Бернардо Витулано,(дописник из Рима)
Катаклизма Европске уније: треба ли чувати империју без перспективе?
Криза евра је показала не само драстичне разлике у развијености појединихчланица Европске Уније, већ је на светлост дана изнела и све махинације политичке елите којима је демократија на Старом континенту потпуно елиминисана. У Италији се из страха да евроскептици не победе на следећим изборима, на власти одржава лабилна и неприродна коалиција, док је у Немачкој бивши канцелар Хелмут Кол признао да је евро увео противно вољи народа.
После стравичног искуства из Другог светског рата водеће државе западне Европе започеле су убрзане интеграције сматрајући да ће тако моћи да се избегну ратови у будућности. У почетку је то био економски савез који је поспешивао слободан проток људи, идеја и робе. Свака од држава чланица некадашње Европске економске заједнице (ЕЕЗ), а касније Европске заједнице (ЕЗ) задржала је пуни суверенитет.
У оквиру те заједнице постојала је Бенелукс Унија (Белгија, Холандија и Луксембург) која је стремила и политичкој интеграцији чланица, а што ће касније постати модел за Европску Унију (ЕУ). Стварањем евро-зоне у оквиру ЕУ (припада јој 17 од 27 држава – чланица) од једне хумане идеје слободне сарадње суверених држава настао је политичко-економски Франкенштајн, модерна тамница народа у којој су на месту кључара – банкари.
На почетку је владало мишљење да ће монетарном и тржишном интеграцијом вишак капитала из најбогатијих чланица да се прелива у оне сиромашније. Због тога су економски слабе државе са истока и крајњег југа Европе приступиле евро-зони, да би се само деценију касније горко покајале. Другачије од Сједињених Америчких Држава, које снагу долара базирају на томе да је то светска валута број један, и Велике Британије, чија фунта своју вредност више дугује лондонској берзи, а не британској привреди, стабилност евра зависи од укупне привредне снаге држава чланица и ту постоје драстичне разлике.
Естонија, Ирска, Грчка, Малта, Словенија, Кипар и Португалија имају веома слабу индустрију и живе или од пољопривреде или од услужних делатности. Управо је за њих значајно да имају сопствену монету чију вредност у односу на остале валуте могу слободно да формирају, односно да курс обарају када им је то потребно.
Деценијама су тако радиле Италија, Шпанија и Грчка, земље које или потпуно зависе од туризма (Грчка) или им је то значајан девизни прилив (Италија и Шпанија): пред туристичку сезону је вредност локалних валута снижавана у односу на валуте држава из којих долази највећи број туриста (Немачка, Аустрија, скандинавске земље, САД и Велика Британија), тако да су туристи просто хрлили на ове дестинације. Данас сви имају евро чија је вредност иста и у Немачкој као и у Италији или Грчкој, које су тако постале мање атрактиве јер су релативно скупе.
Коначно, дошла је велика светска економска криза када су се до краја оголиле све разлике између богатих и снажних са једне стране и сиромашних и слабих са друге стране. Из тог разлога су се недавно појавиле политичке снаге које заговарају напуштање евро-зоне и које први пут у историји имају реалнешансе да дођу на власт или да утичу на исту.
Бепе Грило је некада био познати комичар и кабаретист у Италији. Са свих телевизијских станица био је протеран када је 1986. у једној емисији испричао виц о корумпираности тадашњег социјалистичког лидера Бетина Краксија. Ни у Италији, као уосталом ни у целој Западној Европи, не постоји апсолутна слобода медија.Свој политички ангажман је започео 2007. када је сакупио 350.000 потписа (уместо уставом потребних 50.000) да би парламенту у Риму предао свој захтев од три тачке за промену закона. Грило је тражио да у парламенту не могу да седе кривично осуђивани (неки посланици су имунитет управо и користили да не би кривично одговарали или ишли на издржавање казне), ограничење политичких активности парламентараца на два легислативна периода и, коначно, да бирачи могу да заокруже једно име са листе кандидата, а не да или бирају целу листу или никога.
Пошто устав Италије не обавезује парламент да о предлозима грађана уопште дискутује, Грилови захтеви никада нису стигли на ред и он је одлучио да се политички активира створивши Покрет пет звезда (Мовименто 5 Стелле или скраћено М5С).
На првим изборима за парламент Републике, на којима је Покрет узео учешћа, добио је 25 одсто гласова и тиме заузео треће место иза ПД-а и ПДЛ-а, али је појединачно најјача странка у Италији, јер је ПД коалиција седам странака, док Берлусконијев ПДЛ окупља чак 11 странака од којих је Лега Норд најснажнија.
