Европа се налази у дубокој фази стратешког преобликовања, условљеној промјенама у трансатлантским односима, ратом у Украјини и глобалним помјерањем баланса моћи. У том контексту, улога Бјелорусије престаје бити идеолошко питање и постаје стратешка геополитичка реалност. Ова анализа Међународног  институат за блискоисточне и балканске студије (ИФИМЕС)[1] из Љубљане  испитује позиционирање Бјелорусије у новој европској сигурносној архитектури, импликације промјене америчке стратегије према Европи и значај прагматичне сарадње са стабилним регионалним актерима за будућу континенталну стабилност.

Европски континент данас улази у фазу стратешког преслагивања какво није виђено од краја Хладног рата. Сигурносне претпоставке на којима је деценијама почивао трансатлантски однос више се не подразумијевају. Промјена тона из Wасхингтона током протекле године означила је прекретницу у перцепцији савезништва: партнерство остаје, али сада уз другачију расподјелу одговорности и јасније дефинисане обавезе.

Администрација Доналда Трумпа покренула је процес дубинске редефиниције улоге Сједињених Америчких Држава у Европи. Истовремено, европским државама је јасно поручено да морају преузети примарну одговорност за властиту одбрану. Порука више није дипломатски ублажена – Европа треба да ојача своје капацитете и развије стварну стратешку аутономију. То није сигнал дистанцирања, већ позив на политичко сазријевање и равноправније партнерство. [2]

Рат у Украјини додатно је открио слабости постојеће сигурносне архитектуре и показао колико је важно да Европа развије сопствене механизме стабилности. Глобални баланс моћи се мијења, а нови геополитички изазови захтијевају флексибилнији и реалистичнији приступ међународним односима. У таквом окружењу, Европа више не може дјеловати искључиво реактивно – мора постати активни обликоватељ властите сигурносне будућности.

Ова трансформација подразумијева и преиспитивање односа према државама које су дуго посматране готово искључиво кроз призму идеолошких разлика. Једна од њих је Бјелорусија. Дуго симбол подјеле између западног и постсовјетског простора, данас добија нову димензију у ширем сигурносном контексту. Њена географска позиција, институционални континуитет и способност очувања унутрашње стабилности дају јој специфичну стратешку тежину.

У времену када је нестабилност постала глобална константа, предвидивост постаје драгоцјена вриједност. Управо зато разматрање улоге Бјелорусије у новој сигурносној архитектури Европе није идеолошко питање, већ геополитичка реалност. Нова структура стабилности неће се градити искључиво на наслијеђеним моделима, већ на комбинацији одговорности, прагматизма и промишљеног укључивања свих релевантних актера континента.

Трумпова доктрина – Европа мора преузети одговорност за своју сигурност

Трумпова доктрина доноси храброст, реализам и јасноћу у вођењу трансатлантских односа. Његов приступ није само реторички, већ практичан и стратешки, с јасним циљем да Европа преузме одговорност за властиту одбрану и развије стварну стратешку аутономију. Умјесто критике савезништва, Трумп га редефинише: позива европске државе да јачају своје капацитете, воде конструктиван дијалог са сусједима и примјењују прагматичан приступ у кризним регијама.

Његова доктрина почива на три кључна принципа: одговорност савезника за сопствену сигурност, равнотежа интереса умјесто идеолошких кампања и преговори из позиције снаге, али са циљем очувања стабилности. Такав приступ отвара простор за државе попут Бјелорусије и Србије, чије стабилне институције и политичка конзистентност могу постати стубови нове европске сигурносне архитектуре.

Доналд Трумп отворено износи оно што су многи европски лидери годинама заобилазили. Порука је јасна: Европа мора више улагати у своју одбрану и не ослањати се искључиво на туђу заштиту. Његов приступ полази од реалности међународних односа и оставља простор за прагматичну сарадњу с Русијом и земљама Источне Европе – принцип који ставља нагласак на баланс интереса, а не идеолошке подјеле.

