„Engleska – Rusija. Lukavstvo bez ljubavi“
AUTOR: Vladimir PROHVATILOV
Kanal NTV je 9. i 10. novembra prikazao dokumentarnu seriju „Engleska – Rusija. Lukavstvo bez ljubavi“. Film istražuje rusko-britanske odnose od Ivana Groznog do danas.
Prva serija počinje pričom o takozvanom „Gulskom incidentu“, kada je, po nalogu premijera Engleske lorda Solsberija i prvog lorda Admiraliteta, admirala Džona Fišera, ruska eskadrila prošla kroz Doger banku u Severnom moru pod komandom viceadmirala Zinovija Roždestvenskog tajno napadnuta britanskim razaračima( maskiranim u ribolovačke brodove).
U 00:55 22. oktobra (9. oktobra, po starom kalendaru), 1904. godine, eskadrila je stigla do Doger banke, centra velike britanske ribarske flote od 22 ribarska broda. Sa navigacionog mosta bojnog broda „Princ Suvorov” otkriveno je sumnjivo plovilo, na kome, za razliku od ribarskih brodova, nisu gorela svetla. Plovio je direktno na ruski brod. Nakon što je bio osvetljen reflektorom, brod je identifikovan kao razarač, a Roždestvenski je izdao naređenje za otvaranje vatre.
Pošto je otkrio da se puca na nenaoružane civilne brodove, Rožestvenski je odmah naredio prekid vatre, što je učinjeno reflektorom. Pošto je prekinuo vatru, eskadrila je nastavila svoj put.
Kao rezultat pucnjave, potopljena je britanska ribarska kočara „Krejn“, a još pet je oštećeno. Jedan ribar je poginuo, a šestoro je povređeno. Incident je imao veliki odjek. Dobio je naziv „Halski” jer su granatirane kočare bili dodeljeni britanskoj luci Hal. Britanska štampa, ne štedeći reči, nazvala je ruske mornare „opasnim ludacima“ i pozvala da se Druga pacifička eskadrila vrati u Kronštat, a Rožestvenski dovede pred Tribunal.
„Tajms“ je direktno vređao: „Svi već znaju da Rusi nisu humani. Oni su potpuno nesvojstveni čovekoljublju – atributu prosvećenog uma. Britanija je alarmirala svoju flotu i čak zapretila prekidom diplomatskih odnosa sa Rusijom, ali je to sprečila finansijska nadoknada – ruska vlada je platila 65 hiljada funti sterlinga ribarima na brodovima koji su bili pod vatrom, ranjenima i rođacima umrlih dodeljena je doživotna penzija.
U realnosti, rusku eskadrilu, kako autori filma ubedljivo dokazuju, napali su britanski razarači pod okriljem mraka, primoravajući ruske mornare da otvore vatru na nepoznatog neprijatelja, što je dovelo do pogibije ribara.
Britanci su postigli svoj cilj, eskadrila Roždestvenskog je zadržana, stajala je u španskoj luci Vigo do kraja istrage, a koja nije došla do nekog definitivnog zaključka. Ovo kašnjenje je odigralo fatalnu ulogu u sudbini ruske flote.
* * *
Dana 10. aprila 1915. godine sklopljen je tajni anglo-francusko-ruski sporazum koji je između ostalog uključivao i prelazak crnomorskog moreuza pod kontrolu Rusije. U istoriju je ušao kao sporazum Sajks-Piko, nazvan po britanskim i francuskim pregovaračima.
Međutim, Engleska nije imala nameru da ustupi Bosfor i Dardanele Rusiji i učinila je sve da spreči rusku vojsku da napreduje na frontu.
Lord Alfred Milner, desna ruka premijera Dejvida Lojda Džordža, tokom posete Rusiji zahtevao je da Nikolaj II dozvoli britanskim i francuskim generalima da planiraju operacije ruske vojske.
Žestoku, ultimativnu prirodu Milnerovih zahteva naglasio je lord Artur Balfur u svom razgovoru sa vojnim analitičačem „Tajmsa“, pukovnikom S. Repingtonom: „Monarsima se retko daju ozbiljnija upozorenja od onih koje je Milner dao caru. Međutim, Milner je bio primoran da prizna: „Imperator i carica, iako su se ponašali veoma ljubazno, jasno su dali do znanja da neće tolerisati bilo kakvu raspravu o ruskoj unutrašnjoj politici.“
Car je dao zvaničnu saglasnost na zahtev Britanaca, ali ga je u praksi sabotirao, o čemu je francuski general Žanin ogorčeno pisao francuskom ambasadoru u Rusiji Morisu Paleologu.
Još jedan trn u oku Britanaca bio je „Veliki azijski program” Nikolaja II, koji je uključivao, između ostalog, širenje ruskog uticaja na Istok, uključujući i širenje tamošnje pravoslavne vere.
