Кад књиге говоре истину, књижари  је  кроје,а лоше друштво убија!

ГОВОР КЊИГА „ПРОЦЕС КП5/03“ И „ТРЕЋИ МЕТАК“

Пише: М.Антонић.

Шта пише у књигама које су сведоци времена, шта је било на суђењу оптуженима за убиство Зорана Ђинђића,а шта ће нам понудити Тв  серија Сабља?         

Трилогију ПРОЦЕС КП 5/03 која је сведочанство времена са суђења оптуженима за убиство премијера Ђинђића бојкотовале су обе политичке опције у Србији. Једни због тога што им није одговарала политика тадашње демократске оријентације, али зашто је ову књигу бојкотовала  владајућа  демоктарска  опција остало је нејасно. Ипак, нешто од свега тога види се из садржаја ове књиге.

Пре  21.годину у  Београду је убијен  први  демократски премијер Србије. После тог убиства  уследило је суђење оптуженима за убиство. У новиј0ј историји Србије било је то суђење века. Оптужени су  осуђени. Али и пресуда и сам процес различито су у јавности и тумачени и прихваћени.Тако и толико да је све до данас присутна сумњичавост.Чак се и на тв серију „Сабља“којој је управо убиство премијера тема, гледа с неповерењем, скоро да се и не очекује  било какво разјашењење овог убиства и суђења века.

О том историјском процесу исписано је на хиљаде страница. А једна књига, трилогија ПРОЦЕС КП 5/03, (издање НИП СЕДМА СИЛА И МФК Београд) чији су аутори званични извештачи  Политике са овог суђења (Александра Петровић и Доротеа Чарнић), спада међу  ретке рукописе  те врсте издигнуте изнад днвено-политичких дешавања и далеко од политичке острашћености. Ни по бабу ни по стичевима она је за све учеснике- у правом смислу речи докуменат времена о суђењу оптуженима и самом убиству. Без обзира што је чињеница да , колико се на суђењу сазнала права истина, толико је има и у књизи, она  говори више.

Вредна помињања је и књига ТРЕЋИ МЕТАК аутора Милана Веруовића и Николе Врзића која такође упућује на то да „званична истина о убиству премијера Србије Зорана Ђинђића не почива ни на материјалним доказима нити на сведочењима очевидаца, већ је исконструисана на неодрживим вештачењима и брижљиво изатканој мрежи признања и сарадничких сведочења од којих ни једна ни друга не могу да опстану у судару са непорецивим чињеницама.

Шта је после смрти Зорана Ђинђића остало од његове политике? Да ли су је његови наследници изменили? У чију је корист била та измена? Јер, “још у старом Риму политичка убиства су се решавала тако што је сумња падала на ‘бенефицијаре’, на оне којима је злочин ишао у корист. На основу тога се утврђивала кривица”.

Све то наравно да указује на вео тајне,скоро сасвим сигурно неку врсту завере, да се не сазнају прави починиоци. Оно што је драгоцено то је да читаоци склони анализирању и логичном закључивању могу сами просудити о чему се ради. Ономе  ко у трилогији ПРОЦЕС КП 5/03 сагледа процес судског попступка и тамношња дешавања, па их упореди са детаљима из књиге ТРЕЋИ МЕТАК све ће бити јасно.

 Додатну драж  трилогији ПРОЦЕС КП5/03 да је чиљеница да је она упорно бојкотована. У овој књизи је све  оно што се  дешавало у судници а што није било забалежно, или је подлегало произвољности и тренутним интересима! Примера ради, овде су веродостојне чињенице као нпр: О чему су говорили најближи сарадници премијера? Како је сведочио Багзи? Зашто је Звездан ћутао? Или  можда чиотаоцима и јавности нај интересантнији детаљ Шта је заиста рекао Легија?…?! А рекао је:

