Аутор: Душан Дојчиновић
Те 2014. године, на платоу, дрворед липа, степеницама “Јужног блока”…
“Ево сад сам прошао поред њеног козметичког салона..
Гледам је, гледам, али да прозборим реч!?
Да сакупим храброст!?..
Не, не!.
Годинама се распитујем о њој, и поздрављам преко заједничког пријатеља, одакле Вам шаљем ову причу, и мејлом.
Али да се упознамо,и сретнемо?
Е, то нема шансе.
Колена ми клецају, срце галопира, као сада..
Увек када прођем ту, проради неки страх, нервоза, лептирићи у стомаку.
Пре је то грч.
Виђам је и за време празника у цркви.
Такође је гледам, гледа ме, и она, али ништа.
Онда сам гледао неки филм.
Подсетио пријатеља на човека који спаја усамљена срдашца, оду на кафу. Мало попричају, па се ту неком допада или не?.
Овако остајем чудом заљубљен у Драгану, заиста везан емоцијама док је гледам, као играчку, као неки скупоцени поклон у излогу.
Драгана је нешто млађа од мене и у том белом мантилу, јер је маникир делује, тако отмена, баш као права дамица.
Из околине Ниша, дошла је са сестром да живи и ради.
Започела, сопствени бизнис, и то што је имућна, на положају, али је увек била препрека да јој приђем, јер се плашим да би ме одбила.
Ужасно сам патио, био сам баш лудо заљубљен, и даље сам једним делом срца❤️, кад причам о њој, пишем о њој, јер на њу сам гледао као на неко узвишено дивно биће, а не као на сексуални објект. Мада то буде и груба шала, не бих допустио, да је тако доживљавам, бојим се да бих повредио, своја осећања, ужасно патио, јер ја сам понављам, лудо заљубљен у Драгану!?!
Баш као у оној песми коју некад чујем с радија :”Драгана ми у сновима, Драгана у мојој души,
Када је крај мене нема, цео свет се тада руши”…
