Форо: депо.ба
Медијска помпа око сукоба Ненада Јанковића (Нелета Карајлића) и Давора Сучића – (Сеје Сексона) је завршена. Пажњу након пар дана, поново су украли политичари, својим новим скандалозним изјавама. Ипак, тај сукоб са социолошког становишта отвара многа питања, до оног кључног : да ли је све ово било уствари договорено?
Пише: Мухамед Ковачевић
Борба за митско Сарајево које више не постоји
30 година након рата, ми житељи БиХ, и даље се вртимо у зачараном кругу транзиције, која долази преспоро, и која значи прелазак из бившег социјалистичког у садашњи „демократски“ систем. На том путу, са времена на вријеме, у жижу јавности и медијске пажње, дођу ликови, који су имали значајан друштвени статус у пријашњем систему, који су углавном сопственом кривицом изгубили у садашњем систему. Један од тих ликова је и Ненад Јанковић, много познатији као Неле Карајлић, некадашњи фронтмен групе Забрањено пушење и носилац пројекта Топ Листе Надреалиста. Јанковић, по националности Србин, а по идеологији (како сада дознајемо) реформиста, по ко зна који пут се нашао на дневно скандалозној тапети, због вјечне теме о „мултикултурном“ Сарајеву, из којег је он био „принуђен“ да оде сада већ давне 1992 године. Прича о „мултикултурном“ Сарајеву је уистину феноменална прича, и то из више разлога. Првенствено из разлога, што се створио мит о некадашњем (пријератном) Сарајеву, као урбаном и рокенрол центру бивше државе, који је диктирао темпо и трендове, много већим центрима као што су првенствено Загреб и Београд. То донекле може бити и тачно искључиво због чињенице, да је та позиција обезбјеђена прије свега службом државне безбједности бивше државе, која је кроз пројекат естраде, помно контролисала друштвена збивања и токове, односно наметала културолошки идентитет, за локалне и регионалне потребе. Због тога је музика као класични капиталистички производ, била врло развијена индустријска грана, на подручју гдје су иначе биле стациониране велике индустријске компаније, а да би пројекат уситину био успјешан, ведете естрадне забавне сцене, морала су бити „златна“ дјеца виђенијих друштвених службеника војног или полицијског миљеа. Управо на овим темељима, рађа се и покрет „Њу примитивса“, којег су покренули клинци из елитне средње Сарајевске школе, као својеврсна увертира у турбулентно вријеме које нас очекује, бацајући свјетло на стварне житеље тадашњег града Сарајева, кроз један хумористично – саркастични концепт, који би садашњим језиком политичке коректности се слободно могао назвати и погрдним. О феномену надреалиста, написани су многи радови, неки чак и научни, но мало ко се занимао за стварни културолошки утицај тог серијала на живот обичног становника тадашњег Сарајева. Наиме управо због свог хумористичког концепта, надреалисти су озбиљне друштвене и социолошке теме сводили на шпрдњу, и на тај начин у многоме и каналисали понашање грађана тадашњег Сарајева, који су засићени шпрдњом тадашњег владајућег система, објеручке прихватили алтернативу коју су понудиле националистичке странке, које упјешно воде процесе и до данашњег дана. Због тога је Јанковићева алибијска изјава о везивању застава од стране националиста нетачна, јер је сам Јанковић узрок, зашто опција реформиста, коју је он заговарао није добила неопходну власт, јер је Јанковић својим „понашањем“ односно својим дјеловањем довео до тога да она испадне смијешна и неозбиљна, наспрам националистичке понуде. Када су се заставе између националистичких партија завезале, и када су они заузели власт, успјешно отјеравши мрске „комунисте“, неминовни крај оног мултикултурног Сарајева је био извјестан. Управо тај податак, и данас 30 година касније, упорно се одбија прихватити од стране садашњих сарајевских политичких али и медијских елита, гдје се свим силама покушава одбранити мит о „мултикултурализму“ односно о „континуитету“ оног пријератног Сарајева, упорно одбацујући чињеницу, да је то сада један готово па чист једнонационални град, са мало већим гетом у којем су већина Срби, који су свој гето назвали Источно Сарајево, као рефлекс на сјећање или као наставак другог континуитета, са ипак другачијом првенствено политичком филозофијом. У духу ове тезе, Јанковић је апсолутно у праву када напомиње да би његов опстанак у ратном Сарајеву значио велику тегобу и невољу, односно да би сигурно завршио трагично по њега и његову породицу. Но одлука да Јанковић оде из Сарајева у Београд, који се и дан данас у Сарајеву доживљава, ако не као град агресор, онда град који је подржао агресију или прешутио агресију на Сарајево, довела је до тога, да се створи вјечни сукоб, који је чисто идеолошке и симболичке природе. Наиме одласком у Београд, Јанковић је покушао да у тој средини, настави „продавати“ дух, односно концепт, који је перфектно до тада био развијен у Сарајеву. Но, без обзира на бројне покушаје, Јанковић, који никада није имао директан контакт са владајућим структурама Србије, једноставно није успио да уновчи свој трансфер у Београд, на начин на који је то урадио рецимо Емир Кустурица или Ненад Кецмановић. Симболички рат, који је Јанковић водио са Сарајевом од преласка у Београд, допринио је само једну ствар, да његов природни повратак у град који га је створио буде немјерљиво тежи, готово немогућ, осим у ситуацији, да Јанковић погази свој досадашњи концепт презентирања и извини се за све, од напуштања Сарајева, па до непримјерених испада, који су граничили са национализмом и шовинизмом.
