PRAVOSLAVNA BRAĆA
Autor: srpska književnica Gordana Pavlović
Član UKS-a i redovan član Matice srpske
Ono što posebno peče i boli ovu moju srpsku dušu je da tako lako prelazimo preko istorije, kao da nam je nebitna i nevažna. Hoću da istaknem jedno: nismo mi bombardovani 24. marta 1999. god. samo taj dan, već je ta golgota trajala 78 dana! Zar imamo pravo da to spomenemo samo tada i gotovo? Ne! Neću i ne mogu. Te dane genocida koji još uvek traje nad mojim narodom neću zaboraviti dok dišem. Ne smem, jer time bih opravdala smrt svih nevinih civila, hrabrih vojnika, dece. Ne smem zbog svoje dece. Oni moraju znati kakvo je zlo urađeno i koje posledice je ostavilo na sve nas.
Međutim, vrlo malo ljudi je tada, a i kasnije, bilo informisano koliko je Rusija učinila za Srbiju te kobne 1999. god, i kasnije, kao što čini i danas. Oduvek nas je majka Rusija grlila svojim rukama, prva trčala da nam pomogne, ako padnemo da što pre ustanemo. Rusija, kolevka pravoslavlja, branila je i brani i nas i sebe, neprestano i svestrano.
24. marta 1999. godine zvuk sirena u SR Jugoslaviji odjeknuo je istovremeno i u Rusiji. NATO je ostao gluv na apele Rusije i počeo da sprovodi svog „milosrdnog anđela“. Njegovi avioni su 78 noći osvetljavali naše nebo, kao đavolje, proklete zvezde, tražeći decu, mladost, da ih ubije u povoju na najsvirepiji mogući način. Nema odbrane. Jezivi zvuk aviona, pogledi prikovani za nebo – pa šta dragi Bog da i onaj zlotvor u avionu, na malom ekranu odluči.
Naša braća Rusi su osećali sve naše boli, jer su znali da je ovo bio: „napad na čitav pravoslavni svet“, kako je istakao i Sveti Sinod Ukrajinske Pravoslavne Crkve (Moskovske Patrijaršije). Tadašnji predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko isticao je da ako dotuku Srbiju, da je Rusija sledeća. Veoma učena žena, Dr Natalija Naročinicka, genije geopolitičkih nauka, govorila je da je glavni cilj NATO-a da razjedini pravoslavne Slovene i uguši im nacionalnu svest, identitet, pripadnost i prisvoji za sebe sve tekovine na ovim prostorima.
Sada se kao kroz maglu sećamo aprila 1999. godine kada je naša vlada proglasila priključenje SRJugoslavije Savezu Rusije i Belorusije. Državna duma Ruske Federacije i Predstavnički dom Narodne skupštine Belorusije su to prihvatili. U nizu događaja koji su usledili posle toga, to nikada nije sprovedeno u praksu, na naše veliko žaljenje.
Amerika sa svojim saveznicima, članicama NATO-a, uz Japan, Južnu Koreju i države koje „toliko teže“ da budu u tom „prestižnom klubu“, koristila je sve oprobane i nove metode da spreči ovo ujedinjenje. Otpor tadašnje Jugoslavije je morao biti slomljen po bilo koju cenu, da služi za primer drugima, da znaju šta ih čeka i na šta su sve spremni.
Te posledice se vide i u današnjem odnosu prema Rusiji, Belorusiji, Iranu, Libiji, Siriji, Kubi…
Ono što nisu očekivali svi učesnici „milosrdnog anđela“ jeste hrabrost i nepokolebljivost srpskog naroda, koji kao da im je poručivao: „možete nas bombardovati koliko hoćete – predati se nećemo!“
Taj ponos, prkos koji nosi u sebi, moj narod je pokazivao na mostovima, braneći ih samo svojim telima, mitinzima, protestima, dok je zvuk sirena parao zrak i ulivao strah u kosti. U porodilištima su se rađali novi životi, sinovi i kćeri. Mnogi nisu imali prilike da upoznaju očeve, koji su bili „kolateralna“ šteta!
Ali, Rusija nije posustajala. Tada je na njenom čelu bio Boris Jeljcin, nesposoban da pomogne sopstvenoj zemlji, u ekonomskom rasulu, okružen prozapadnim ljudima, i sam uveliko diskreditovan i razotkriven.
Ali, pripadnici ruske vojske nisu nemo posmatrali šta se dešava, već su otpočeli sa svojim vojnim manevrima. Kao proba, lansirana je raketa sa nuklearne podmornice na Kamčatku. Iz Sevastopolja je ka Jadranu krenuo brod ruske Crnomorske flote „Liman“. Sećam se koliko sam bila radosna kada sam čula ovu vest. Znala sam da će doći do nekog preokreta, da Rusija neće dozvoliti da nas satru i zatru.
