Велемир С. Љубомир: У „ГОДИНИ БУНТА“ Ђорђа Д. Сибиновића извршен је радикалан захват у само биће духовности у коме се постулира логичко-етичко чишћење духовности од сваких примеса имовинско-материјалног. Успоставља се перспектива једне етеричне духовности која је осветљена „светлошћу унутрашњег бића“ и у којој се „бестелесна духовност“ за разлику од „телесне духовности“ кристализује као сама квинетесенција врлине.
Аутор деонтолошки успоставља формулу „духовност ergo духовност“ и поништава телеолошки принцип „материјалност ergo духовност“.
На тај начин, начело разборитости као bonus pragmatica остаје изван обитавалишта врлине, јер „људскост није упутство за употребу рационалног и корисног живљења већ храброст избора која признаје али не пристаје!“.
Стегнута песница добровољног распињања на крсту бунтовника, отклања све друге крстове, јер из њих извирује бекство.
„ГОДИНА БУНТА“ је непристајање на конформизам, упркост развидности да су буне, па и сопствена, најчешће, буне на коленима у којима ни најжешћа реч побуне не може да такне ни најобичнију муву.
Бунтовник дела из Хјумовог разлога: „Радо бих утрчао у гомилу, да нађем заклон и топлину, али не могу натерати себе да се помешам са таквим наказама“. Стога, ови „усамљени трагачи“ и „часни очајници“ исказују „бунт за опстанак, бунт за достојанство људскости“ растачући наслаге окамењене „редовне дозе малограђанштине“.
Бунтовник мора саопштити истину знајући да ће навући срџбу људи на себе, јер гледа у срџбу божију ако је не каже.
Ова етика бунта отела је свет „од мрака завере појединачне похлепе и предала га слободи братства којој је једнакост била изнад свега“.
Таквом бунтовнику није промакао и један парадокс: силници који су „реално“ узели Косово (које више „није наше, него њихово“) испољавају атрофију своје силине и даноноћно, већ осам година, умољавају и умиљавају оне којима су га узели да им „признају“ да је „њихово“. Сејачи радиоактивне смрти за „нормализацију признања“ онима којима су смрт испоручили нуде мито ad infinitum „отварањем главе 34, главе 27, главе 15…“ Али да би се „главе отвориле“ нужно је претходно променити свест онима којима се главе отварају.
У таквим силницима похрањена је и слабост која их денунцира, јер је „реалност превазиђено постојање, а не опис стања и догађаја“.
У књизи се отвара и сложено етичко и религиозно питање: како измирити две етике: етику љубави према ближњем и етику љубави према даљњем?
Идеја Достојевског је да човек може само да љуби даљњега, али не и ближњега. Аутор поставља Императив, да „себе саме љубимо као што бисмо ближње љубили онакве какви они јесу“ и тако разастире љубав изван егоцентризма.
Оно што је црвена, делатна нит ове књиге је истина, да је бунтовник само усамљеник, само онај који in foro interno непрестано указује да је res publica у суштини, ништа друго до наша најприватнија и најличнија ствар.
