Пише: Дино Мујановић, Војвођанска зелена иницијатива
Једна од највећих разлика између живота у мањим и већим срединама су и комшијски односи. Некако, у великим градовима, постојање правог комшије, оног који је увек спреман да помогне, да саслуша, да разуме, или ипак, само да попије кафу са комшијом се временом изгубило. Људи трче за каријером, за егзистенцијом, презаузети су својим проблемима и тај неки пријатељско-комшијски однос се лагано временом изгубио. Сада су људи, у већим срединама, ваљда срећни ако имају комшију који им не загорчава живот свакодневно. А шта је са малим срединама? Тамо ваљда то још није изгубљено. Ваљда.
Ириг је општина у Републици Србији, у Сремском округу. Цела општина има 10-ак хиљада становника а сам град Ириг око 5 хиљада. Рекло би се да је у Иригу лепо живети и да је тамо свако, свакоме добар комшија. Вероватно би се већина Ирижана сложила са тиме. Али има и људи којима живот у малом, мирном месту и није тако миран.
Никола Јемшић, човек коме је Ириг дом цео живот и који је одлучио да баш у том мирном Иригу оснује своју породицу и направи свој мали кутак за леп и миран живот. Али Николин живот од 2008. године је све само не миран. Наиме, од тада за Николу почињу проблеми у његовом малом делу раја. Од 2008. године, у кући поред Николине, у насељеном месту и без иједне дозволе, почиње са радом ауто отпад. На том месту, готово свакодневно, долазе тешке машине, гомилају се шкољке аутомобила, камиона и осталих, више неупотребљивих машина. Власник поменутог отпада је свој посед укопао метар испод нивоа других, комшијских поседа и тиме угрожава безбедност Николе, његове породице, као и свих других комшија. Поред тога, постоји још много разлога за забринутост безбедности свих људи који живе непосредно уз тај посед. Наиме, олупине аутомобиле представљају веома погодно станиште за све врсте инсеката док комшије сумњају да постоји опасност и од појављивања змија у њиховим двориштима.
За ментално здравље људи један од најбитнијих услова је и здрава животна средина. Бука се сматра загађивачем животне средине јер негативно делује на ментално стање људи. Самим тим, обављање делатности које изазивају висок ниво буке није дозвољено у насељеним местима. Такве делатности се измештају у предграђа И даље од људи. Не верујем да би се икоме свидело да живи у близини активног ауто отпада са тешком машинеријом па је тако и господин Јемшић до сада покушавао у више наврата да, на леп и комшијски начин, реши овај проблем али сваки пут безуспешно. Покушавао је да прича и са власником поменуте парцеле, и са власниковим сином. Никад ништа није урађено а године пролазе. Пар пута је, од свог комшије, добио и салву увреда што се меша у туђа посла. Добро, после неког времена, свако би изгубио живце и обратио би се надлежним институцијама. Међутим, сваки пут приликом обаћања различитим нивоима власти, господин Јемшић добија исти одговор: то није у нашој надлежности. Није овде у питању Никола Јемшић, није у питању ни власник поменутог отпада. Овде је у питању, или би бар требала да буде, озбиљност једне државе и њених институција. Требала би да буде у питању воља институција да заштите своје грађане и њихово ментално здравље. Сутра ће бити нешто озбиљније и опасније и ко ћа тада бити надлежан? Превише често чујемо одговор: то није у нашој надлежности.
Животна средина је нешто на шта треба највише да обраћамо пажњу. То је простор, и физички и психички у коме ће одрастати наша деца. И деца наше деце. Због свих њих требамо да постанемо “надлежнији” и да обраћамо пажњи и на мале ствари. Свако свакоме треба да буде комшија. Добар комшија. И грађани институцијама, и институције грађанима али најбитније је да будемо људи једни према другима. Да будемо комшије једни према другима.
Добар дан комшија.