Nikolaj II je planirao stvaranje „Velike budističke konfederacije“, zasnovane na kulturnoj i ekonomskoj perspektivi, kao i uključivanja Tibeta i Mongolije u Rusko carstvo.
Britanska vlada nije mogla dozvoliti takvo jačanje Ruske imperije. Carsko odbijanje da u vladu uvede liberalne opozicione ličnosti razbesnelo je Milnera, koji je tada stavio ulog na zbacivanje monarhije i dolazak na vlast svoje britanske klijentele koju su predstavljali knjaz Lavova, predsednika Državne dume Gučkova, vođa kadeta Miljukova i vođa oktobrista Rođankoa.
Lojd Džordž je, na zahtev Milnera, organizovao finansiranje februarskog puča, izdvojivši 20 miliona dolara za rušenje ruske monarhije, kako kažu autori filma. Ovaj novac je bio dovoljan ne samo da se motivišu liberali, već i da se onim vojnicima koji su podržavali Februarsku revoluciju dâ po 20 rubalja, što je za ono vreme bio ogroman iznos.
Milner je jednostavno ubacio liberale u državni udar, režući kroz brkove: „Gubimo vreme!“
Lojd Džordž je, saznavši za abdikaciju Nikolaja II, uzviknuo: „Jedan od ciljeva rata je sada postignut!“
* * *
Jedan od istorijskih mitova je mišljenje da su moći Antante tokom građanskog rata pomogle Belom pokretu protiv boljševika. U stvarnosti, Engleska, SAD i Francuska su pomagale istovremno i Crvene (tačnije, njihove agente među njima) i Bele. Njihov cilj je bio da se sukobe Rusi jedni protiv drugih i zapale bratoubilački rat velikih razmera.
Beli pokret je, uprkos svoj svojoj heterogenosti, izbacio parolu „jedne i nedeljive“ Rusije, koja se nije uklapala u planove Zapada. Nije iznenađujuće što je Lojd Džordž, premijer Velike Britanije od decembra 1916. do oktobra 1922., govoreći u parlamentu, rekao: „Svrsishodnost pomoći admiralu Kolčaku i generalu Denikinu je utoliko kontroverznije pitanje jer se oni bore jedinstvenu Rusiju. Nije na meni da kažem da li je ovaj slogan u skladu sa politikom Ujedinjenog Kraljevstva.“
Zemlje Antante su učinile mnogo da spreče pobedu Belih, podržavajući ih samo da bi odugovlačile krvavi građanski rat.
Oktobra 1919. Judenikova vojska je bila blizu zauzimanja Petrograda, ali je engleska flota, koja je trebalo da podrži Bele sa mora, otišla u Rigu, a Judeničevi saveznici, Estonci, napustili su front. Kao rezultat toga, Crvena armija je napala i porazila Judeniča.
Antanta je takođe odigrala značajnu ulogu u porazu Kolčaka, koji se zalagao za „jedinstvenu i nedeljivu Rusiju“. Kada je Kolčak zbacio vlast Demokratske direktorije u Omsku, koju su Britanci spremali da priznaju kao sverusku vladu, to je izazvalo oštro protivljenje u Londonu, što je poslužilo kao izgovor za potonje izručenje Kolčaka crvenima.
Izlazak Rusije iz Prvog svetskog rata stvarao je velike probleme Antanti. Britanske vlasti su bile veoma zabrinute zbog mogućnosti uspostavljanja nemačke ili turske kontrole nad naftnim poljima u Bakuu i daljeg napredovanja neprijateljskih trupa u Centralnu Aziju, što bi predstavljalo pretnju za britanske posede u Indiji i susednim zemljama. Stoga je britanski vojni kontingent na čelu sa generalom Lajonelom Danstervilom poslat u Tiflis. Britanska misija na čelu sa britanskim obaveštajcem koji boravi u Turkestanu Frederikom Bejlijem stigla je u Taškent. U Ašhabat su iz Indije prebačene vojne jedinice pod komandom generala Vilfreda Malesona, koji su porazili bele odrede, ali su pod naletom Crvenih bili prinuđeni da napuste Turkestan.
Britanci su tokom dve godine kontrole nad južnim obodima bivše Ruske imperije iz Rusije izvezli naftu u vrednosti od 11 milijardi dolara, što je, prema rečima autora filma, iznosilo 11 odsto ukupne svetske proizvodnje nafte.
(sledeći nastavak ) : Engleska – otadžbina nacizma
S ruskog preveo Zoran Milošević
IZVOR: https://www.fondsk.ru/news/2022/11/10/bozhe-pokaraj-angliju-57643.html
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/boze-kazni-englesku/