На дан  жена, 8. марта, у суботу, Легија је, “као и сваки добар супруг“, како каже, извео жену на ручак у ресторан „Кнез”. Прилази му Вуле Вукашиновић из обезбеђења и Легији предаје поруку у коверти. У поруци је, тврди Легија, писало: „Води рачуна, спрема се твоје хапшење”.“Опет ме хапсе“, мада ми није било јасно како би то било урађено. Био сам у добрим односима, могли су да ме позову и ја бих дошао. Завршили смо ручак…“„Гледао сам кроз прозор. Те вечери је падао густ снег и било је хладно. Знао сам да су ми кућни телефони прислушкивани. Тада сам донео најризичнију, најлуђу и можда најбезобразнију одлуку– да се вратим кући.“ „Лука! Лука!”, повикао сам. Он се обрадовао кад ме је видео. Рекао сам му да зове Александру. Она је дошла после 15 минута…“

Дакле  уз мноштво других детаља, указујемо на то да је јавности  мало позната чињеница  да је ова књига  на својеврстан начин бојкотована. Уредништву  књиге, ауторима, издавачу али и јавности остали су неразјашњени разлоги за  тај бојкот. Зашто је ова књига, као сведок тог времена,баш  од оних којима је, по природи ствари, функцијама и страначкој припадности било нормално да се јавност на веродостојан начин упозна са свим детаљима везаним за ово свирепо убиство премијера, била бојкотована? Интересантно  је и то  што се касније показало као зачуђујуће да су се оне структуре друштва и представници власти које су бојкотовале ову књигу касније појавиле  у улози стварања мита од убиства па и самог премјера.

Дакле, у чему је био проблем? Исти људи истим поводом различити аршини и резони. Или интереси?!

Уз неколико примера тог несвакидашњег бојкота сами просудите на шта они указују.

Аутори су,пре него је издавач  прихватио издаванје ове трилогије, рукопис понудили највећим издавачима у Србији. Тадашњи велики издавач Нардона књига имала  је у плану да заједно са Политиком изда књигу, по том основу је чак ауторима извршила упалту аконтације хонораа, али та издавачка кућа се веома брзо предомислила. Вечерње новсти су одбиле издавање због наводно конкуренстког односа са Политком , јер су аутори новинари Политике. Још познатији издавач Службени гласник је узео рукопис на читање имао је позитиван став, али је ауторе упутио на можда најлогичнијег издавача Фондацију др Зоран Ђинђић. Одоговор ни да хоће ни да неће аутори  никад нису добили.

А када су мали издавачи  Седма сила и МФК  прихватили издавања требало је прикупити средства за спонзорство. Један  од сарадника покојног премијера који је постао веома успешан привредник,а коме смо се обратили за спонзорство, исто је одбио са образложењем  „не желим да се налазим у лошшем друштву“ појашњавајући да  у тој  књизи „има превише имена криминалаца“.Одговор да су се у историјским уџбенуцима поред имена злочиначких фашиста налазила и имена веома заслужних народних хероја ништа му није значио. Али, тако је то са књигама и истоном.Књиге  су, поготово овакве, чудо оне бележе све,(можда их баш зато многи не воле) па тако и његово име , по функцији коју је имао није могло да се заобиђе те је остао у лошем друштву.

У сваком случају од два , једног (друштва које он сматра лошим)и другог(које је такође лоше) постало је једно веома лоше! И десило се убиство. Тако је поред многих других круг затворен. Комплетно издавање књиге спонозорсао је Фонд за отворено друштво Сорош Фондације. 

А када је   књига  ПРОЦЕС КП 5/03  “пошла“ у продају, без обзира што је редак документ времена (а можда јој  је то и највећа мана) кренула је друга фаза бојкота.

Продавци су је (а ли не по сопственој вољи) као ретко коју књигу тог ранга  држали  испод тезге.  Кад сам их питао  зашто они књигу која је тек изашла из штампе држе испод тезге а продавци ципела нове ципеле у излогу, на примедбу да није адекватан одговор већ је то лош изговор љутили су се са поруком „ми о томе не одлучујемо“ и упућивали ме на  шефове. У Просвети тај  шеф се месецима крио, у Стубовима култутре је обећао да ће се јавити. И никад! У Делфију, су потписали уговор, тражили  су и добили  (седам дана пре сајма књига)  примерке за продају али су са „жаљењем“ констатовали да „на  сајамском штанду није било места па је нису ни изложили“…?!

