А када је о фашизму реч треба напоменути да фашизми и нацизми не представљају историјске феномене који се повремено јављају узроковани одређеним друштвеним условима, као што верују неки наивни тумачи, већ пре перманентне појаве које се некако неопажено провлаче кроз читаву људску историју, а које су у новије време вешто камуфлиране терминима: демократија, либерализам, слобода, комунизам, или хуманитарним програмима као што су просвећивање непросвећених, и цивилизовање нецивилизованих.
ПИШЕ: Милован Шавија:
Због свог својства да се догађаји и феномени од којих је састављена знају понекад у одређеним временским интервалима понављати историја је, још од памтивека, користећи се оном већ помало отрцаном фразом, сматрана учитељицом живота. У тој великој и бескрајној представи знали су се с времена на време одиграти и такви чинови који ће се далеким потомцима њихових протагониста, посматрани кроз призму њихових властитих искустава, учинити интересантним те стога и вредним понављања. Међутим, она вечита учитељица није баш увек била спремна на понављања својих лекција, поготову када би приметила да неки од ученика нису превише пажљиви у тумачењу њених суптилних порука. У таквим случајевима би немарни ученици узалуд очекивали да се догоди нешто за шта је прилика још одавно неповратно пропуштена.
Чини се да су нешто слично осетили грађани Париза, али и многих других европских градова када су се на почетку треће деценије 21. века у покушају да на миран начин изразе своје неслагање са криминалним понашањем корумпираних елита и владиних функционера суочили са бруталношћу властите полиције. За испољавање несхватљиве и, барем што се европских простора тиче, до сада невиђене суровости полицајци, обучени у космонаутске униформе, користили су осим оних старих и већ одавно испробаних средстава као што су гумени пендреци, још и оне модерне познате као водени топови, чију ефикасност су ревносно тестирали на својим суграђанима. У неким градовима, као што је Амстердам, појавила се директно из средњег века и холивудских филмова чак и коњица, под чијим коњским копитама су се нашла стварна људска тела крива изгледа само зато што су жива. А када би непослушни грађани били отерани са улица, што се обично дешавало након таквих акција, на тим истим улицама, тротоарима, шеталиштима, баштама кафеа, па чак и у њиховој унутрашњости завладала би аветињска пустош као последица полицијских часова примењиваних до тада само у ратним условима.
О окупацијама, слободама и фашизмима
А што се ратних услова тиче, посматрајући све те готово невероватне слике са улица не само европских, него и многих светских градова, није на одмет вратити се осамдесетак година у прошлост, то јест на почетак оног последњег великог светског рата и бацити поглед на неке од архивских фотографија са улица Париза лета 1940. Да не би било забуне било је то време немачке окупације кад је не само Француска, него и већи део Европе, стењала под фашистичком чизмом, како то историчари знају да речима сликовито дочарају.
Новинар лондонског Гардијана (The Guardian) је испод фотографије тротоара чувене париске авеније Шанзелизе снимљене на француски национални празник пада Бастиље 14. јула 1940. пренео да је у окупираном Паризу тих дана на први поглед све изгледало сасвим нормално. Продавнице су биле добро снабдевене свим врстама робе, укључујући и храну. Продаја је била слободна, а није се примећивала никаква паника у куповини. Снабдевање електричном енергијом, гасом и водом било је уредно, а одвожење смећа редовно. Градски превоз и подземна железница су такођер функционисали беспрекорно. Улице и тротоари, као што се са фотографије види, били су пуни света, како оног домаћег, тако и самозваних гостију из Немачке, на чијим лицима се није могао приметити ни траг страха, огорчења и неверице, који ће тачно 80 година касније преовлађивати на том истом месту, барем код оних који буду успели да се некако дочепају улице.
Немачки официри су у тренутцима доколице када су били ван својих редовних војничких дужности прилично вешто и са много испољеног талента играли улогу туриста којих је недостајало у тим ратним временима. Могли су се видети, осим на Шанзелизеу, на Јелисејским пољима, Монмартру, испод Ајфелове куле, Триумфалне капије, и на свим оним осталим местима по којима је Париз и у то време био славан, како наоружани камерама и туристичким брошурама истински уживају у тој неочекиваној ратној авантури. Поједини грађани, нарочито они женског рода, су им се великодушно налазили при руци играјући улоге водича.Своју туристичку галанцију немачки официри показивали су и у продавницама трошећи издашно, плаћајући специјалним цертификатима према званичном курсу од 20 франака за једну рајхс марку.
