Пише: Милица Алавања: У једном од најчистијих и незагађених места у Србији планира се изградња прве фабрике за третман отпадних гума методом пиролизе у Србији (Европи)?! Свако ко зна шта то значи за овај крај препун извора ретко здраве пијаће воде, крај који гаји производњу органске хране не мопжће да верује у те намрере. Мештани поготово.
Чучуге су еколошки крај, здрава и чиста животна средина, земља је изузетно плодна тако да се становништво бави ратарством, воћарством, виноградарством, заступљено је и сточарство, а значајна је и производња органске хране. У селу се налази неколико извора здраве пијаће воде, као и манастир Докмир, саграђен у XIV веку.
Последњих година присутна је велика заинтересованост људи из великих градова, који желе баш у овом селу да купе земљу и засаде воће. Један од таквих је и Зоран Димитријевић, који се доселио из Београда и уложио огромна средства у изградњу воћњака.
– Доста мојих пријатеља „јури“ земљу овде у околини, желе да се баве воћарством, ово је феноменална локација свега 72 км од Београда, где не постоји ни један загађивач, најближи загађивач је ТЕ Обреновац. Ово је један од најчистијих предела у Србији. – каже Зоран Димитријевић, који је одлучио да београдско сивило замени зеленилом у Чучугама.
Чучуге су село које ће ове године посетити људи из целог света, како би присуствовали презентацији нове машине за брање малина на плантажи Кокановић.
– Плантажу имамо већ пет година, имамо неколико врста малина, црну рибизлу, купине и боровнице. Трудимо се да плантажа буде светска. Мој супруг је иноватор и направио је машину за брање малина и овде би требала да буде презентација, доћи ће људи из Чилеа, Пољске, Аустралије… – каже Добрила Кокановић, власница Плантаже Кокановић из Чучуга.
Звучи као права сеоска идила, рекли бисте. Међутим, мештани Чучуга се већ више од годину дана суочавају са проблемом који би у будућности могао да угрози њихово здравље, чисту животну средину, њихову производњу, а самим тим и њихову егзистенцију.
– Све је почело крајем јануара прошле године, када су дошли мештани и рекли ми да се нешто дешава доле око старог каменолома, да су присутни багери, да се нешто ради, да се у водоток реке Убаче избацује неки шут, да се пале неке гуме. Сишао сам доле да погледам, видим нема грађевинска табла, не знамо ко ради и шта се дешава у нашој околини. Отишли смо код председника месне заједнице, он је отишао код председника општине, међутим ништа конкретно нисмо сазнали. – каже Зоран Димитријевић
Након тога грђани су позвали све инспекцијске органе. Од инспекцијских органа грађани су сазнали да фирма која гради фабрику за третман отпадних гума методом пиролизе, нема никакве дозволе и да се ради о фирми ТИМ ТРАДЕ ЕЦО из Уба. Ради се о врло реткој технологији топљења гуме методом пиролизе, где се гума топи на високим температурама, а том приликом настају фурани и диоксини који су канцерогени, и добија се пиролизно уље које на удах изазива смрт. У студији изводљивости наводи се да је пиролизно уље лако запаљива течност и да доводи до оштећења органа након дужег излагања, може изазвати смрт ако се прогута и доспе у дисајне путеве.
– Фирма која је радила процену утицаја на животну средину је напоменула да би ова „фабрика” дневно, између осталог, производила и 220 м3 метана, при обради 10 т гума колико се предвиђа да се топи у реактору, ради производње 5500 л пиролизног уља. Пиролизно уље на удах изазива смрт, а инвеститор је навео да ће продавати пиролизно уље, да има већ потписан уговор са ЕУ, да ли здрав разум може да прогута тако нешто, да ће 5500 л нечега што се производи у Чучугама, а што изазива моменталну смрт на удах куповати ЕУ. Сазнао сам да постоји само једна таква фабрика у Сибиру, и на 150 км нико не сме да приђе, јер постоји рампа, а на 400 км не живи нико, јер су ту некад рађене нуклеарне пробе, онда немам шта да причам. – каже Зоран Димитријевић
Зоран Димитријевић, између осталог наводи, да се техничка комисија коју је образовала Општина, изјаснила да студија о проценИ утицаја не задовољава ни минимум, те не може да се усвоји. Ту локална самоуправа не доноси одлуку, већ доноси закључак, који даје додатно време и простор садашњем инвеститору, да прикупи документа, што је потпуно кршење закона.
Мештани Чучуга наводе да не желе овакву фабрику у својој близини ни по цену живота, јер уколико ова фабрика почне са радом, за њих живота нема. Писмену и моралну подршку дало им је осам околних месних заједница, као и руководство манастира Докмир.
– Бавим се сточарством, повртарством и делом воћарством. Од пре 5 – 6 година сам у овом послу и константно улажем, купујем сертификоване саднице, имам систем за наводњавање. За моју производњу та фабрика је много лоша реклама и највероватније би морао да одустанем од своје производње, ако фабрика почне да ради. Петицију смо потписали, 99% људи из села је против рада те фабрике, подржало нас је и 8 месних заједница. Ако би та фабрика прорадила, то би био крај свих мојих улагања, морао би на нешто друго да окрећем, не знам ни сам на шта, као и остатак села, вероватно би се сви одселили у град, јер куд ћете гору рекламу за наше производе ако производите у окружењу где није здрава животна средина. – каже Рајко Милошевић, пољопривредник из Чучуга, који све што произведе успешно пласира на тржиште Новог Сада, Београда и осталих градова у Србији.
– Ми имамо огромну плантажу, 10 ха, ту се велики број људи запошљава из ове средине, који свакодневно раде, и то је нешто што има потенцијал да заживи на већим површинама. Таква фабрика треба да се нађе тамо где је индустријска зона, не може сад сваком да падне на памет, па дође у сред воћарског краја и да стави једну такву загађујућу технологију. Ми се овде боримо да не убацујемо пестициде, а сад ће неко да дође, да загађује ваздух, што је много, много је. – јасна је у својим ставовима Добрила Кокановић.
Како смо сазнали од мештана планирана фабрика би запошљавала око десетак људи, с друге стране сви мештани овог и околних села општине Уб би били угрожени, као и њихова производња, јер се становништво овог и околних села бави искључиво пољопривредом.
Покушали смо да ступимо у контакт са одговорнима у општинској самоуправи, међутим они не желе да дају изјаве док се поступак не оконча.
Чучуге су село за које многи у Србији нису чули, његовим мештанима то није сметало, јер то су људи који су бирали миран сеоски живот, није им била потребна оваква промоција, али сада су принуђени да своју борбу поделе с медијима и јавношћу. Да ли ће Чучуге постати еколошка или индустријска зона, одлучиће надлежни органи, а да ли ће надлежни органи послушати глас грађана, остаје да се види.
