspitanja, kako bismo u budućnosti ubrali obilne i blagoslovene plodove. Bilo bi sjajno kada bismo svoje napore usredsredili na ovu svetu misiju – VASPITANjE.
Rizikujemo da izgubimo dete ako ne dobije adekvatno vaspitanje koje treba da sadrži skup vrednosti i modela pravilnog ponašanja. Više puta sam mogao da posmatram decu dovoljno staru da pokažu svoje karakterne osobine i stil ponašanja; sedmogodišnje dete je dovoljno staro da vodi razgovor kao odrasli. U ovom uzrastu dete već treba da bude upoznato sa opštim konceptima života i da se drži određene linije ponašanja kako bi se postepeno razvijalo kao ličnost. Ako roditelji i nastavnici, koji su uključeni u vaspitanje dece, ne podstiču razvoj moralnog shvatanja sveta, to će proizvesti „pukotine” i „slepe tačke” u procesu ličnog rasta dece. Štaviše, doživeće neželjene efekte do kraja života.
Koliko je onih mladih duša na ivici da postanu odrasli danas i dalje u centru pažnje i brige oba roditelja? Koliko je danas roditelja spremno da se odrekne ličnih interesa zarad razvoja i negovanja svoje dece? „Mozak učenika nije posuda koju treba napuniti, već baklja koju treba upaliti“, govorio je Plutarh. Treba znati da se svako rađa kao jedinstvena ličnost i svako od nas ima posebnu vrstu životnog puta i specifičan poziv. Zato svako dete treba tretirati individualno. Ali koliko često mi, roditelji i nastavnici, moramo da budemo ne samo mentori, već i da pomažemo našoj deci da prilagode svoje sposobnosti realnostima života i definišu svoj poziv.
Sa religiozne tačke gledišta, detetu je potrebna pomoć da otkrije drugu stvarnost – nevidljivu – da bi znalo da postoji Neko, i da je Neko – Bog. Moramo da usmerimo dete tako da ono žudi da postigne krajnji cilj – da postane savršeno ljudsko biće, odnosno da se ispuni svetošću.
„Oni koji uskraćuju veru djeci, čine zločin prema njima kao ljudima na ovom svetu i za njihovo spasenje u večnosti; lišiti dete religioznog vaspitanja isto je kao da hirurškim putem vadi njegovu dušu ili oduzima čoveku najvredniji imetak“, napisao je Vasilij Banćila, rumunski filozof, učitelj i esejista.
Molimo se da Bog podari dobre namere svima nama koji smo odgovorni za vaspitanje, da budemo obdareni talentom da sejemo seme vrline u duše naše dece. Da bi se to postiglo i učitelji moraju biti uzori savršenstva, ali i vrli i pošteni ljudi.
Ne tako davno razgovarao sam sa ženom, predavačom prava i samohranom majkom šestogodišnje ćerke, koja je upravo krenula u školu. Poslednja godina pred ćerkinu prvu školu bila je posebno izazovna jer je svuda morala da vodi dete. Pitao sam je zašto nije odvela ćerku u vrtić i čuo sledeće: Devojčica je već išla na pripremnu nastavu u vrtiću, ali je jednog dana došla kući u suzama i pitala mamu: „Mama, šta reč „duša“ znači?“ Kada ju je majka pitala šta je izazvalo toliku nevolju, dete je priznalo da je je učiteljica gurnula u stranu rekavši: „Skloni se, nemoj mi kopati u dušu!“
Istina je da „pravi učitelj mora biti u velikoj meri više zabrinut za stanje svog karaktera nego za karakter i aktivnosti deteta“, rekao je George G. Antonesku, poznati rumunski učitelj. Faktor vaspitanja je veliki, uzimajući u obzir koliko lako dečja duša može biti ozbiljno traumatizovana pogrešnim pristupom i odsustvom ljubavi. „Odgajati dete je mnogo teže nego obrazovati ga. Zato među velikim brojem prosvećenih učitelja ima tako malo pravih mentora“, napisao je Vasile Konta, rumunski filozof, pisac i političar devetnaestog veka.
Molimo Boga da stekne mudrost i znanje da vidimo kako, korak po korak, treba da formiramo svaku poverenu nam dušu.
„Možemo sa sigurnošću da potvrdimo da smo hrišćani u toj meri u kojoj možemo da sačuvamo čisti osećaj detinjstva u sebi do kraja života“, napisao je Nikifor Krajnik.
Naša glavna dužnost je da decu okružimo pažnjom i sprečimo da bilo kakav štetan uticaj uđe u njihovu dušu ili da ih ukrade od nas. Dozvolite nam da ih vaspitavamo!
Protojerej Oktavijan Mošin, rektor hrama Sretenja Gospodnjeg na Državnom univerzitetu Moldavije
Za Fondaciju Prijatelj Božiji preveo: Ivan Popov
Izvor: orthochristian.com
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/ko-krade-nasu-decu/
