Читајући текстове који су писани и објављивани једном недељно, педесет и два пута, што је трајало годину колико иста има недеља, а потом се под насловом „Година бунта“ појавила и књига, уочио сам необичан дар песника, писца, мислиоца, какав је Ђорђе Сибиновић, да у кратком тексту каже све што је у том тренутку било важно да се каже било да пише о Европи, фудбалу, лажи, разговору, политици, култури. Његова духовито-иронична интонација, појачава оштрицу критике и тера читаоца да и сам активно суделује откривајући слојеве пишчеве нарације. Мене је, незнам зашто, можда зато што је на тринаестој страници књиге, посебно заинтригирао текст под насловом Европа.
Имао сам утисак да аутор полемише, а успут и иронише, са Макартијевим тезама о демократији који већ дуже, преко океана запљускују обале претећи да потопе неке виталне вредности старог континента. Још се копрца „стара дама“, коју је некад Зевс претворен у бика, носио на својим леђима. Где ју је однео,шта је са њом урадио и где је оставио, део су грчке митологије коју можда Грци, не успевши да открију ту тајну, и данас трпе. Сибиновићев „во“ у причи о Еврпи, другачијег је кова. Али, исто тако, јунак у једној од ових прича отетој девојци каже: “И кад лажем, ја говорим истину“. Ако сам добро разумео истина је свуда око нас али је само посвећени виде. Кад кренете даље долазите до Разговора, опет грчка митологија у коме вам отац оштроумља Диоген саопштава „да је разговор са зидом бољи од ћутања“ а онда Сибиновић поентира: „Разговор је запоседање језика као постојбине човекове елементарне еманципације“.
Терају, као што се види, ови текстови читаоца, да буде активан и да неке датости и назнаке даље развија или побија. Језик је човеков примарни изум у коме се све збива и све стаје. Аутор у књизи са поднасловом „52 недеље“, Сибиновић, није заобишао ни страх, стање које задеси свако живо биће. И амортизује тај феномен цитатом из познате дечије песме: „Овца не сме да се брани, вук се њеним страхом храни“. Дакле, у тој реченици садржана је, можда, суштина страха. Ако будете упрни и стигнете до приче о страху, сазнаћете многе вештине како се он кроз векове савладавао, или не баш. Можда је страх и намерно смишљен, како се вели у тексту да би се масе држале под контролом.
И на самом крају да кажем да имам ту привилегију да познајем Ђорђа Сибиновића за кога се усуђујем да кажем како са подједнаким даром и пише и беседи, па је уживање читати га као и слушати.
