Arhiepiskop Elpidofor. Kolaž: UPN
Arhiepiskop Elpidofor je izneo niz optužbi protiv Ruske Crkve. Analiziramo i saznajemo koliko su one bliske istini.
15. jula 2021. godine poglavar fanariotske arhiepiskopije u SAD arhiepiskop Elpidofor (Lambrianidis) je na međunarodnom samitu na temu slobode veroispovesti nastupio sa referatomi, koji je bio posvećen “religioznom nacionalizmu” i “nacionalnim religijama”.
U svom referatu je predstavnik Carigradske patrijaršije izneo niz dosta značajnih teza, koje prosipaju svetlost na delatnost Fanara kako u odnosu ukrajinskih raskolnika, tako i u odnosu prema katolicima i drugim religijama. Tokom nastupa glava fanariotske arhiepiskopije u SAD je posvetio dosta vremena situaciji u Ukrajini, a osnovna oštrica njegove kritike je bila uperena protiv Ruske Pravoslavne Crkve. Što, uostalom, iz ustiju jerarha koji tesno sarađuje sa Državnim sekretarijatom i vlastima SAD, nije ni čudno.
Čudno je drugo, koliko cinično jerarh Fanara okrivljuje RPC za ono, za šta se može okriviti sama Carigradska Crkva. Hajde da analiziramo.
Nacionalizam ili helenizam?
Pročitavši naslov rada koji se nazivao “Rastući talas religioznog nacionalizma” i bio posvećen “nacionalnim religijama i religioznom nacionalizmu”, može se pomisliti da je predstavnik Fanara imao nameru da trezno i kritički osmisli mesto nacionalizma u svojoj sopstvenoj Crkvi. Barem zato što Carigradska patrijaršija, u čijoj hijerarhiji arhiepiskop zauzima jednu od vodećih pozicija, ni jednom za celu svoju istoriju nije imala poglavara ne Grka! Za razliku, na primer, od iste te RPC, na čijem se čelu daleko ne uvek nalaze etnički Rusi, a čiji jerarsi su ljudi mnoštva nacionalnosti, od Ukrajinaca do Japanaca i Engleza.
Šta više, jezik Pravoslavnih Crkava Carigradske patrijaršije (Grčke, Aleksandrijske, Jerusalimske) je grčki, zato što je skoro ceo njihov episkopat – Grci. Zato kada jerarh Grčke Pravoslavne Crkve u Americi (tako tamo nazivaju Arhiepiskopiju Fanara u SAD) odlučuje da govori o “nacionalnoj religiji” ili o “religioznom nacionalizmu”, priličilo bi čuti od njega predloge kako da se prevaziđe taj nacionalizam unutar njegove Crkve. Ali… Jerarh Fanara je govorio o nečemu sasvim drugom.
Tako, arhiepiskop Elpidofor raspravlja o “harizmatičnim liderima” u SAD, koji postavljaju etničko pitanje iznad religioznog i iz nekog razloga sasvim zaboravlja da pomene svoje kolege koji otvoreno, odavno rade isto. Naprimer, uveravaju da se Jevanđelje proširilo po svetu zahvaljujući helenizmu ili prizivaju Afrikance da rasprostrane helenizam u Africi. Može se navesti i mnogo drugih primera koji svedoče da određena kategorija jeraraha zamišljaju Pravoslavlje kao “pakovanje” za širenje helenizma i obrnuto. Problem grčkog religioznog nacionalizma stoji toliko oštro da je čak bio osuđen pod nazivom “etnofiletizam” jednom od sabora Carigradske patrijaršije.
Sve religije vode ka Bogu?
Ako poslušamo arhiepiskopa Elpidofora, onda da. On žestoko osuđuje religiozno stanje u Iranu, gde je islam državna politika (ne pominjući Grčku, gde Pravoslavna Crkva ima status državne). I dalje američki arhijerej kaže reči koje svedoče ne toliko o njegovoj poziciji, koliko o onim idejama, koje vladaju na Fanaru: “Kada uzdižete jednu religiju iznad svih ostalih, vi kao da odlučujete da postoji samo jedan put koji vodi ka vrhu planine. Ali u stvarnosti vi samo ne vidite mirijade puteljaka koje vode ka jednom te istom mestu, jer vas okružuju grude predrasuda, koje vam zaklanjaju pogled”.