Чувени и највећи дистрибутер књига у  Србији  Бук бриџ исказујући  своју надмоћност над другима јавио се да би продавао ову књигу и одмах самоуверенео нагласио  да му не сметају други  да би  сат времена пред потписивање уговора о продаји отказао потписивање    уговора. Никад нисам  сазнао разлог!Ни после сајма није им ништа значила  чињеница да  су тридесет примерака који су добили пре потписивања уговора “понудом испод тезге“ продали више него било коју изложену књигу у првим редовима штанда.

 Или је  чини ми се, баш то било пресудно да је више  не продају!

Став издавача био је и остао да је ова трилогија сведочанство времена. И да генерације треба да знају како је убијен премијер и како је суђено оптуженима.

Како год, на част им. Јер књига је  настала као производ  процеса који је резултирао званичном пресудом. Они који су је стварали почев од аутора (Александре Петровић  и Доротее Чарнић) до  уредника  покојног Драга Влаховића сматрали су да је ова професија одговорна за стварност  да  није новинарски ћутати.  Аутори су чак и награђени наградом „Десмир Тошић“а награда „Десимир Тошић” додељивана је за најбољу књигу из области публицистике…! Дакле, наградили су књигу коју су одбили да издају! (какав ли је то грижа савести?)

Остало је забележено и то да је уредник књиге, покојни  Драган Влаховић припремајућу ову трилогију сматрао професионалном обавезом да  тадашњег председнка ДС обавести да ће изаћи из штампе ова књига  и да су издавач и аутори  изразили жељу да један примерак  као документ времена поклоне ДС. Никад нисмо добили ни позитиван ни негативан одговор.

Све то, било је сасвим  довољно  да се већ тада, 2008. године  знала судбина ове трилогије.

Јер ,да се разумемо.Није књига зависила само од купаца који су били на страни тадашње демократске опције. С друге стране били су неки други купци. Али њихови ни у чему,а најмање у логици, утемељени   разлози за бојкот  да та књига „велича демокртатка опција и улога“ покојног перемијера поред свега били су и смешни.

Управо због овог и оваквог, успут овде само  додирнутог бојкота,(ја то видим као особину ненавикнутих људи да читају књиге, па и тражењу доброг изговора увек испадне исто-нису читаоци. Штом због тога што због других бојкота трилогија  ПРОЦЕС КП 5/03 никад није  дошла у руке читаоца(можда је тако боље) у мери у којој  то заслужје као  документ  времена о човеку који је видео  другачију Србију. И да то није био, био је председник те странке. И део њене историје. И први премијер демократске Србије. Било је очекивати да ће ова књига као својеврстан документ бити у  витринама и библиотеци  ДС и  рукама читалаштва! Напротив остала је у канџама вештог бнојкота.   

Да се отишло предалеко упозорио је и   Драган Ј. Вучићевић  главни  уредник дневног листа „Информер“у уводнику од 09. 10.03. 2103. год.

„Десет година после, у Србији и даље опстаје потпуно догматски, безмало боголики мит о Зорану Ђинђићу. Пуну деценију после атентата овде је под претњом друштвене стигме забрањено било какво критичко преиспитивање Ђинђићевог лика и дела. Притом, иза мртвог премијера се у свакој прилици крију досистички корумпирани скотови, у њега се на јавној сцени углас заклињу и они који су му за живота радили о глави!?

Причао сам пре неки дан са Зорановим блиским пријатељем (човек није ни политичар, ни бизнисмен) и он ми је рекао једну велику истину: „Да је жив, Ђики би се први свом снагом борио против догматског и некритичког мита о било коме”.

На крају све је јасније зашто је ова књига бојкотована. Зато што је између осталих отворила  питање: ко је прекорачио црту?! Пре десет година за убиство, данас црту  доброг укуса!И много више од тога.

Књигу ПРОЦЕС КП5/03 можете поручити на мејл : [email protected]

Цена 960 динара.

Књига ТРЕЋИ МЕТАК може се наћи у ДЕЛФИ књижарама.