Ministar odbrane je prekinuo sve kontakte sa NATO–paktom. Oštro je naglašeno da će Rusija da upotrebi svoje nuklearno naoružanje, ako se za tim ukaže potreba. Time je jasno dato do znanja da se napad na SR Jugoslaviju smatra napadom na Rusiju!
U Americi i zemljama članicama NATO-a upalio se alarm za uzbunu, jer su ruske balističke rakete bile okrenute prema njima i shvatili su da Rusija nije neko kome možete zapretiti bez posledica. Silom prilika i zato što su premrli od straha, usledio je poziv Rusiji da se uključi u diplomatske pregovore.
Donošenje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, kojom se priznaje naš suverenitet nad Kosovom i Metohijom, je izglasana zahvaljujući Rusiji. Medlin Olbrajt, Marti Ahtisari, postaju mnogo umereniji u svojim izjavama i sve češće ističu značaj ruskog učestvovanja u ovome.
Ono što je meni ostalo urezano u pamćenje je dolazak ruskih specijalaca iz Bosne na aerodrom „Slatina“ kod Prištine. Start za ovu akciju dao je načelnik Generalštaba, Anatolij Kvašnjin. Zločinac, Vesli Klark, proključao je od besa, jer je to zauzimanje bilo nezamislivo i primio je veliki udarac. Klinton je nemoćno gledao kako tri ruska aviona sleću na prištinski aerodrom. Jeljcin je bio potpuno „neinformisan“ o svemu ovome, kao i mnogi naši političari, tada, posle toga, a i sada.
Ti isti ruski vojnici koji su zauzeli aerodrom „Slatina“, sprečili su veće stradanje srpskog naroda na Kosovu u tom delu, za razliku od ostalih područja, gde je izvršen nemilosrdan progon, spaljivanje, uništavanje svega pravoslavnog.
Rusija, od koje su nas odmakli ili bar to pokušavaju, svih ovih godina, nikada nas nije ostavila na cedilu. I kada to nismo tražili, ona je uvek bila uz nas. Svojom snagom, veličinom, pravoslavnom kolevkom, čuva nas. Umesto da se okrenemo prema svojoj braći i sestrama, mi žurimo u Evropsku uniju, koja je leglo kapitalističkih zmija i poroka, gde se gube sve moralne i ljudske vrednosti. Težimo da nas prime u NATO – onaj isti NATO koji nas je samo pre 17 godina besomučno ubijao i ubija i dan danas svojim uranijumom, raširenim po zemlji i vodama Srbije. Pa pristupanjem mi priznajemo zločin, prihvatamo da su bili u pravu što su nas bombardovali? Da ljubim ruku dželatu koji je ubio decu moje Srbije?! To je van svake pameti i kosi se sa svim što jesam! Jesam za napredak, za bolje sutra, ali uz njih, koji su prekršili sve zakone i propise i napali na moju suverenu otadžbinu mešajući se u njene unutrašnje stvari, koji nisu prezali da bombarduju mostove, civilne objekte, bolnice, zgradu RTS-a – nema tu mesta za nas. Mi smo njima potrebni samo kao laboratorija, da eksperimentišu, sprovode oglede, da nas okreću jedne protiv drugih, truju, mažu oči šarenim lažama. Da li stvarno nemamo drugog izlaza i dovedeni smo u takvo stanje da se uđemo u NATO, u savez sa Amerikom, a svedoci smo za ovih 17 godina šta su sve uradili i rade i dalje u svetu, u ime „mira“?
Zar time ne bismo napravili veći zločin prema sebi samima, prema svojim precima, prema njihovim herojstvima i svemu onome što su učinili kroz bogatu, prebogatu istoriju?
Ako u sebi nosimo i najmanju kap krvi svojih pradedova, onda znamo da nam je jedini spas da budemo što dalje od njih.
Okrenuti se prema svojim najvećim i jedinim iskrenim prijateljima, Rusiji, koja je jedina sposobna da sačuva pravoslavnu veru. A ako izgubimo svoju veru, svoj identitet izgubili smo i smisao svog postojanja…
Zato, draga moja Rusijo, neka nam je dragi Bog u pomoći, jer ne mogu da potisnem i gurnem pod tepih prošlost, žrtve i zločinačke igre, a iskreno, za budućnost se plašim…
Jedina svetlost koja me obasjava dolazi od tebe, prodire mi u dušu i srce, mami suze, mada mi smo još uvek u tako mračnom tunelu…
