Stanje muškaraca u Srbiji je loše, a biće i gore, jer se ne nazire kraj našem – kako bi stilizovao publicista Zoran Ćirjaković – imperijalnom feminizmu, tj. feminizmu kojeg hrane i podržavaju naše autokolonijalne snage. Zato očekujte smanje broja sklopljenih brakova i rođena dece, tj. nastavak krize braka i nataliteta.
AUTOR: Vladislav Đorđević
Sedamdesetih godina XIX veka u feminizmu su počele da prevladavaju žene homoseksualke – lezbijke. Stoga ne čudi da je feminizam postao opsednut borbom protiv seksa sa muškarcima. Praktično svaki seks žene i muškarca feministkinje su proglasile „silovanjem” („rape”), „nasiljem” („violence”) i „prisilom” („coercion” ili „compulsion”). Na njihovoj meti su se našli i prostitucija i pornografija. Po njima, žene koje učestvuju u prostituciji i pornografiji su „žrtve” („victims”) zlih, dominantih muškaraca. Te žene su „iskorišćavane” ili „izrabljivane”, a muškarci koji u tome učestvju su „izrabljivači”, „eksploatatori”, „nasilnici” i „silovatelji”. Žene su tu žrtve „postvarivanja” ili „objektifikacije” („objectification”), a muškarci su „primitivci”, „psihopate”, „ludaci” i tome slično. Taj „anti-sek feminizam” („anti-sex feminism”) ili „seks-negativni feminizam” („sex-negative feminism”) muškarce je emotivno kastrirao. Njihove prirodne nagone je suzbio. Napravio je klasu muškaraca šonja (sissies).
Taj smer su predvodile Amerikanka Andrea Dvorkin (Andrea Dworkin, 1946-2005) i Amerikanka Ketrin Makinon (Catharine MacKinnon, 1946). Ove dve autorke su postale ominjene u krugovima lezbijskih „anti-seks feministkinja”. Praktično, jedini seks koje su ove feministkinje preporučivale ženama je seks sa drugim ženama. Dakle, jedino u lezbijkom seksu žena nije iskorišćena.
„Anti-seks feminizam” se proširio i na polje umetnosti, posebno književnosti. Britanka Kejt Milet (Kate Millett, 1934-2017) je svaki opis seksa između muškaraca i žena u književnosti ocrnila. Na udaru su se našli muškarci koji su pisali o seksu, na primer Heri Miler (Henry Miller, 1891-1980). Učinak tog „anti-seks feminizma” na književnost je taj da su se muški književnici „samouštrojili” – počeli su da vrše samocenzuru, a to je najgori vid cenzure.
„Anti-seks feminizam” – iako suprotan zdravoj pameti i svakoj logici – još uvek je jak. Zapravo, stalno jača. I za to postoji dobar razlog. On omogućava poplavu lažnih optuživanja muškaraca. Praktično svaki muškarac koji je inicirao seks za ženom ili ga je imao, bez obzira što je bio dobrovoljan, lako se pretvara u metu feministkinja. Muškarci lako postaju glineni golubovi feminističkih „lovkinja na muške glave”. Feminističke inkvizitorke sada lako muškarce proglašavaju krivcima za „seksualno uznemiravanje” („sexual harassment”), „seksualno zlostavljanje” („sexual abuse”), „silovanje” („rapes”), „pedofiliju” („pedophilia”) i „nedozvoljene polne radnje”. Za to se rutinski optužuju i potpuno nevini muškarci. Ne mora muškarac ni da inicira seks, ni da ga ima da bi bio izložen tim optužbama. Naprosto se targetirani muškarci optužuju bez ikakvog dokaza. Nisu potrebni ni svedoci. Dovoljna je samo ženina reč. Dakle, taj „anti-seks feminizam” je u praksi oruđe žena za emotivno i finansijsko uništavanje muškaraca. Njime žene gaze muškarce kao pikavce. Nažalost, „lažnooptuživački” feminizam je podržan i od državnih struktura.
Stvar je otišla daleko. Muškarci koji koriste usluge prostitucije takođe su na udaru feminističkih kritika i optužbi, bez obzira što je učešće žena tu dobrovoljno i obično dobro plaćeno. Dakle, uglavnom su žene te koje tu iskorišćavaju muškarce, a ne obrnuto. Iako je to jasno svakom ko ima zrno mozga u glavi, „anti-seks feministkinje” tu stvar preokreću. U praksi to je dovelo do paradoksalne situacije da su „anti-seks feministkinje” negde uspele da izlobiraju kriminalizaciju korišćenja usluga prostitutku – tobože da bi ih zaštitili od „ekspolatacije” – a zatim su same priostitutke protestovale protiv tog kažnjavanja muškaraca. One su svesne da tim zakonom samo gube mušterije, tj. novac. One su zahtevale pravo da svoje telo koriste kako hoće. Paradokalno je to da su one feminističku lozinku „moje telo, moja stvar” („my body, my choice”) sada prekorenule protiv samih feministkinja. Dakle, same prostitutke su se pobunile protiv zakona i logike tog „anti-seks feminizma”. Praktično su rekle feministkinjama: „Molimo vas, nemojte nas štititi.”
Isto tako, žene koje učestvuju u pornografskoj industriji „anti-seks feministkinje” su proglasile „žrtvama”, iako je njihovo učešće u tome dobrovoljno i obično takođe dobro plaćeno. Ni tu nikave prisile nema. Eventualnom zabranom pornografije nezadovoljne bi bile pre svega žene koje se time bave, jer bi bile lišene lake zarade.