Европа такођер мора бити способна радити са државама које не слиједе стриктно „западни политички оквир“, али посједују стабилне институције и способност брзог доношења одлука. Само таква прагматична сарадња омогућава изградњу снажног, ефикасног и флексибилног сигурносног система. Како је истакао пољски премијер Доналд Туск: „Парадокс је у томе што 500 милиона Европљана тражи од 300 милиона Американаца да их бране од 140 милиона Руса. Морамо се ослонити на себе, потпуно свјесни свог потенцијала и с повјерењем да смо глобална сила.“[3] 

Минхенска порука: крај илузија о сигурносној зависности

Након што је Трумпова доктрина јасно поставила принцип да Европа мора преузети пуну одговорност за властиту сигурност, 61. Минхенска сигурносна конференција (МСЦ, 14. фебруар 2025.) постала је мјесто гдје је та порука изречена без дипломатских ублажавања. У обраћању које је одјекнуло политичким врхом континента, амерички потпредсједник Ј. Д. Ванце јасно је ставио до знања да је ера сигурносне удобности завршена. Партнерство остаје, али се више не заснива на претпоставкама – већ на мјерљивим капацитетима и стварној спремности.

На Минхенском форуму поручено је да Сједињене Америчке Државе више неће носити несразмјеран терет европске стабилности. Потпредсједник Ванце је нагласио да озбиљност пријетњи захтијева озбиљне буџете, функционалне војне структуре и политичку одлучност. Реторика о заједничким вриједностима више није довољна уколико није праћена оперативном снагом. Европа мора показати да може дјеловати брзо, координисано и самостално када околности то захтијевају.

Годину дана касније, на 62. Минхенској сигурносној конференцији (14. фебруар 2026.), амерички државни секретар и савјетник предсједника за националну сигурност Марко Рубио додатно је учврстио ову линију. Његова порука била је прецизна: “Сједињене Државе подржавају снажну Европу, али не и зависну Европу. Савезништво подразумијева равнотежу снаге, стратешко планирање и јасну подјелу одговорности. Сигурност континента мора бити резултат унутрашње кохезије и спремности, а не рефлекс вањске интервенције”.

Два узастопна обраћања нису била изоловани инцидент, већ сигнал континуитета америчке политике. У Минхену је формализован крај модела у којем су се сигурносне гаранције подразумијевале без пропорционалног доприноса европских држава. Нова реалност подразумијева партнерство у којем се кредибилитет мјери способношћу, а поузданост конкретним дјеловањем.

Порука је јасна: трансатлантски однос улази у фазу стратешке зрелости. Европа мора консолидовати властите одбрамбене капацитете, изградити стабилне механизме одлучивања и показати да може бити стуб сигурности, а не само њен корисник. У том контексту, Минхен постаје симбол краја илузија и почетка фазе одговорне, структуриране и самоодрживе европске сигурности.

Европа између идеализма и реализма

Европа је деценијама градила свој идентитет на принципима демократије, људских права и западног политичког оквира, вјерујући да нормативни стандарди сами по себи могу обликовати међународне односе. Иако је ово легитимна амбиција, савремени изазови јасно показују да идеализам сам по себи не гарантује континенталну сигурност. Источне границе континента додирују државе с другачијим политичким моделима, а дуготрајна изолација често продубљује подјеле умјесто да ствара стабилност.

Хисторијски ривалитети трансформисани су у конструктивне везе: државе попут Француске и Њемачке, некада стратешки противници, данас представљају стубове Европске уније. Овај примјер показује да сигурност Европе захтијева прагматичан приступ, у којем прошли конфликти постају основа за стабилне и функционалне везе, а не непремостиве баријере.

Савремена сигурносна стратегија мора спајати идеализам и реализам. То значи развијање властите одбрамбене аутономије и активно укључивање сусједних држава са стратешком релевантношћу, институционалном стабилношћу и способношћу брзог доношења одлука. У том контексту, земље попут Бјелорусије, Србије и Молдавије могу постати кључни партнери чија интеграција у сигурносни оквир повећава отпорност Европе и омогућава стварање функционалних сигурносних зона.

Прагматичан приступ подразумијева координацију и кризну комуникацију, јасне сигурносне механизме, економске и стратешке потицаје за стабилност, те укључивање држава у заједнички сигурносни оквир. Таква политика не компромитује европске вриједности, већ их примјењује у реалистичном оквиру, осигуравајући да континентална сигурност буде одржива и предвидива.