Управо тај процес „нормализације“ односно помирења, или ако хоћете катарзе, не одговара људима, који су цјелокупни свој хабитус засновали на улози жртве, односно, који су се својски потрудили, да приватизирају мит о новом „мултикултурном“ Сарајеву, односно о наставку континуитета „оног“ пријератног Сарајева. Ту првенствено мислим на Давора Сучића, који је слика и прилика те „нове“ сарајевске елите, која гради наратив о финим Сарајлијама, отвореном граду, културној експанзији, а који је свој живот уредно средио нигдје друго него ли у Загребу. Пристајање Сучића да буде политички неопходни небошњак и заговорник новог мултикултуралног Сарајева је искључиво везано за финансијску надокнаду, а пошто у новом мултикултурном Сарајеву хронично недостаје Давора, Ненада, Игора и Горана, онда вам се без проблема може десити, да вам државни телеком будем спонзор на испуњење сопственог ћејфа, освајања највишег планинског врха на свијету, јер се једноставно зовете Томислав, и пристали сте да глумите режимску маскоту баш као Давор. Због овог детаља, сва протекла прича о настајању тадашње сцене, бенда Забрањено пушење, затим ауторских права, више нема смисла. Капитализам, као нови друштвени поредак, у многоме је одредио односе између људи, који су донедавно били јако блиски, или који су, како то каже Јанковић, били браћа. Ти међуљудски односи су дошли до те тачке да се сада свако бори за свој комадичак нове славе, тражећи било какав начин да заради новац или добије промоцију.
За шта сте се ви то борили?
Али управо тај посао иде јако тешко. Индустрија естраде, филма и забаве у БиХ је на издисају. Велики центар Београд је одрадио своје, усисавши све оне који су спремни да плате сопствену промоцију, и живе од бављења музиком или глумом. Када нема новца (као што га нема), на тапету се враћају старе приче о национализму, рату и подјелама, па нам је тако, скоро 30 година након рата, постала вијест да је један Сарајевски театар гостовао у Бања Луци, јер забога, ново мултикултурално Сарајево није добродошао гост новој, истој таквој мултикултуралној Бања Луци, која се, као и Сарајево, гуши у смраду национализма, шовинизма и малограђанштине, којом се диче новокомпоноване градске елите. У таквој атмосфери, нема потребе уопште за културом која и преживљава искључиво захваљујући вољи таквих персона, који својим примитивизмом, шовинизмом и тенденциозношћу, граде огромне валове мржње, који уништавају сваки вид сарадње, односно сваки могући повратак оног „старог“ стања. У том контексту треба посматрати и говор који је на емотиван начин изнио бањалучки глумац Александар Стојковић – Писки, који се питао, да је ли нормално да политичке елите, које владају процесима у друштву се састају, а да они као умјетници не могу да се састају, јер су управо те елите им дале „етикету“? Но ипак његов говор је значајан и због још једне реченице, у којој он наводи да се „борио за ову државу“. Круцијално питање, које се треба поставити свим тим борцима јесте да ли су се уистину они борили за „ову државу“? Односно да ли су се борили за то да је проблем да театар из једног града гостује у другом? Да ли су се борили да се може успјети само ако си партијски човјек, односно ако подржаваш систем? Да ли су се борили да морају бити политички коректни? Да ли су се борили да Сејо и Неле заврше на суду? Много питања, на које се чека одговор. До тада појавит ће се неки нови скандал који ће опет изнова покренути стара питања, и одвећ превазиђене теме и дилеме.
Izvor: https://impulsportal.net/index.php/kolumne/drustvo/37487-dogovoreni-rat