Политички програм М5С-а је левичарски и предвиђа, између осталог, престанак државне подршке банкама које су запале у кризу и излазак Италије из евро-зоне или нове преговоре о формирању монетарне уније. Пошто су ови, као и остали делови програма, очигледно веома привлачни за бираче, италијанска владајућа елита се одлучила на стварање нестабилне владе радије него да се иде на нове изборе на којима би Покрет могао евентуално да победи и тиме угрози диктатуру банкара не само у Италији, већ и у целој ЕУ. У Италији и ЕУ је мало шта остало од праве демократије.
Док је М5С левичарски покрет, дотле је Алтернативе фуер Деутсцхланд(Алтернатива за Немачку, скраћено АфД) у Немачкој чиста десничарска партија која ужива велики углед чак и међу припадницима екстремне деснице. Вођена од веома елоквентног, способног и агилног професора Бренда Лукеа странка је од самог свог оснивања средином априла 2013. у жижи медијске пажње. По тренутним истраживањима јавног мњења АфД може на предстојећим јесењим изборима за Бундестаг да освоји без проблема 10 одсто гласова.
Оно што посебно забрињава политичке аналитичаре је чињеница да, иако у сржи десничарска партија, АфД ужива велико поверење бирача који су до сада бирали левичарске партије: њих чак 29 одсто може да замисли да на следећим изборима свој глас поклони овој странци, док је код присталица конзервативног ЦСУ-а тај проценат доста нижи – тек 19 одсто.
Бирачи су просто одушевљени Лукеовом изјавом на оснивачкој скупштини странке: "Евро је историјска грешка." Све је већи проценат Немаца који желе повратак немачке марке и излазак њихове земље из монетарне уније. Управо на њих рачунају лидери АфД-а.
Пишући докторску дисертацију под насловом: Биланс једне неуспеле комуникације. Студије о немачкој историји настанка евра и њеном демократско-теоретском квалитету, немачки новинар Јенс Петер Паул је разговарао са многим особама, међу којима је био и бивши канцелар Хелмут Кол. Интервју је вођен 14. марта 2002. у Берлину и објављен тек сада – заједно са дисертацијом.
Кол је рекао да је знао да у Немачкој нема већине која би била за увођење евра. У Немачкој је, како је додао, евро био одбачен већ и зато што су њени становници тек кратко време пре тога добили немачку марку, за коју су се борили у својој револуцији. Кол је о шансама за референдум рекао: "Али ја сам знао да у Немачкој немам шансе да победим на референдуму. Ми бисмо изгубили на гласању о увођењу евра. То је сасвим јасно. Ја бих на таквом референдуму изгубио и то у односу 7 према 3."
Поменута дисертација је написана и одбрањена још 2002, али је широј јавности постала позната тек 11. априла 2013, односно уочи саме оснивачке скупштине АфД-а.
Како је БНД креирао тероризам
У времену када су сви извештавали о бомбашком нападу у Бостону, део немачких медија се присетио терористичког напада 26. септембра 1980. године на минхенском Октоберфесту који је живота коштао 13 особа. Повод за ово присећање било је сведочење немачког историчара Андреаса Крамера пред судом у Луксембургу, а које је поновио и у интервјуу немачкој новини Јунге Wелт 13. априла 2013.
Андреасов отац је био Јоханес Крамер (преминуо 2012.), некадашњи мајор немачког министарства одбране у Одељењу Г4, али и агент немачке обавештајне службе (БНД) где је радио за одељење ИВ у Минхену Пулаху, а под кодним именом Целло сарађивао је и са супертајном групомГладио/Стаy-Бехинд која припада НАТО-пакту.
Гладио је задужен за тајне терористичке ударе у режији и за рачун поменуте војне алијансе. По сведочењу млађег Крамера, његов отац му се поверио да је не само учествовао, као припадник БНД-а, немачке војске и групе Гладио, у прављењу бомбе која ће експлодирати на Октоберфесту, већ и да је инструисао атентатора Келера!
Разлог за овај чин је била жеља војних кругова да на предстојећим савезним изборима (одржаним 5. октобра 1980.) помогну да на власт дође ултра конзервативни Франц Јозеф Штраус из баварског ЦСУ-а, уместо левичарског канцелара Хелмута Шмита за кога се знало да, исто као и његов претходник Вили Брант, није склон ескалацији хладног рата, али и да би са њим на челу Немачка задржала стриктну војну неутралност, тако да би ратови као онај у бившој Југославији били или избегнути, или мање крвави.
Пошто ни овај атентат није помогао Штраусу да победи на изборима, конзервативна десница, којој је припадао Штраусов коалициони партнер Хелмут Кол, на власт је дошла тек неколико година касније и то након што је подмићени ФДП напустио коалицију са Шмитом и приклонио се десници.
Извор: magazin-tabloid.com
