Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабуовић
Једном давно гледао сам филм о ватрогасцу који је, захваљујући својој храбрости и спретности у гашењу пожара и извлачењу „погорелаца“, проглашен херојем и човјеком године града Сан Франциска. Међутим, те године је учесталост пожара драстично надмашила уобичајени годишњи просјек паљевина, тако да су се у истрагу и потрагу за пироманом умијешале и федералне власти и агенције. Резултат истраге био је поражавајући: паликућа је био нико други до човјек и ватрогасац године. Опсједнут ватром и славом, човјек је палио а онда гасио као да свијет спасава. Последња слика којом се опраштао од живота с ове стране жице био је величанствен пламен у којем је нестајала зграда суда Сан Франциска. У његовим очима, умјесто кајања и гриже савјести, могао се прочитати само болестни сјај тријумфа.
Не бих се ни у сну сјетио овог филма да ме јутрос комшија није упитао јесам ли гледо како гори Адреј? Који Андреј, упитао сам га, апсолутно необавијештен о било којем пожару и било чијем спаљивању, тим прије што се онај парајући звук ватрогасних кола данима није чуо градом. Комшија ме је погледао згрануто, не вјерујући да немам појма о нечему о чему се већ три дана широм државе звони на сва медијска звона, као да је, не дај Боже, пожар аустралијских размјера. „Па онај Андреј, онај са брадом, књижевник“, покушава комшија да раздрма моју неупућеност. „Знам многе са брадом, одговарам, а књижевника Андреја немам у попису свог литерарног интересовања“. Комшија се, ипак, не предаје и потеже последњи адут у овој партији његове информисаности против моје неупућености, и додаје: ма, онај Црногорац што му је презиме – грчко.
Сад је и мени све јасно. И брада, и презиме, и „књижевност“ и паљење и бура која се тим поводом подигла. Ипак, да не бих испао последњи чудак у комшијиним очима, додајем, присјетивши се филма са почетка овог текста: „е, мој комшија, паликућа спаљен за све пожаре које је потпаљивао све ово вријеме“!
Искрено, колико год разумио и атмосферу карневала доживљаво као крик пригушене и престрашене друштвене стварности и грађанског кукавичлука који се смије испољити само маскиран у своју карикатуру, не одобравам овај начин, јер ме неодољиво подсјећа на доба Инквизиције, уколико је оно икад и прошло. Јер, доба неслободе једних не смије се маскирати у доба слободе за друге. И не може једне године Дритан бити „спаљен“ без иједног гласа протеста из брлога којекаквих НВО, наводних заштитника људских права и слобода, а онда следеће дићи куку и мотику јер, гле чуда, гори Андреј.
Комшија ме гледа с невјерицом док га убјеђујем да Андреј ипак није заслужио ломачу. Није, комшија , увјеравам га, јер је у сваком погледу, па и у том назовикњижевном, недостојан тако високе почасти да гори насред трга. Можда је једино оправдање његовог спаљивања не толико у његовом случају колико у поруци његовим бројним седбеницима у ружењу, пљувању и ниподаштавању свега што није „по њиховом“ да и паликуће некад дохвати огањ.
„Добро је што га нијесу заиста спалили, смрдјело би бар мјесец дана“, шапатом добацује комшија и журно одмиче у сусрет дану, за којег се искрено надам и Богу молим да прође без урлика ватрогасних сирена. А све друго, укључујући и Андреја, већ је виђено. И прохујаће са вихором.