Европа данас мора балансирати између својих принципа и геополитичке реалности. Само кроз ову комбинацију визије и прагматизма могуће је изградити стабилну, отпорну и функционалну сигурносну архитектуру, спремну да одговори на нове изазове и ризике на континенту.[4]

Бјелорусија у центру нове сигурносне архитектуре ЕУ

Бјелорусија заузима изузетно стратешку позицију[5] у срцу Европе. Граничи с НАТО чланицама Литванијом и Латвијом на сјеверу, Пољском на западу, Украјином на југу и Русијом на истоку. Ова локација чини Мински регион природним мостом између европског континента и источног простора, омогућавајући контролу кључних транспортних и комуникацијских коридора који повезују Европу с Азијом. Управо због ове позиције, Бјелорусија постаје централни актер у обликовању нове сигурносне архитектуре континента, с неоспоривим стратешким значајем.

Предсједник Бјелорусије Александар Лукашенко показује државничку постојаност и способност очувања унутрашње стабилности. Његово вођство омогућава Бјелорусији да функционише као кључни мост између глобалних сила – САД-а, Русије и Кине. Лична пријатељства и међусобно поштовање које је изградио с лидерима ових држава омогућавају Минску директан утјецај на међународне сигурносне иницијативе и стратешке процесе, позиционирајући земљу као стабилног и предвидивог актера у регионалним дијалозима.

За Европску унију, успостављање канала комуникације с Бјелорусијом постаје стратешки императив. Укључивање Минска у сигурносну архитектуру омогућава креирање сигурносних зона, превентивних механизама и координацију транспортних и комуникацијских коридора. Стабилност под Лукашенковим водством пружа ЕУ могућност изградње континенталног сигурносног оквира заснованог на реалним принципима, гдје интереси и стабилност имају предност над идеолошким разликама.

Лукашенко својим одлучним и предвидивим вођством осигурава да Бјелорусија функционише као поуздан партнер у европској сигурносној архитектури. Земља постаје централни стуб који повезује Европу с истоком и пружа оквир за интеграцију регионалних актера у заједнички систем сигурности. Укључивање Бјелорусије не значи одрицање од европских вриједности, већ признање реалних геополитичких околности.

Кроз стратешку визију и дипломатске везе, Лукашенко омогућава Европи да превазиђе хисторијске баријере, гради мостове и интегрише кључне регионалне партнере у функционалну и стабилну сигурносну архитектуру континента. Бјелорусија се афирмише као мала, али геополитички изузетно важна сила. Њена способност прагматичне сарадње и стратешког просуђивања поставља је у срж европске и глобалне сигурносне мреже, гдје предвидивост, стабилност и јасно дефинисани интереси стварају поуздану основу за мир и координирану заштиту региона.

Нова сигурносна архитектура континента

Европа се налази пред кључном хисторијском прекретницом: избором да преузме пуну одговорност за властиту сигурност или да остане пасивни посматрач у глобалним процесима. Овај тренутак захтијева храброст, визију и политичку одлучност, јер континент више не може градити стабилност на наслијеђеним сигурносним гаранцијама или очекивањима вањских сила. Самостално дјеловање подразумијева изградњу капацитета, институција и мрежа партнерства које су предвидиве, флексибилне и дугорочно одрживе.

Нова сигурносна архитектура континента мора се темељити на јасно дефинисаним принципима: стратешкој аутономији, одговорном и инклузивном дијалогу са сусједима те укључивању релевантних регионалних актера у заједничке сигурносне механизме. Такав оквир омогућава Европи да трансформише тензије у функционална партнерства, јача регионалну кохезију и ствара стабилну зону предвидиве сигурности. Укључивање држава с различитим политичким моделима доприноси превазилажењу хисторијских и идеолошких баријера, градећи дугорочну мрежу сарадње која штити стратешке интересе континента.

Национална стратегија[6] одбране америчког Министарства одбране из 2025. године јасно је поставила захтјев да Европа преузме примарну одговорност за властиту одбрану. Сједињене Америчке Државе остају спремне да подрже кључне стратешке процесе, али порука је недвосмислена: континентална сигурност више не може зависити од вањских гаранција. Документ наглашава да савезници морају активно учествовати у заштити заједничких интереса, чиме се потврђује промјена парадигме – Европа мора самостално развијати капацитете и правила своје сигурносне архитектуре, уз уравнотежено укључивање интереса великих сила.

