Znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.“
Ove reči zabeležene u Otkrovenju jasno nam daju na znanje da Bog želi ljude izjašnjene, opredeljene, ukorijenjene; ljude čije je, po rečima Hristovim, da – da, a ne – ne!
Zaista teške reči, i nezgodne za naše uši, navikle na mlaka i blaga češkanja i na slušanje onoga što našem sebeljublju godi. Ali, ovo su reči Svetog pisma. Ostavljene su nam u posljednjoj knjizi Svetog pisma, Otkrovenju, proročanstvu svetog Jovana Bogoslova. Ovog apostola znamo kao apostola ljubavi, koji se u svome jevanđelju i poslanicama pojavljuje očinski blag, tepajući i tetošeći, da bi na dobro naveo.
Kad Bog govori, govor je jasan i gromoglasan. Nema suviška reči. Osuđujući mlakonje, Bog, nekoliko puta, ponavlja sintagmu: studen i vruć, da bi produbio jaz između njih i razgraničio ih, da sredine ne bi bilo. Ovo je mjerilo po kojem ćemo biti suđeni i prosuđivani i ne ostavlja nam se nimalo sumnje: Bog hoće izjašnjene, opredeljene, ukorenjene. Ne trpi mlakonje, plitke i dvodušne, pozdravljače čaršije na sve četiri strane. „Ko nije sa mnom, protiv mene je; i ko ne sabira sa mnom, rasipa“ – veli Hristos.
”Znam djela tvoja“, veli Gospod. Ne priče i galamu. Da se ne varamo, i da ne pomislimo da Bog ne vidi u dubine duša naših i da ne prozire najskrivenije misli naše. Neće nas suditi po tome šta mi govorimo o sebi, kako se glasno i talambasno busamo u naša prsa, pravoslavna. Bog zna dela naša i po delima našim sudiće nam. Da ne budemo mereni na merilima i ne nađemo se laki. Zato bi bilo dobro da svako od nas prosuđuje sebe u delima svojim; svoje račune svodi – ali iskreno – pa ako mu ostane vremena da tuđe brige brine, neka mu bude.
Vidimo iz svetog Jevanđelja da tek svako četvrto sjeme urodi plodom. Kamo sreće da je bar svaki četvrti od nas plodotvoran! I ova jevanđeljska Hristova priča, oštrinom svojom, pogađa nas direktnije negoli ikoga drugog. Većina od nas jako je plitko usađena i ukorenjena i u svoju veru i u narod iz koga je iznedren. Kad prvi vetar naleti, kad se prva bura uskovitla, odvalja ih nekuda i nestane ih iz naše sredine.
Mnogi od nas zamišljaju Crkvu salonski; kao mesto gde se ljupki i mirni razgovori vode, gde treba da teče med i mleko. Kao da Crkva nije satkana od ljudi, sa strastima i slabostima. Nije tako, nikada tako nije bilo i nikada tako ne može biti. „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju – veli Hristos – nisam došao da donesem mir nego mač.“ (Mt. 10, 34)
Crkvu potresaju borbe otkada postoji. Ni dan danas u Crkvi nema mira niti će ga biti – do sudnjega dana. Kakva bi to Crkva Božija bila, kad bi je arhiprotivnik Božiji, nepomjanik, ostavio na miru? Crkva je poprište i ratište između sila nebeskih i adskih. Svaki hrišćanin je vojnik, koji mora da se izjasni i prizvan je, imenom svojim, da se stavi u službu dobra. Ako dezertira, ako se povuče u mir i ne haje brigu, čini dobro onome, i služi onome kome je stalo da nas što manje bude. Na takve, dakle, kivan je Bog i njima preti onim teškim rečima koje na početku čusmo.
Kolebljivi i neizjašnjeni, prikriveni u tajni, najgori su. „O da si studen“, veli nam se kroz proroka. Onda znam gde si, za koga si i protiv koga si. Otkako Crkva postoji, najviše su joj zla naneli iznutra, vuci grabljivi, kako ih naziva Hristos, maskirani u ovčije kože. Zato nam je ostavio nepogrešan kriterijum za raspoznavanje: „Po plodovima njihovim poznaćete ih“. (Mt. 7, 16)
Svetim Jevanđeljem kaže nam se da se duboko usadimo i ukorenimo da bismo odolevali. „Neka bude jako srce vaše, svi koji se u Gospoda uzdate“. (Ps. 31, 24)
Sveti apostoli stalno su hrabrili i snažili hrišćane, znajući dobro za sva iskušenja koja izjašnjene snalaze. „Braćo moja mila, budite čvrsti, nepokolebljivi“. (1. Kor. 15, 50) „Bdite, stojte u vjeri, muški se držite, snažite se“. (1. Kor. 16, 13) Zašto bi Apostol sokolio i junačio da borbi nije bilo? „Svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni“ (2. Tim. 3, 12) govori sveti apostol Pavle svom učeniku Timoteju. I naglašava, da se ne zbunjujemo, jer će zli ljudi i opsenari napredovati od zla na gore, varajući i varajući se. (2. Tim. 3, 13)
Znajući sve ovo, da se ne začudimo i zbunimo. Sve što se sa Crkvom dešava, ovde i svuda, sve je to normalno. Ovo je vojujuća, boreća i stradajuća Crkva. Na nebu je mir, među anđelima; tamo je spokoj i blaženstvo.
Ali, da bi se u taj mir i blaženstvo došlo, mora se proći kroz bure i oluje i izaći ranjiv i izgreban. Svako od nas ovdje, „kao dobar vojnik Isusa Hrista“, (2. Tim. 2, 3) mora da se duboko ukopa i usadi u svoju veru da bi dao dobar doprinos, „jednodušno boreći se za vjeru jevanđelja“. (Flp. 2, 27)
Protojerej Vasilije Tomić
IZVOR: https://prijateljboziji.com/
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/bog-hoce-coveka-sa-stavom/
