Година бунта

Александра Секулић

БУНИМ СЕ, ERGO…

Титан без орла, каже Данило Киш у свом тексту о Прометеју, апсурдан је. До апсурда би дошло услед компромисног решења између бога и побуњеног, између тиранина и револуционара. Зато код помирења као нечег компромитујућег за саму побуну сви застају (чак и када га у назнакама реализују), од античке књижевности преко Гетеа до Сартра и Камија, са изузетком у Сину Божијем, који остаје изван фаталности вечитог испаштања, „јер Голгота је само тренутак, а Кавказ – вечност“ (Киш). Како нам се наспрам тога цела једна Година бунта Ђорђа Сибиновића, обраћа данас, између тренутка и вечности, и данас, када је орао заправо хипертрофирана орлушина многоликог апетита на врхунцу свог трансвестираног ангажмана, а ми углавном препуштени својим приватним орловима, чему смо, у бољим (или горим?) случајевима придодали још и самопрождирање? Замислимо, у некој фантастичној режији ума, да Диоген са својом лучом пође улицама Београда, и код уличног продавца угледа Сибиновићеву књигу, а у њој лапидарни и продорни бунт против тешке суме нељудскости, би ли му то било довољно да каже да је пронашао Човека? Буним се, ergo sum записаће Киш као есхиловски принцип, а Година бунта, готово на апокалиптичком крају свих хуманистичких година и светскоисторијских побуна као да суптилно брише ово sum, као да је сада и наивно и неприкладно видети постојање тамо где је то исто постојање беспоштедно изневерено. Али, буним се упорно пишу Сибиновићеви текстови, од којих је сваки истог, револтираног порекла иако неће сваки истим интезитетом да се побуни. Јер, памет није тврдоглавост, јер бунт није бука ни мангуплук. Педесет и две теме љутите, луцидне, горке побуне и то не зато јер су нам богови ма шта ускратили или што нам је дато превише, преко сваке људске мере која замало па да обесмисли прометејско посланство: Сибиновић ће Полиграфократијом и Европом и Престолонаследницима, Павлом и Родитељима, Читањем и Rock ’n’ Roll–ом и још понечим, наравно, устати због орла, а и због те стене за коју смо приковани, наводно свесни, устати дакле, јер то налажу памет и храброст које знају све о свести и њеним ћудима. Поседовати целину једног знања био би и више него довољан разлог да се ћути, уосталом, мудраци то свесрдно и чине – мудро ћуте. Година бунта укида овај парадокс усамљеника и ћутолога, гадећи се бедном приањању уз стену док орао, сасвим природно, обавља своје. Па кад и стена и орао могу да припадају себи и раде што им се можда и не ради, а морају, зашто би човек био ексклузивно дефанзиван, себи неприпадајућ, као да не зна све што зна и као да се није догодило све што се морало догодити. Година бунта је тешка колико је тежак задатак људскости, тражили је ми светлом по дану или позивом у муку; она је племенита и бескомпромисна онолико колико је компромис постао тужно сведочанство и биолошког и етичког и уметничког преживљавања. А када вам бунтовник одмах на почетку каже да онај који се буни никада није сам, читањем постајете свесни саучесник револта, али не јер вас је литература поправила, већ зато што осећате како орао још јаче прионе на посао, а ћутати на орлове сваке врсте, увредљиво је и ниско за пуку свест, а некмоли за достојанство освешћених.