Док су Парижани, Берлинци и грађани осталих великих градова окупиране Европе уживали у благодетима нацистичке окупације покаткад не лишене и примеса романтике, у Аушвицу и сличним логорима, далеко од очију доколичне јавности логораши су „вредно радили” животарећи од данас до сутра у варљивој нади да би и они могли једног дана, радом ослобођени, дочекати да се макар мало окористе колатералним добробитима окупације. Међутим, треба нагласити да не буде поново забуне да тај паралелизам и узајамна испреплетаност овоземаљског раја и пакла нису били својствени само оном старомодном фашизму, јер је и овај нововековни корпоративни фашизам, како га неки називају, својим елитама и повлаштеним класама омогућио да живе веома лагодно, не марећи много за неподношљиве патње оних несретника са периферије, које покаткад нису биле ништа мање од бола и патње ондашњих логораша.
Оним будућим радозналим ученицима који буду покушавали да реше ребусе и загонетке историје неће бити ни мало лако да процене колико дуго би она окупаторска идила потрајала да се нешто касније на сцени нису појавили они такозвани савезници. На основу онога што ће се дешавати до краја тог истог рата није искључено да су многи савременици тих догађаја пожелели да је та идила потрајала барем мало дуже. То се нарочито односи на преживеле немачке официре који су на улицама Париза тако професионално одиграли улогу просвећених окупатора, а који су на крају рата завршили у заробљеничким логорима где се умирало чак и много лакше и у много већим бројевима него у оним озлоглашеним нацистичким. Јер, како је записано у историји, али не оној званичној коју су писали победници, вође оних савезника нису били ништа мање луди и окрутни од Хитлера и његових савезника. Један од њих, амерички генерал Ајзенхауер је након предаје јединица Вермахта издао наредбу којом се под претњом смртне казне забрањује дотурање хране заробљеним војницима, којих је само у америчкој окупационој зони било преко шест милиона.
Окрутност и злочинаштиво савезника осетили су и немачки цивили, којих је на стотине хиљада изгинуло у систематском разарању великих немачких градова засипаних немилосрдно и потпуно беспотребно теписима бомби на самом крају рата када је његов исход био већ познат, и то по изричитом наређењу другог савезничког вође по имену Черчил. А грађани Совјетског савеза, трећег члана победничке коалиције, изгинули су у десетинама милиона, и то не у рату, него у миру и слободи као жртве политичког терора њиховог и савезничког вође који се звао Стаљин. А страдаће, како ће се показати, и будуће генерације које ће се рађати и живети у слободи извојеваној након победе над фашизмом, јер се слободе веома лако претворе у окупације, чији релативизам се може уочити и схватити само пажљивим посматрањем, и то тек ако се за посматрање одаберу дужи временски периоди.
Уколико се за тему једног таквог посматрања узме судбина Јевреја, који су чинили огромну већину оних логораша из нацистичких логора, онда се може уочити да се са њима она учитељица историја поиграла на помало чудан и суров начин, наравно уз обилату помоћ њој омиљене ироније. Њихови далеки потомци постаће за оних фамозних осамдесетак година попут њих самих поново заморчићи, али не у неком новом логору него у држави званој Израел, истој оној држави за чије стварање је у поменутим логорима морало да буде истребљено ко зна колико милиона припадника тог несретног народа. Јер, осим што су читаво време трајања те државе били вечити таоци геополитичких игара, на крају ће поново бити кориштени у медицинске и фармацеутске сврхе у најновијем експерименту који ће организовати оснивачи те државе, познати под називом ционисти, у намери да на Јеврејима уместо на мишевима испитају делотворност и употребљивост неког новог биохемијског коктела званог вакцина.
