Идемо у ЕУ, али да никад не стигнемо

 Аутор:БИЉАНА СТЕПАНОВИЋ

Радикалском режиму је Европска унија потребна, али никако не жели да Србија у њу стварно уђе, већ да остане вечити кандидат. Зато више од деценије све чини да Србија уопште не уђе у ЕУ, невешто фингирајући да смо баш тамо кренули.

Како то и зашто? Ево неколико података. Највећи спољнотрговински партнер Србије је управо Европска унија, са укупним уделом од 54 одсто. Од 2009. до 2022. вредност српског извоза у ЕУ је скоро па учетворостручена. Дакле, то је највеће тржиште за најбоља српска предузећа која су у стању да продају на захтевном европском тржишту.

Још пар ствари: од укупних страних директних инвестиција које су од 2010. до 2022. ушле у Србију, скоро 59 одсто је из Европске уније, нешто преко 20 милијарди евра. Европске компаније, као највећи инвеститори и страни послодавци, код којих радници не раде у пеленама, уплаћивале су порезе, доносиле нове технологије, генерисале привредни раст. То су све велике користи.

Али кад је Европски парламент реаговао због епохалних изборних манипулација, јасно поручујући властима да се са тим не слаже јер то нису европске вредности и да свака власт која жели да буде легитимна мора омогућити грађанима слободно изјашњавање на изборима, техничка председница Владе Републике Србије осула је по њима дрвље и камење. Много је љута, а није јој ни јасно зашто се ЕУ меша и одакле јој уопште право да нама шаље специјалну мисију за истрагу неправилности на изборима. Док сам ја овде, то неће моћи, грми Брнабић.

Није успела да схвати просту чињеницу: ако сте се сами пријавили да вас приме у неку организацију, као што се Србија пријавила да постане члан ЕУ, онда морате поштовати правила која тамо већ постоје и која и сви остали чланови поштују. Не можете наметати своја правила. Осим тога, ако сте сами позвали посматраче на изборе које организујете, то ваљда значи да унапред признајете њихове налазе. Или их признајете само ако вам иду у прилог?

Да Вас подсетимо:  ОБНАВЉА СЕ РОДНА КУЋА ВОЈВОДЕ ВУКА: Српског ратника који је погинуо на Кајмакчалану мештани завичаја не заборављају!

Ако ништа друго, ово је довољан доказ да ова радикалска власт никад искрено није желела да Србија уђе у ЕУ, јер би тиме морала да поштује правила која тамо важе. То је и суштина досадне речи „поглавља“, сада „кластери“: свако од њих подразумева да своју земљу ускладите са правилима која важе за све остале земље чланице ЕУ, у различитим областима. Пре свега у владавини права. А под тим условима тешко би напредњаци задржали власт.

Зато је напредак Србије тако мизеран. Од 2012. године, кад је Србија постала кандидат, од 35 поглавља отворено је 18, али су затворена (дакле завршен посао) само два. Од 2019. године, пуних пет година, није отворено ни једно једино поглавље. Више се власт и не претвара да нешто покушава. Јасна је тенденција да овим темпом Србија у ЕУ не уђе никад.

Још једна потенцијално јако незгодна контрола лако може доћи у Србију: осим што је најављена могућност обустављања даљих уплата Србији из претприступних фондова ЕУ, а у питању су стотине милиона евра, по власт је и горе ако се у Србију упуте контролори који ће прочешљати како су досадашње донације потрошене. ЕУ иначе има незгодан манир да тражи доследно поштовање уговора и строго наменско трошење новца.

Кад знамо начин на који ова власт, са самим председником на челу, поступа са новцем грађана – деле га и троше по нахођењу, од „хеликоптер мани“ феномена, до градње стадиона док немамо канализацију – није нелогично очекивати да се и са новцем ЕУ слично поступало. А ова организација то баш не толерише.

Јасно је да Александар Вучић у новим околностима не уме да се снађе. Подршку Европске уније је изгубио, то је јасно, мада се ништа драматично неће десити баш сутра нити преко ноћи, али се локомотива окренула на другу страну, пошто је сада у свему претерао. Само што Александар Вучић није ни могао другачије, због грешке уграђене у његов систем владања. Морао је једног тренутка доћи у ову ситуацију. Како?

Да Вас подсетимо:  Хилу и Хиловићима ће да позли: 80% Срба за Русију, против НАТО и ЕУ!

Ево овако: да би уопште могао да влада, морао је да укине све демократске принципе које је био у стању да укине. Да није укинуо слободу медија и ставио под гвоздену контролу све највеће медије, народ би сазнао за сва непочинства, пљачке, крађе, преваре, безакоње, а управо на незнању његова власт и почива. Не би могао да „гостује“ по свим телевизијама кад хоће, колико хоће, да прича шта хоће и изговара највише неистина у јединици времена икад, неометан од особа које се издају за новинаре.

Све је учинио и да подршка грађана према прикључењу ЕУ константно пада и сада тај пут подржава њих свега 46 одсто, дакле нема већину. Зашто, па зато што је управо Вучићева медијска машинерија све учинила да грађане одврати од ЕУ.

Ни сама Унија није у томе невина, напротив. Дуготрајном подршком Александру Вучићу, који спроводи све супротно од вредности на којима ЕУ формално почива, одвратили су и дебело разочарали чак и овдашње еврофанатике. Понашање ЕУ с правом је протумачено као претерано лицемерје и свесно саучесништво у овом девастирању земље Србије. Сада и то треба поправљати.

Izvor: https://www.koreni.rs/idemo-u-eu-ali-da-nikad-ne-stignemo/