Data teza jeste iskrena jeres. Zato što protivreči svemu onome o čemu govori Hristos u Jevanđelju i o čemu tokom mnogih stoleća govori Crkva. Gospod Isus Hristos: “…ja sam put i istina i život; niko ne može doći k ocu do kroza me” (Jov. 14:6). Drugim rečima, Hristos jasno pokazuje da “postoji samo jedan put koji vodi ka vrhu planine”. I taj put jeste On sam. Ali arhijerej Fanara smatra drugačije. Ispada neki oksimoron, jerarh Pravoslavne Crkve govori ono, što protivreči pravoslavnom učenju. Da li se može posle takvih reči arhiepiskop Elpidofor nazvati pastirem Crkve? Diskutabilno pitanje.
Ali osim otvorene jeresi i očiglednog koketiranja sa ekumenistima (“puno puteva koji vode ka jednom te istom odredištu”), teza arhiepiskopa Elpidofora dobija sasvim određeno zvučanje u ukrajinskim realijama. I mi imamo puno pravo da to tvrdimo jer je jerarh Fanara, sudeći po nastupu, u toku naše situacije. Neka ta upućenost i bude izopačena.
Fanar, PCU i država Ukrajina.
Dakle, upravo ukrajinska vlast “stavlja jednu religiju iznad ostalih”. Ukrajinski političari su stvorili PCU i sada vredno rade na obezbeđivanju “normalnih” uslova za njeno postojanje, istiskujući iz društvenog prostora UPC sa milionima njenih vernika.
PCU za ukrajinske vlasti nije Crkva i nije religija, već politika. Zato, kada Elpidofor žestoko osuđuje religiozne lidere RF, koji “koriste društvenu, političku sferu za promovisanje svojih sopstvenih interesa”, i ni reči ne kaže o istim takvim religioznim aktivistima u Ukrajini koji se obogaćuju za račun političke situacije u državi i za račun rata na Donbasu da bi promovisali “sopstvene interese” – čak se više ni ne čudimo, smejemo se.
Na primer, 2018. godine je poglavar UPC KP, strukture iz koje se pojavila savremena PCU, Filaret Denisenko tvrdio da je “Gospod dopustio rat radi porasta Kijevske patrijaršije”. Njegov učenik Epifanije Dumenko podržava svog učitelja: “Žrtve Ukrajinaca na Majdanu i Donbasu su pomogle da se stvori PCU”. Maltene u svakoj propovedi, u svakom intervjuu i u svakoj objavi na društvenim mrežama Dumenko govori o “agresiji”, “ratu” i Rusiji. On od reči do reči prenosi moto onih, koji su mu poklonili mesto rukovodioca religiozne organizacije. I šta? To ne vide u SAD, ne vide na Fanaru? Vide. I toliko dobro da čak nagrađuju Dumenka kao izvanrednog borca za prava čoveka. Ali ni reči poricanja njegove pozicije, ni reči o tome da on kao “religiozni lider”, koristi “političku sferu” za promovisanje “sopstvenih interesa”.
Šta više, arhiepiskop Elpidofor, čija se Crkva aktivno bavi širenjem helenizma i sa čijim imenom Grci iz celog sveta povezuju očuvanje svojeg etničkog identiteta, izdvaja da “nacionalna religija” je – “kada se politika identičnosti uključuje u religioznu organizaciju sa ciljem promovisanja religioznog dnevnog reda”. Objasnićemo šta to znači.
Eto postoji Crkva. Ona je – za sve. Svaki čovek nezavisno od boje kože, jezika, pola ili socijalnog statusa može da postane deo nje. Takvom Crkvom možemo nazvati UPC, ili Rusku Crkvu, ili Srpsku, Gruzijsku i tako dalje. Zato što reči u nazivima tih Crkava, ukazujući na njihovu etničku pripadnost, zapravo govore samo o “mestu dislokacije” njenih crkvenih struktura, a ne o “nacionalnom” samoopredeljenju njenih članova. U Crkvi Hristovoj “nema ni Helena, ni Judeja”.