Sve u svemu, ovaj „anti-seks feminizam” nema nikave veze sa empirijskom realnošću. Mnoge žene žele seks sa muškarcima i neretko ga iniciraju. Neke se bave prostitucijom i pornografijom, jer je to prilika za „lak novac” („eaѕy money”). Ipak, „anti-seks feeminizam” cveta. Razlog je jednostavan. On omogućava brzo i lako moralno i materijalno uništavanje muškaraca putem lažnih optužbi (false accusations). „Mi tu pokret” („Me too movement”) je samo krajnji produkt tog trenda. Tu se muškarci optužuju za neka seksualna nepočinstva učinjena u davnoj prošlosti. U većini slučajeva optužbe su lažne. Mahom je reč o dobrovoljnom upuštanju žena u intimne kontakte sa muškarcem radi neke koristi. Dakle, tu se muškarac iskorišćava, a ne žena.
Osamdesetih godina XX veka u feminizmu je nastala reakcija na taj „anti-seks feminizam”. Predvodila su je Australijanka Džermejn Grir (Germaine Greer, 1939) i Amerikanka Erika Džong (Erica Jong, 1942). Taj pokret se može zvati „pro-seks feminizam” („pro-sex feminism”) ili „seks-pozitivni feminizam” („sex-positive feminism”). Predstavnice ovog smera su smatrale da žene koje stupaju u seksualne odnose sa muškarcima to čine dobrovoljno i bez ičije prisile. Zapravo, u mnogim slučajeva one seksualne odnose i iniciraju. To im može pribati zadovoljstio, a i materijalnu dobiti. Isto tako, žene koje se bave prstitucijom ili pornografijom to čine dobrovoljno i od toga imaju finansijske koristi. Dakle, feministkinje koje zastupaju „pro-seks feminizam” smatraju da rigidna kritika seksa, prostitucije i pornografije žene seksualno „kastrira”, lišava zadovoljstva i novaca. Osim toga, taj smer vodi i ka puritanskoj moralnsti, a od toga nema ništa gore. Po njima, taj „anti-seks feminizam” se lako uklapa u konzervativni moral, a on je deo „patrijahalnog diskursa”, tj. „patrijarhalnih struktura moći”. Zato feminiskinje „pro-seks feminizma” veličaju žensku seksualnost. Njemu su posebno sklone književnice i teoretičarke književnosti, npr. Elen Siksu (Hélène Cixous, 1937) i Erika Mičel (Erika Mitchell), narečena E. L, Džejms (E. L. James, 1963). U praksi, ovaj „pro-seks feminizam” je doveo do procvata ženskog promiskuiteta. Trend snažno podupiru mediji. Oni su ti – a kontrolišu ih upravo feministkinje – koji od žena na medijima prave „lutke” („dolls”). Na TV su žene neretko „samoobjektifikovane”. Sve radi „šera” ili „gledanosti”.
Živimo u doba kada paralelno jedan sa drugim cvetaju „anti-seks feminizam” i „pro-seks feminizam”. Učinci jednog i drugo su katastrofa za muškarce. S jedne strane, svaka seksualna inicijativa muškaraca lako se može prekrenuti u opužbu za „seksulno uznemiravanje”, „silovanje”, „pedofiliju” itd. Zato se muškarci samokastriraju. To je slučaj čak i sa književnicima koji su tobože „slobodni” da izraze šta hoće. Oni svesno vrše autocenzuru – ustežu se da pišu o seksu da ne bi došli pod kritiku „anti-seks feministkinja” da šire „patrijarhat”, „mačizam”, „seksizam”, „rodne stereotipe”, „mizoginiju”, da „postvaruju” žene itd. Stoga se muškarci u realnost – pa i muški književni likovi – ponašaju čedno i uzdržano. Postali su psihički uštrojeni. Prafrazirajući upravo Džermejn Grir, postali su „muški evnusi”.
S druge strane, „pro-seks feminizam” je od žena – bez obzira na starost ili bračni status – pretvorio u „vapm” žene. One su slobodne da idu iz naručja iz naručje, iz kreveta u krevet. Pojava je privukla pažnju istraživača. Jedna žena – Amerikanka Arijel Levi (Ariel Levy, 1974) – tome je posvetila knjigu „Ženska šovinistička svinja: žene i rast razvratničke kulture” („Female Chovinist Pig: Women and the Rise of Rounch Culture”, 2005). U praksi, muškarci se lako mogu u toj „razvratničkoj kulturi” osetiti iznipulisano. Žene putem seksualne manipualcije mogu muškarce da vode kao kučad na povocu.
Dva smera savremenog feminizma – „anti-seks” i „pro-seks” – prividno su suprotstavljeni, a zapravo su komplementarni. Udruženim snagama su od muškarca napravili ženinog poslušnog roba. To se ogleda u padu muškog samopouzdanja i virilnosti.
Stanje muškaraca u Srbiji je loše, a biće i gore, jer se ne nazire kraj našem – kako bi stilizovao publicista Zoran Ćirjaković – imperijalnom feminizmu, tj. feminizmu kojeg hrane i podržavaju naše autokolonijalne snage. Zato očekujte smanje broja sklopljenih brakova i rođena dece, tj. nastavak krize braka i nataliteta.
Izvor: https://naukaikultura.com/feminizam-prostitucija-i-pornografija/