Практична имплементација нове архитектуре захтијева низ конкретних мјера: институционализиране консултације међу државама, координацију надзора граница, ефикасне механизме кризне комуникације и превентивне сигурносне инструменте. Таква структура омогућава да државе које су раније биле маргинализиране у регионалној сигурносној мрежи постану активни партнери, чиме се повећава отпорност и поузданост континента. Самостална Европа подразумијева доношење одлука које рефлектују реалне геополитичке интересе, дугорочне стратешке приоритете и оперативне капацитете, а не ослањање на застарјеле договоре и претпоставке.

У овом оквиру Европа постаје креатор властите судбине, обликујући мреже партнерстава које повезују стабилне регионалне актере и омогућавају координацију с глобалним силама. Стратешки приступ заснован на предвидивости, равнотежи интереса и дугорочној стабилности омогућава трансформацију изазова у прилике, изграђујући функционалну и ресилиентну сигурносну мрежу. Укључивање стабилних регионалних партнера додатно јача одрживост система и омогућава Европи да преузме улогу главног архитекте континенталне сигурности.

Европа 2026. године мора развити капацитете који омогућавају истинско самостално дјеловање, гдје сигурност више не зависи од вањских гаранција, већ од способности континента да планира, координира и имплементира властите политике. Само кроз овакав прагматичан и стратешки приступ Европска унија може осигурати трајну стабилност, предвидивост и интеграцију регионалних партнера у функционалну сигурносну мрежу, уз уравнотежено укључивање интереса Сједињених Америчких Држава, Русије и Кине.

У коначници, нова сигурносна архитектура континента ствара темељ за одрживу стабилност Европе и њеног ширег окружења. Она омогућава континенталној заједници да постане самосвјестан и самосталан актер, способан да обликује своју будућност и доприноси глобалној сигурности у складу са сопственим интересима и стратешком визијом.

Љубљана/Брисел/Wасхингтон/Минск, 26. март 2026       

[1] ИФИМЕС – Међународни институт за блискоисточне и балканске студије са сједиштем у Љубљани, Словенија, има специјални савјетодавни статус при Економско-социјалном вијећу ЕЦОСОЦ/УН, Неw Yорк, од 2018.године и издавач је међународне научне ревије „Еуропеан Перспецтивес“, линк: хттпс://www.еуропеанперспецтивес.орг/ен

[2] Натионал Сецуритy Стратегy оф тхе Унитед Статес оф Америца. Новембер 2025, линк: хттпс://www.wхитехоусе.гов/wп-цонтент/уплоадс/2025/12/2025-Натионал-Сецуритy-Стратегy.пдф?утм_соурце

[3] Полисх ПМ Доналд Туск: Еуропе муст гуарантее пеаце тхроугх итс стренгтх, нот Украине’с цапитулатион. Лондон  2 Марцх 2025, линк: хттпс://www.гов.пл/wеб/примеминистер/хисториц-суммит-ин-лондон–wестерн-леадерс-станд-тогетхер-фор-сецуритy-анд-украине?утм_соурце

[4] Wхy тхе ЕУ схоулд форге сецуритy цомпацтс wитх итс еастерн неигхбоурс, линк:  хттпс://ецфр.еу/публицатион/тхе-бест-дефенце-wхy-тхе-еу-схоулд-форге-сецуритy-цомпацтс-wитх-итс-еастерн-неигхбоурс/?утм_соурце

[5] Трансформинг Беларус фром а Руссиан ассет то а буффер стате фор Еуропеан сецуритy, 14.Јануарy 2026, линк: www.цхатхамхоусе.орг/2026/01/трансформинг-беларус-руссиан-ассет-буффер-стате-еуропеан-сецуритy?утм_соурце

[6] Wхат доес тхе УС Натионал Дефенсе Стратегy меан фор Еуропе?, линк: хттпс://дефенце24.цом/геополитицс/wхат-доес-тхе-ус-натионал-дефенсе-стратегy-меан-фор-еуропе?утм_соурце

Извор: https://www.ifimes.org/ba/istrazivanja/bjelorusija-u-novoj-sigurnosnoj-arhitekturi-evrope/5812?