A ima “crkve”. To je kada političari tvrde, da svaka nacija ima pravo i čak mora da ima svoju sopstvenu, nacionalnu religioznu organizaciju. Kada su političari, a za njima i crkveni aktivisti, ubeđeni da “istinski patriota” može biti član samo te “nacionalne crkve”. Kada “crkveni” lideri prizivaju da se molimo isključivo “ridnoju movoju” (ukr. maternjim jezikom – Prev.). Kada pod motoom “borbe” za nezavisnost države bore se sa Crkvom koja ne želi da menja Hrista na “nacionalne interese”. Poznata slika? Naravno. Sve se to može povezati sa PCU ili sa crnogorskim i makedonskim raskolnicima koji su se pojavili isključivo onda kada se, po rečima Elpidofora, “politika identičnosti uključila u religioznu organizaciju sa ciljem promovisanja religioznog dnevnog reda”.
Predstavnik Fanara u SAD nastavlja: “Ako takav talas preraste u preteran uticaj: u zakonodavnoj, sudskoj i izvršnoj vlasti to će staviti pod sumnju samu ideju Prve popravke”. T.j. američki jerarh je siguran da ako država zauzme stranu bilo koje jedne od religioznih organizacija, onda će se to odraziti na svim sferama života države i staviće pod sumnju postojanje religiozne slobode u državi.
Ali upravo to se danas dešava u Ukrajini. Državna vlast je skoro na svim nivoima dala prednost PCU. Za tu religioznu strukturu se pišu zakoni da bi “olakšali prelazak zajednica iz UPC” (a suštinski da bi dozvolili bezakonsko otimanje crkava), za tu strukturu se stvaraju pogodni uslovi i njoj se obezbeđuje materijalna i ostale vrste podrške. Međutim, Elpidofor to opet ne primećuje. Zašto? Zato što ima konkretan zadatak, da nađe drugu metu za svoj gnevni govor. I taj cilj, što nije čudo, postaje RPC.
O “konturama” Fanara i PCU
Arhiepiskop Elpidofor govori da “Moskovska patrijaršija u mnogome čuva konture starog Sovjetskog Saveza. Dobro je poznata tesna veza između državnog ministarstva spoljnih poslova i crkvenim odeljenjem za spoljne odnose”.A
I opet te reči izazivaju zbunjenost svojim cinizmom i duplim standardima. A zar Carigradska patrijaršija ne pokušava da sačuva svoje “konture” koje je imala u period velike Vizantije? Da li Fanar stvara katedre u gradovima gde odavno nema hrišćana upravo sa tim ciljem? Da li patrijarh Vartolomej pokušava da na bilo koji način sačuva mesto svog prebivališta u Istambulu i zato trpi od strane turskih vlasti bilo koja ponižavanja Crkve? Onda zašto arhiepiskop Elpidofor ćuti o tome?
Isto tako možemo ga pitati kako može da govori o “tesnoj vezi” RPC i MIP čovek one Crkve, čiji je poglavar privatnim avionom Trumena doleteo u Istambul, dobio tursko državljanstvo i uveravao kako će do kraja svog veka braniti “američke vrednosti”? Jer isti taj patrijarh Vartolomej se stalno sastaje sa američki političarima, od običnih senatora do šefova Stejt departmenta i predsednika SAD. Upravo njega, patrijarha Vartolomeja u Turskoj smatraju službenikom obaveštajne službe koji je učestvovao u pokušajima državnog prevrata. Upravo zato se pojavljuje opravdano pitanje, a kakve su u tom slučaju savremene “konture” Fanara? Da li se poklapaju sa kartom uticaja SAD u svetu?
Kao što je i vreme da se postavi drugo pitanje, kolike su “konture” u PCU koja se stvarala uz direktno učešće (i, može se pretpostaviti, inicijativu) Stejt departmenta SAD i čiji se poglavar redovno susreće sa šefom Državnog sekretarijata. Osim toga, čak se i priznavanje među Pomesnim Pravoslavnim Crkvama te novostvorene religiozne strukture sprovodi samo pri nezamislivom pritisku od strane istog tog sekretarijata i američkih obaveštajnih službi. Pa koje su “konture” PCU? Ni na prvo, ni na drugo pitanje Elpidofor ne odgovara. Jer je zauzet drugim, – polivanjem blatom Ruske Crkve i posredno Ukrajinske Pravoslavne Crkve.
