Први пут у историји имамо другосрбијанску, аутошовинистичку верзију државних знамења
АУТОР: Чедомир Антић
Пре две седмице на Аеродрому „Никола Тесла” задржан је један руски држављанин, новинар – противник садашње власти у Руској Федерацији, али вероватно и саме руске државе коју историјски познајемо. Када је ослобођен и дозвољено му да продужи пут, отишао је испред Дома народне скупштине Србије и тамо се обратио новинарима.
Можда најзначајнија порука са те конференције биле су три заставе које су том приликом истакнуте око говорника. Једна застава припада међународно признатој Републици Украјини – светлоплава и жута двобојка наводно се појавила у време Пролећа народа 1848. у немачко-пољском граду Ламбергу, а усвојена је 1918. за време кратковеких украјинских држава и поново 1991. године.
Друга застава једна је од варијанти двобојки са две пруге (попут савремене летонске и белоруске из 1918, коју данас користи тамошња опозиција). Две беле пруге (у суштини белу заставу) по средини раздваја светлоплава пруга исте ширине. Ради се о застави замишљеној од активисте који се на друштвеним мрежама јавља под псеудонимом „Рибљи звук”. Према његовом тумачењу, избацивање црвене пруге значило би и одрицање од ауторитарне садашњости, али и од тоталитарне комунистичке и империјалне царске традиције. Необично је да је део опозиционог, антиратног покрета одбио овакву промену, док је на једном скупу у Варшави истицање било какве руске заставе означено као провокација. Међутим, ова застава је присутна на разним протестима руских опозиционара широм Европе, а колико год била мотивисана мирољубивим идеалима њу су прихватиле две паравојне формације које ратују против Војске Руске Федерације. Реч је о Легији „Слобода Русији” и Националној републиканској армији.
Трећа застава била је нова и већа од прве две. Боје француске заставе окренуте су наопако, тако да је прва уз јарбол црвена уместо плава. А на средини, у белој пруги, стајао је грб – црвени штит са белим крстом и оцилима, окружен граном храста са једне и маслине са друге стране. Ова застава појавила се на „Протестима против насиља”. Реч је о провокацији групе политичких радикала, присталица ЕУ. Та провокација је успела будући да се о овој застави прича и пише – колико год негативно и уз оспоравање, она је привукла пажњу.
Малобројни и слабо утицајни активисти смишљају нове заставе, наизглед ништа ново. Мислим, међутим, да епохалну новост представља чињеница да безрезервне присталице политичког Запада данас покушавају да виде алтернативу државама чији су грађани, а којима су опозиција. Кад је реч о Русији њени империјални противници од немачких кајзера, хабзбуршких ћесара и краљева Енглеске па до НАТО-а видели су је само као што мању и што слабију. Нацизам и фашизам нису видели Русију као политички ентитет, јер „Московија” је била само назив за рајхскомесаријат, колонију Рајха. Слично је било и са Србијом: Аустроугарска је окупирала неких 40 одсто њене преостале предратне територије и до краја рата није била у стању да одлучи да ли да тај остатак анектира, да га претвори у сателит или прикључи неком савезнику. Хитлеров однос према Русији и Србији био је сличан. Коначно, недовршеност, контролисано опадање и санитарни кордон суседних национализама политика је која у случају Руске Федерације није потпуно успела, али је претходно примењивана на СР Југославији, ДЗ СЦГ и данас на Србији.
Југословенство је српски идентитет мењало посредно. Срби су у овај идентитет највише поверовали (1981, 25 одсто становника Централне Србије и 35 одсто становника Београда, млађих од 35 година прихватили су идентитет југословенског „опредељења” – према ондашњим законима – уместо српске нације њихових предака). Ћирилица је до тада пала са 90 одсто објављених књига годишње у Србији на 28 одсто. Док међу хрватским селима није било нити једног у ком је хрватско-српски језик био већински, око 40 одсто већински српских села у Хрватској говорило је претежно „српско-хрватски” језик… У протеклих стотину година југословенство је било стадијум асимилације Срба широм наших земаља. Ипак, тек је комунизам довео до промене наших знамења. Данас преко 90 одсто грађана прихвата важећа, традиционална државна знамења, седамдесет година асимилације довеле су до тога да у елити завлада незаинтересованост и подела око тог питања. Одатле неуспех референдума из 1992. о знамењима и одржавање грба са петокраком до 2004. године. И док су се први људи Милошевићевог режима тешко одрицали петокраке и нису се мирили са крстом и круном – измислили су грб Властимировића, наводно настао 300 година пре најстаријег европског грба) са невидљивим крстом који раздваја оцила; а 2004. експерти су их обманули да је круна на грбу традиција „другова” Немањића, а не „господе” Карађорђевића.
Сада ипак први пут у историји имамо другосрбијанску, аутошовинистичку верзију државних знамења. Тробојка је додуше прилагођена усправним француским узорима, а оригинално, дакле у време Сретењског устава 1835, стајале су положене као код холандске тробојке. Грб који садашње њене присталице виде као републикански и модеран требало је да прикаже Србију као аутономну трибутарку Османског царства. Велики Стојан Новаковић видео је у савременом грбу (из 1882, који важи и данас) остварење јединства идеала са народног (грб са оцилима) и државног (двоглави орао са круном) грба, који су спојени да их „нико више не раздвоји”. Али зар је то битно за аутошовинисте који се нису потрудили да прочитају Сретењски устав, иначе би приметили да он Србију дефинише и као наследну монархију, а православље као државну религију.
Упркос томе, чини се да је сада постављен један модел који ће можда неко са Запада једном наметнути Србији, тада вероватно до краја дефинисаној, а не овако разваљеној и флуидној. Када кажу „дефинисаној” и „заокруженој”, мисле вероватно и смањеној на окупациони минимум – Београдског пашалука или Генералног гувермана. Можда ће та Србија бити уређена по „европским мерама” па ће неки закони као у Бугарској или у случају чланова Сретењског устава бити преведени и примењени без обзира на стварне потребе – али нисам уверен да ће и тада њени креатори бити задовољни како њоме, тако ни њеним народом.
ИЗВОР: https://www.politika.rs/scc/clanak/563975/barjaktari