Уколико се ослони на она алтернативна тумачења историјских збивања по којима су ти исти ционисти на закулисан начин били инспиратори, па чак и финансијери и оних нацистичких експеримената, онда се долази до запањујућег закључка да су ови најновији само наставак оних започетих у злогласним Хитлеровим концентрационим логорима. То и није толико невероватно ако се узме у обзир мало позната чињеница да су оснивачи и идеолози ционистичког покрета Херцл и Јаботински према властитим изјавама више од икога на свету мрзили управо Јевреје.
А што се далеких потомака оних Парижана, као и осталих Европљана, укључујући и оне несретне официре Вермахта, тиче, ни они неће вероватно проћи много боље од израелских заморчића јер је поменути експеримент са вакцинама глобални, с напоменом да ционистичка команда нове фашистичке интернационале то ради много брже и ефикасније. А када је о фашизму реч треба напоменути да фашизми и нацизми не представљају историјске феномене који се повремено јављају узроковани одређеним друштвеним условима, као што верују неки наивни тумачи, већ пре перманентне појаве које се некако неопажено провлаче кроз читаву људску историју, а које су у новије време вешто камуфлиране терминима: демократија, либерализам, слобода, комунизам, или хуманитарним програмима као што су просвећивање непросвећених, и цивилизовање нецивилизованих.
Наравно да је у тој дугој историји фашизама морало осим страдалника увек бити и оних сретника који нису на својој кожи осетили оштрицу њихове злоћудности, јер су у она зла времена захваљујући сретним околностима избегли да се нађу на погрешном месту. Али с обзиром да је овај најновији мутант тог опаког феномена глобалног карактера, као ниједан до сада, сигурно да неће бити ни мало лако избећи оно погрешно и наћи се на правом месту.
О Кали и осталим југама
Међутим, за савременике почетка 21. века ствари постају још компликованије уколико се узме за озбиљно ведска космогонија према којој читав космос, а са њим и човечанство, вечито пролази кроз раздобља звана југе. Те југе којих има четири смењују једна другу бесконачно се понављајући у циклусима. Од Кали југе, познате као мрачно доба несреће и патњи прелази се у Трета и Двапара југу у којима долази до постепеног преображаја свих оних негативних аспеката стварности у оне позитивне, да би се на крају дошло до Сатја југе или златног доба знања, мудрости, среће и благостања. На срећу човечанства она мрачна Кали југа траје најкраће, Двапара два пута дуже, Трета три пута, док је она златна југа четири пута дужа од Кали југе. Према дословном тумачењу ведских текстова Кали југа траје 1200 година, а последња је завршена око 1500-те године ове ере, што би значило да смо тренутно дубоко уронули у Трета југу. То на први поглед и не изгледа тако лоше, јер смо оставили иза себе оно мрачно доба, а испред нас је златна Сатја југа, додуше још увек преко пет хиљада година далеко.
Али пажљивијим читањем Бхагават гите може се доћи до наговештаја да је она година из ведских списа у ствари божанска година која траје 360 људских година, јер је оно што за људе траје годину за богове само један дан. Простим множењем са 360 долази се до податка да Кали југа не траје 1200 већ 432.000 година. А још пажљивијим читањем поменуте гите може се наћи и податак да је та злогласна Кали југа према прецизним астрономским мерењима почела тачно 16 фебруара 3102. године пре Христа, што значи да смо тренутно одмакли тек нешто више од 5.000 година од почетка тог мрачног доба,најгорег од свих, те да нам до његовог краја остаје још скоро 427.000 ових наших људских година, и да је највероватније оно најгоре од тог најгорег тек пред нама.
Да те ведске космогоније имају итекакве везе са оним што се у не тако далекој прошлости догађало, као и оним што се тренутно догађа може послужити само овлашно прелиставање историјских књига које покривају последњих пет хиљада година, дакле управо онај поменути почетак најновије Кали југе. Читав тај период испуњен је баш оним садржајима који представљају суштину Кали југа, а то су пре свега ратови, рушилаштво, свеприсутна мржња, нетрепељивост, нетолеранција, те тежња за доминацијом, поробљавањем и физичком елиминацијом себи сличних бића. Док су се они елементи који карактеришу златно доба могли наћи само у једва приметним траговима испуњавајући оне кратке периоде затишја и препорода између крвавих ратних сукоба и осталих злочиначких подухвата. А када се на све то додају они поменути фашизми који су украсили последњих неколико векова тих првих пет миленија Кали југе онда би требало ипак узети за озбиљно ону прастару тврдњу садржану у свим светим књигама према којој је човек, бивајући делом космоса, итекако зависан од онога што се у њему еонима дешава и у циклусима смењије.
