(Berlinski kongres, naslikao Anton fon Verner Napred u sredini Oto fon Bizmark / Foto: Wikipedia)
Sredinom XIX stoleća situacija na evropskom kontinentu je bila takva da je postojalno svega nekoliko carevina i kraljevina. Velike sile, u prvom redu Britanija, Francuska, Turska, Pruska, Italija, Austrougarska i Rusija su imale svoje neusaglašene odnose koji su u proteklim epohama često varničili i dolazilo je do oružanih sukoba.
Brojčano mali narod – Srbi koji su izubili svoje carstvo u decenijama posle čuvene Kosovske bitke 1389. godine, te su okupirani od moćne Osmanske imperije, gde su bili u polurobovskom statusu, jer su age i paše sprovodile strahovladu najviših razmera prema hrićanskom stanovništvu (Grci, Bugari, Srbi…) koje je poturčavano, odnosno islamizovano.
Đorđe Petrović i Miloš Obrenović hajduci iz naroda su poveli Prvi (1804. u Orašcu), kasnije i Drugi (1815. u Takovu) ustanak protiv dahija. Te borbe nisu bile ni lake, ni beznačajne. Za Karađorđa se znalo da nije baš vičan diplomatiji kao Miloš što je bio, ali je na bojnom polju bio takav da su janjičari i sultanova garda drhtali od njegova imena. Kuriozitet je to što on nikada nije imao brojčanu ili tehničku prednost. Nevolja je bila u tome što je Miloš Obrenović posekao svog kuma Đorđa (1817), više zarad sopstvene slave, nego što je u pitanju puko dodvoravanje Carigradu.
Ipak, Miloš Obrenović je vodio borbe, kako oružane, tako i političke pa je 1830. odnosno 1833. dobio hatišerif (povelja) po kome se Srbija priznaje kao nasledna kneževina. Posle 4-5 vekova mraka i tamnovanja ovo je bio veliki uspeh tadašnje generacije Srba. Usledila je evropeizacija zemlje odnosno razbijanje učmale orijentalne kulture života. Ovo su nakon Miloševe smrti nastavili njegovi naslednici.
Knez Mihailo Obrenović je uvideo da posao oslobađanja porobljenih srbskih zemalja nije gotov niti da će to ići brzo. Stvorio je stalnu vojsku, pa je talentovane mladiće školovao na prestižnim vojnim akademijama. Upravo je on nakon zločina na Čukur-česmi dobio pravu samostalnost. Malo posle toga, tačnije septembra 1866. godine došlo je do postizanja dogovora sa crnogorskim knjazom Nikolom vezano za oslobađanje i ujedinjenje našeg naroda u jednu zajedničku državu.
Tih godina su takođe prisutne pobune Srba protiv Turaka u Bosni i Hercegovini, od kojih je najpoznatija Nevesinjska puška 1875. godine. Ustanci su, nažalost, ugušivani, ali su ipak slabili Osmansku imperiju.
Početkom jula 1878. godine u Berlinu došlo je do sastanka šest zemalja koje su diktirale tadašnjicu. Cilj je bio da se revidira Sanstefanski ugovor, po kome je Bugarska kao proruski satelit dobila nerealno veliku teritoriju na štetu ostalih balkanskih naroda. Turska carevina je svakako izgubila dosta značajnih teritorija na balkanskom poluostrvu, jer su oni već tada bili u rapidnom propadanju.
Na čuvenom Berlinskom kongresu kojim je predsedavao tadašnji premijer Kraljevine Prusije, Oto fon Bizmark, inače najznačajniji nemački političar 19. veka i tvorac nemačke politike „gvožđa i krvi“, jer je doveo do ujedinjenja nemačkih oblasti u jednu nacionalnu državu… pojavile su se delegacije dve male kneževine: Crne Gore i Srbije. Srbiju je predstavljao ministar inostranih poslova Jovan Ristić.
Tada je odlučeno da 13. jula Srbija i Crna Gora dobiju međunarodno priznanje, kao dve nezavisne države. Verovali ili ne, ali je tada samo 29 zemalja u čitavom svetu imalo da se pohvali time. Još nešto da pojasimo ovde, a što je vrlo važno. Crna Gora je tada tumačena kao DRUGA srbska država, jer su u njoj većinski živeli pravoslavni Srbi.
Ono što je zanimljivo u vezi Berlinskog kongresa jeste to što se tamo sigurno pojavila delegacija arbanaških plemena: Abdul Frašeri i Mehmed-Ali Vrioni, koji su samo mesec dana ranije osnovali zloglasnu tzv. Prizrensku Ligu, šovinistički pokret koji je imao za cilj da sprovede svoje iredentističke planove na štetu ostalih balkanskih naroda.
Tada je bez pardona Bizmark, kao domaćin skupa rekao arbanaškoj delegaciji da ne mogu čak ni da posmatraju, da nisu dobrodošli. Štaviše, kazao im je i to da ih smatra građanima Turske carevine, što znači da ne priznaje čak ni njihovu nacionalnost kao nešto posebno.
Ono što takođe upada u oči jeste to što su Bugarska, Rumunija i Grčka dobile nemačke plemićke porodice da im postanu vođe, odnosno kraljevi. Za razliku od Srbije i Crne Gore koje su imali svoje autohtone dinastije iz naroda.
U to vreme, Slovenci su bili u sastavu moćne Habzburške monarhije, razbacani u nekoliko manjih austrijskih pokrajina: Koruška, Kranjska, Šrajerska i Primorska. Dapače, njih svakako i nije bilo mnogo ako gledamo brojnost i oni su bili u podređenom položaju u odnosu na nemačke grofove. Takođe, nije ni bilo moguće organizovati bilo kakvu vrstu pobune, odnosno – borbe za nezavisnost. Mada, iskreno Slovenci nikada nisu ni upamćeni u istoriji kao neki junaci.