Tako, po njegovim rečima, “preko mreže Moskovske Patrijaršije Ruska Federacija može da utiče na nove nacionalne države stvorene nakon pada “gvozdene zavese””. Kao primer Elpidofor navodi Ukrajinu “gde je Pomesna Pravoslavna Crkva bila pravno i kanonski uspostavljena od strane vaseljenskog patrijarha, ali Moskovska Patrijaršija nastavlja da čuva svoju sopstvenu tvorevinu (t.j. UPC? -Red.). To je očigledno u interesu Ruske Federacije koja izvlači iz svog “religioznog nacionalizma” istu takvu, ako ne veću, korist, kao i od “nacionalne religije” – Crkve”.
Kada prvi put čitaš te reči, imaš osećaj da ih je napisao spiker PCU Evstratije Zorja, toliko glupo i nedokazano zvuče. Koja korist Rusiji i RPC, između ostalog, od postojanja UPC? Ispada da je zbog UPC Ruska Crkva “pokvarila odnose” sa Fanarom, Kiprom, Grčkom, Aleksandrijom. Pri tom Sinod RPC nikakav uticaj na UPC ne vrši. Jerarsi, igumani manastira, članovi Sinoda i t.d. se biraju u Kijevu čak i bez prethodnog usaglašavanja sa Moskvom. Nikakvih novčanih prebacivanja u riznicu RPC iz Ukrajine nema (ako bi takvo prebacivanje postojalo, ono bi se moglo propratiti i objaviti, ali nema!). Koja je onda “korist”? Pa nikakva. Osim euharističke i duhovne komunikacije. I upravo je tu najveći problem za Fanar.
Stvar je u tome, što sve svoje odnose sa drugim Crkvama na Fanaru su uvek gradili isključivo kroz prizmu lične koristi za poglavara te crkve ili koristi njenog prestola i prilično dojadivših svima “privilegija”. Hajde da se prisetimo da je još u zoru stvaranja PCU “patrijarh” UPC KP Filaret Denisenko dosta često putovao u SAD gde se sem predstavnika Stejt departmenta (koji su tražili svoju “korist” u stvaranju nove religiozne strukture u Ukrajini) sastajao sa predstavnikom Fanara, nekim Kostasom Bilirakisom. I on je postavljao Filaretu samo jedno pitanje: šta će konkretno imati Fanar u slučaju stvaranja PCU?
Možemo se prisetiti kako je “otac Tomosa” Petar Porošenko putovao za Istambul, gde je za vreme susreta sa patrijarhom Vartolomejem pričao o tome kakvu će “korist” dobiti Fanar posle Tomosa? Zato kada patrijarh Vartolomej izjavljuje da je dobio od Porošenka posle potpisivanja Tomosa samo bombone, mi se samo učtivo osmehujemo.
***
Izveštaj arhiepiskopa Elpidofora dozvoljava da se napravi zaključak da je Carigradska patrijaršija namerena u potpunosti da stane na put destruktivnosti u odnosu prema Pravoslavlju. Njegov zadatak nije očuvanje svetootačkog nasleđa, ne razvoj i umetničko preosmišljavanje njegovo, već čitko praćenje onih obrazaca koje diktiraju “strani partneri”. Kada čitaš nastup Elpidofora onda shvataš zašto je Carigradska patrijaršija legalizovala ukrajinske raskolnike, jer je spremna na sve. Barem, mentalno. U tom smislu za Fanar priznavanje ukrajinskih raskolnika, kao i zajedničke molitve sa katolicima i protestantima, uopšte nisu ona crta koja se ne može prekoračiti. Radi se o mnogo većem, o stvaranju sinkretičke religije, o “više puteva” koji vode “ka istom mestu”.
Samo da li shvataju na Fanaru da je malo šansi da će to “mesto” biti raj?
IZVOR: https://spzh.news/rs/zashhita-very/81427-fanarocinizm-kak-obrazec-licemerija