Можда ипак има наде
Несумљиво је да ће човечанство проћи кроз велика искушења наредних 427.000 година колико је остало до краја овог мрачног доба у којем се тренутно налази. А оним његовим генерацијама које су се затекле на веома незгодном месту у још незгодније време у суочењу са бујајућим фашизмима, чији мутанти скоро свакодневно готово ниоткуда ничу, остаје утешна нада да би се она строга учитељица могла можда смиловати и одлучити да понови једну од својих лекција, те допусти да се они славни војници Вермахта из давних четрдесетих прошлог века поново појаве на европским друмовима. То би им омогућило да барем на кратко предахну од пошасти којој се не назире крај.
Јер, још су жива сећања на она времена немачке окупације која, посматрана из данашње перспективе, и не изгледају тако лоша. Поготову када се оне слике из четрдесетих упореде са сликама из двадесетих и када се узме у обзир да су барем неки од оних официра Вермахта, а то се нарочито односи на потомке старе тада још увек живе пруске аристократије, осим што су изгледали некако госпосно, били углавном веома образовани, надахнути витешким духом, а неретко крили у себи и уметничке душе па су се у паузама војних дужности могли видети како дубоко занесени на клавиру свирају Бетовенове сонате. Док се официри, гаулајтери и послушни чланови данашњих фашистоидних култова, као и њима подређени локални извршиоци наређења, сви без изузетка регрутују углавном из редова бивших понављача, који ако и поседују неку диплому то су оне што се попут долара и евра штампају у серијама и купују за јефтине паре, а којима су клавири и сонате исто тако далеки као што су им далеке патње људи над чијим судбинама се садистички иживљавају, и који би се тако елегантно уклопили у ону старинску фразу: од зла оца и још горе матере.
А одскора чак није потребна никаква школа, па чак ни пунолетство да би се добио високи официрски чин у неофашистичкој хијерархији. Потребно је само рукоположење од стране врховне команде, као што се десило са малом Гретом, па да петнаестогодишња девојчица постане врховни и неприкосновени светски ауторитет за питања астрофизике, биохемије, нутриционизма и наравно климатских промена, од чијег мишљења би требало да дрхте владе непослушних држава и стрепе милијарде људи. Барем су тако у својим главама замислили планери и закулисни промотери оних бујајућих фашизама: корпоративног, еко, зеленог, климатског, ковид и ко зна каквих још о којима тек треба да се чује.
Остаје да се у наредним чиновима уводног поглавља текуће Кали југе види да ли ће се њихове замисли до краја остварити, или ће можда учитељица историја услишити неку од жеља оних њених непажљивих и немарних ђака из задњих клупа и тако им омогућити да попут Загрепчана из травња 1941. поново са цвећем на улицама дочекају неке нове просвећене нацисте који ће их спасити од спасавања планете, замрачивања сунца, „локдауна”, полицијских часова, обавезног ношења брњица, експерименталних вакцина, смртоносног вируса са стопом преживљавања од 99,97%, од родних, полних и сексуалних перверзија, насилног вегетеријанства, спровођења у дело идеје о златној милијарди и ко зна каквих још глупости и идиотлука смишљених у главама лудака, много опаснијих од циониста, јер они осим Јевреја патолошки мрзе читаво човечанство.
Па да сви заједно поново, као Парижани некада, уживамо у оној старинској окупацији, у којој су исто тако уживали и они паори из банатских равница, потомци колониста које је краљ Александар након Првог светског рата тамо населио. Рођени таман на време да детињство и младост проживе у краљевини, затим преживе окупацију, а после и социјализам, они су у својој дубокој старости искусили чак и демократију, помревши срећом на њеном почетку да не доживе и њен неславни крај. Својим потомцима су у аманет оставили сећање да им је најлепши период живота била управо немачка окупација за време Другог светског рата. Знао се ред, поштовао закон, откуп био редован и по поштеним ценама. Све док се нису појавили савезници.