U toj istoj državi nalazili su se Hrvati koji su procentualno zauzimali manji broj u pokrajini Hrvatska i Slavonija. Dok u ostalim južnim pokrajinama, njihova brojnost je bila ravna statističkoj grešci. Tada, shvatajući opasnost od „Bizanta“, Vatikan svoju raniju akciju pokatoličavanja pravoslavnih Srba znatno pojačava. Tako da je za nekoliko decenija broj Hrvata u zemljama preko Drine i Dunava neverovatno porastao.
Istini za volju, na karti Austrougarske se zaista može uočiti naziv Hrvatska, ali daleko od toga što njihovi kafanski istoričari tumače kao nekakvu ponudu Beča i Pešte da dobiju Trojedno kraljevstvo. Zna se tačno gde je granica između Hrvatske i Slavonije (linijom Novska-Daruvar-Virovitica), tako da je i njihov status kod bečkih careva bio još više podređeniji.
Današnje tkz. Makedonce i tkz. Bošnjake odnosno muslimane onda niko, ali baš niko nije ni pominjao. Jedino što je Bečki dvor dobio tada pravo da uđe sa svojom vojskom u Bosnu i Hercegovinu i da je prisvoji posle tridesetak godina. Oni su to učinili u sklopu svog „Prodora na Istok“. Borbe islamizovanih Srba sa bečkim soldatima su bile česte, a najžešće je bilo kod Jajca.
Makedonija u to vreme je bila sastavni deo Osmanske carevine, a narod koji je tu obitavao je bio uglavnom pravoslavni, odnosno Srbi. Bilo je doduše Grka, Bugara i arbanaških plemena. Tek u narednom stoleću 1912. godine kada su balkanske države shvatile da se moraju zajedno osloboditi od turskog jarma nastao je vojno-politički savez koji je u Prvom balkanskom ratu doveo do završetka turske ere na Balkanu.
Makedonija kao velika oblast je oslobođena i podeljena, najveći deo (epirski) je pripao Grcima, najmanji deo (pirinski) su dobili Bugari, dok su Srbi dobili srednji (vardarski).
Upravo je Bugarska nezadovoljna tom raspodelom izazvala Drugi balkanski rat 1913. godine i omogućila povratak Turcima na Balkan.
Stvaranje Kneževine Albanije su tada omogućile pre svega Austrougarska i Britanija. One su shvatile opasnost od Kraljevine Srbije, jer su znale šta znači izlazak Srba na more. Takođe su znale i da na području preko Save i Drine postoji veliki broj srbske populacije koji bi se rado oslobodio i prisajedinio Kraljevini Srbiji. Zato su uputile Srbima ultimatum da se moraju povući iz Skadra i Drača, koje je Treća srbska armija pod komandom Božidara Jankovića oslobodila, na radost lokalnog stanovništva.
Kasniji događaji, Prvi i Drugi svetski rat nisu išli Srbima na ruku.
U Velikom ratu Srbi su uspeli da sruše moćnu Austrougarsku, ali su Britanci nastavili preko svojih špijuna da nam namiču omču oko vrata. Srbski vojnik je u silovitom jurišu posle proboja Solunskog fronta septembra 1918. godine za dva i po meseca oslobodio svoju otadžbinu i barjak slobode doneo sve do Arada, Pečuja, Klagenfurta i Rijeke. Oslobođeni su tada svi južnoslovenski narodi.
Međutim, njima se nije dopala ta sloboda. Oni su hteli da se osamostale i da uzimaju ono što su smatrali za svoje. Zapravo, Vatikan je plašila velika Jugoslavija, koja je vrlo brzo svoje pomesne crkve ujedinila u jednu jedinstvenu Srpsku Pravoslavnu Crkvu.
U Drugom svetskom ratu je bila najveća prevara, jer su Musolini i Hitler pomogli osnivanje klero-fašističke Nezavisne Države Hrvatske koja je za četiri ratne godine „progutala“ preko 1.500.000 Srba… Britanci i Sovjeti su podržali komuniste odnosno raspršili bratoubilački rat u Pomoravlju, Podrinju, Posavini, dolini Neretve, Ibra, Vardara, Vrbasa…itd.
Po direktivama Kominterne (vrhovni organ komunističke Internacionale) Brozovi komunisti (ateisti) su radili na razbijanju srbskog naroda koji je većinom pravoslavne veroispovesti. Upravo su oni napravili jedan zamršeni lavirint tako što su priznali veštačkim putem nove nacije: crnogorska, makedonska i kasnije muslimanska.
Hrvatima su dali hiljadu kilometara jadranske obale i republiku koja je stvorena najvećim delom na srbskom etničkom prostoru. Sve je to ozakonjeno Ustavom SFRJ 1974. godine.
Da zaključimo na kraju, vođstvo Komunističke Paritije Jugoslavije je poništilo sve ono što su Srbi kao narod od Takova preko Berlinskog kongresa pa do Velikog rata stekli na krvi i kostima svojih mučenika. Nisu oni to uradili tek onako, niti su bili sami u toj zločinačkoj misiji. Bili su samo šrafovi moćne mašinerije koja je htela genocidom da Srbe istrebi i pretvori ih u malu etničku zajednicu na Balkanu.
Čule, Zločini nad Srbima
PREUZETO SA: https://hronograf.net/2022/07/24/gde-su-hrvati-slovenci-bosnjaci-albanci-i-makedonci-na-berlinskom-kongresu-1878-godine/
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/gde-su-hrvati-slovenci-bosnjaci-albanci-i-makedonci-na-berlinskom-kongresu-1878-godine/
