У окружењу које пристаје некој старој руској бајци, на североистоку Русије лежи језеро Оњега, а у њему острво Кижи окружено са неколико хиљада минијатурних острваца од којих многа имају пречник мањи од 2 метра. Најважнији драгуљ острва Кижи је Преображењска црква из XVIII века, монументална дрвена грађевина саграђена по руским тесарским нормама – без иједног закуцаног ексера.
Стара источно-словенска реч „погостја” некада је означавала административну или територијалну област која је обухватала неколико села. То значење је до данас задржала у финском и литванском језику, претежно у областима где као већинско становништво живе православни хришћани. У модерном руском језику, погостима се називају руралне области, или места издвојена од насељених, на којима су смештена стара гробља са црквом.
На острву Кижи данас се налазе две цркве у потпуности изграђене од дрвета, Преображењска из 1714. године и Црква Покрова Богородице из 1764. године. Комплекс Кишки погост употпуњују осмоугаони дрвени звоник, најстарија руска ветрењача и музеј архитектуре у дрвету на отвореном. Од 1990. године, острво Кижи се налази на листи Светске баштине УНЕСКО-а.
Кишки погост се први пут спомиње као део московске кнежевине у списима из XV века, када су на њему живели досељеници из Новгорда. На острву дугом 7 километара и широком 500 метара сејали су жито, узгајали стоку и ловили рибу. Острво прекривено црним угљеним шунгитом почело је да привлачи занатлије које су „кишком црницом” или „аспидним каменом” бојили артиљеријско оружје. Иако веома мало, острво је било богато рудама бакра и гвожђа, па у XVII веку на њему Семјон Гаврилов гради фабрику.
Кижи је у то време могао да постане значајна индустријска област, али то његови становници нису желели. У XVIII веку, када је потражња за кишким ножевима била на врхунцу, Кижани су подигли устанак да би спречили подизање фабрике ножева, која би задовољила захтеве тржишта под којима су посртале мале сеоске мануфактуре, где су се правили чувени ножеви који се не тупе и не рђају.
Ипак, Кижи је стекао светску славу, не захваљујући ножевима и рудном богатству, већ као споменик структурног инжењерства у дрвету. Мизеј на отвореном садржи 89 дрвених атракција: старе светиње и куће, ветрењаче и складишта, справе за мешање и просејавање сточне хране, и сталке за сушење воћа и поврћа традиционалним техникама. Драгуљ овог музеја је Црква Преображења Господњег, висока 37 метара, са 22 куполе. Њен олтар је положен 6. јуна 1714. године, а саграђена је на згаришту своје претходнице коју је спалио гром. Имена градитеља нису позната, али легенда каже да је главни неимар целу конструкцију исклесао једном секиром, а онда је бацио у језеро са речима „више те ниједан посао неће бити достојан”.
Уз њу је смештена Црква Покрова Богородице, саграђена 1694. године. Иако старија од нове цркве Преображења, она личи на њен ехо, скромнија и висока 32 метра, са 9 купола. Обе цркве красе иконостаси карактеристични за православне богомоље руског севера, где се мотиви надовезују један на други. У XIX веку, на структурама и иконостасима цркава урађене су преправке, али како нису биле у духу оригиналне грађевине, препознатљив изглед им је враћен половином XX века.
Монументални звоник, висок 30 метара, реновиран је први пут 1862. године, па поново 1874. и 1900. године. Дрвени рам око основе величине 6×6 метара направљен је од истог дрвета као и цркве, од бора, оморике и јасике. Изнад квадратне основе подиже се звоник смештен у рам облика осмоугла, покривен пирамидалним кровом на стубовима. На врху крова звоника је крст. Након обнове, звона су утихнула за наредних 60 година, јер је 1929. године забрањено ударање у црквена звона. Тек крајем XX века, 1989. године, одјекнуло је свих 12 звона, 9 оригиналних и 3 нова која су додата током последње обнове.
Значај архитектонског блага острва Кижи запажен је током XIX века, када је последњи крунисани руски цар Никола II купио слику На далеком северу (1911) на којој је пејзаж Кижија овековечио сликар Јегош Шлугејт. На Кижи је пренето 68 грађевина, од којих је историјски најзначајнија Црква Ускрснућа Лазаревог из XIV века. Уз московски Кремљ и историјски центар Санкт Петербурга, Кишки погост представља најзначајнији споменик руске историје на листи светске баштине УНЕСКО-а.
На Кижи се стиже из Петрозаводска, главног града републике Карелије на северозападу Русије, најчешће модерним хидроглисерима. Вожња траје око 90 минута кошта нешто више од 30 €. Улазница на Кижи за Русе износи симболичних 1,5 €, а за странце нешто мање од 10 €.
Извор: www.medias.rs
