Национални координатор Националног конвента о ЕУ образлаже на медију са националном фреквенцијом шта су национални интереси. Од оволико „националног“ уплаши се и просечан националиста, ма шта се под тим појмом (најчешćе погрешно и сугестивно) подразумевало данас!
Време дешавања је: два дана након сукоба у Звечану. Из контекста образложеног се, уз пратеćе осуде „свих одговорних страна“ и згражавање над било каквом конфронтацијом са представницима међународне заједнице истиче и како је најважније наставити преговоре. Што је еуфемизам за примену по свему нелегитимног и нелегалног француско – немачког плана којим се директно имплицира фактичко признање сепаратистичке творевине на тлу Србије.
Смоквин лист за одрицање од Косова
Шта је ту национално? Испоставља се – ништа. А како би и било када је тај Национални конвент заправо „кровна“ невладина организација која окупља око себе гомилу једнаких невладиних организација са идентичним усмерењем и истим изворима финансирања. Или тачније, „платформа цивилног друштва која заступа интересе грађана и грађанки Србије у свим фазама процеса европских интеграција.“
Када пројекту под називом „Подршка праćењу дијалога Београда и Приштине“ финансијску подршку пруже Амбасада Краљевине Норвешке и Балкански фонд за демократију онда се и не може доćи до другачијег суштинског исходишта (само маскираног неопходном фразеологијом као „смоквиним листом“) него да је даље одрицање од Косова и Метохије у најбољем интересу Србије.
Портрет нових колонизатора
У организацији Представништва Републике Српске у Београду недавно је одржан, и са теоријског становишта посматрано врло занимљив округли сто на тему „Деколонизација БиХ и самоопредељење Републике Српске“. То је била и прилика за подсеćање на антологијско дело „Портрет колонизатора и портрет колонизованог“ које је написао Албер Меми 1985. године.
Насупрот честим и широко промовисаним представама о колонијализму као безобалној крађи природних ресурса и сировој експлоатацији радне снаге од стране метропола, што се не може оспорити, Меми ствари сагледава из нешто другачијег угла. Након мање или више заокруженог процеса „политичке деколонизације“ током ХХ века који се у највеćој мери тицао стварања држава у Африци и Азији, колонијализам није нестао. Трансформисао се у неоколонијализам, са циљем да се кроз пројектовање економске зависности и технолошког заостајања новонасталих формално независних ентитета одржи њихова везаност за метрополе и тако произведе стратешка несамосталност.
Да Вас подсетимо: Замка звана „ЗСО“ и поруке Бриселског споразума
Ову игру прозрео је велики број афричких и азијских „бораца за самосталност“, па су зато у биполарном поретку покушавали да се више ослањају на подршку Совјетског Савеза и осталих комунистичких земаља. Негде је такав приступ доносио резултат, негде није, но то је друга тема.
Добродошли Кинези, Руси, Бразилци…
Тек, након распада биполарног поретка нестао је и Совјетски Савез, са њим и каква – таква алтернатива, па се и неоколонијализам „вратио у историју“ на велика врата. Условљавања којима су била изложена руководства малих и неразвијених држава од стране западних актера током трајања „ере једнополарности“ често су била упоредива са појединим догађајима из историје колонијализма.
Отуда и данашње „антизападно расположење“ и срдачна добродошлица најпре кинеским, а затим и руским, бразилским, индијским иницијативама широм незападног дела света.
На средњи рок неоколонијализам јесте донео неку текуćу корист западним метрополама, али дугорочно је узроковао читав низ проблема. Меми, како и сам назив књиге наговештава, детаљно анализира улогу колонизатора, односно објашњава како и зашто поредак који није заснован на друштвеном консензусу (зато што није у интересу убедљиве веćине становништва или чак читавог народа) може трајати!?
Кључно у свему јесте што у неоколонијализму колонизатори увек долазе као „цивилизатори“. Њихова просветитељска и морална улога уопште се не доводи у питање! Чак напротив. Уз подршку уског круга одабраних из домицилне популације који се проглашавају једином и прихватљивом елитом тај наратив се брзо шири као безалтернативни.
Аутор монографије примеćује: „Недавно асимиловани становници колонија углавном су значајно другачији од просечног колонизатора. Као да желе са њима да се надмеćу у томе ко је веćи и бољи колонизатор; отворено и охоло презиру колонијализоване и упорно истичу свој позајмљени ‘племиćки’ статус, често га оповргавајуćи простачком сировошćу и сопственом похлепом.
Да Вас подсетимо: Чекајући спас на Спасовдан
Одрицање од свега традиционалног
Још су затечени својим привилегијама, па у њима уживају, бранеćи их забринуто и огорчено.“ „Цивилизовање“ тако почиње као заједнички подухват две групе колонизатора најпре наизглед спонтаним и насумичним, а затим усмереним и оркестрираним активностима које резултирају одрицањем од свега што се до тада називало историјским, традиционалним.
За ту сврху се чак конструишу и нове језичке одреднице, пароле и лозинке којима се мењају дотадашња политичка логика и разумевање друштвених процеса.
Што се колонизованих тиче за њих важи правило да „ова земља, овдашњи људи, њихови обичаји, увек мање вреде и то услед неминовног и унапред утврђеног поретка.“ Крајњи циљ овако усмерених и оркетрираних активности односи се на окупацију институција и смањивање отпорности друштва које постаје неспособно да пружи било какав отпор.
„Колонизовано друштво је нездраво друштво чија унутрашња динамика више не може да доведе до настанка нових структура… Такво друштво не може да разреши сукобе генерација, јер не може да се промени.“ На географском простору који се назива државом, али са окупираним институцијама и друштвом неспособним да пружи било какав отпор, колонизатор (онај из прве групе „правих“ колонизатора) може чинити шта му је воља! Експлоатисати ресурсе, одређивати цену наднице, коришćењем финансијских инструмената и деривата „гурати“ једну земљу у дужничко ропство којег се неćе ослободити наредне генерације. У Европи се, за разлику од других делова света, из много разлога овај феномен или није видео или је „остајао на периферији“.
Како се разграђују европске земље
Међутим, неоколонијализам јесте жив и у Европи и процес евроинтеграција (зло)употребљава се у ту сврху. Наднационалне структуре, или како су у САД уобичајили да кажу „дубока држава“ – кроз неоколинијални приступ промовисањем десуверенизације и применом концепта политичке коректности (а што је однедавно и садржина евроинтеграција) усмереним и оркестрираним активностима „разграђују“ европске земље и друштва.
Да Вас подсетимо: Охридски договор и политичка динамика у Србији
Чак и оне највеćа и најзначајнија. Рецимо: зашто је Европа тако похрлила у рат против Русије? Како то може бити у било каквом европском интересу? Интереси наднационалних структура постали су и европски, а да, изузимајуćи часне изузетке, „анестезирани“ Европљани то нису ни приметили.
На постјугословенском простору, обремемљеном бројним отвореним питањима ова ствар се на другачији начин актуелизује и могуćе је неоколниијалистичке амбиције нешто јасније сагледавати него у непосредном комшилуку.
„Продати“ причу како је одрицање од Косова национални интерес и мера „цивилизованости“ не може проćи. Исто као што и прича о „укидању“ Републике Српске није прошла. Исто као што покушај сатирања СПЦ у Црној Гори није прошао.
У сваком случају, евроинтеграције имају своју историју и током ње се детектују различите фазе. Њихова сврха данас сасма је другачија него раније. У неким елементима чак и дијаметрално супротна. Стављајуćи тај процес у теоријски оквир Албера Мемија добија се сасвим другачија контекстуалност свега.
ИЗВОРспутник
