Аутор: Душан Дојчиновић
Руски војници, су већ, залазили из Доњецка, када су неки од њих решили да посете, апотеку, у којој је радила, лепа Апотекарева кћи Ленка Украјинка, плава, нежне беле пути, и нежних плавих очију. Врат јој је био као у лабудице, а руке и ноге лепршаве као у Руске балерине.
Њен отац, Дмитриј, провео је ноћ, у тестерисању, то јест хркању, јер се добрано напио руске вотке. А она у бризи, за њеног вереника Виталија, који је отишао да брани Украјину пушком и молотовљевим коктелом.
Но, Ленка, давај!
И Ленка му је сипала, чашицу по чашицу, па је онда направио коктел, од пића .
-Три вина!. –
-Два, пива!.
Виски!
О, дурак, пијани! -промрмља Ленка нешто себи, кроз зубе.
То је нешто као пијана будала.
-Али отац!
-Апотекар!
-Апотекар!
-А она његова, кћи.
Папушка!
Папушка!.
Он глув ко топ!. ..
-Заспао! …
-И хрче, на поду.
Једва га је одвукла до кревета и пребацила, тако обученог.
Њој сна није било те ноћи.
Не због, ваздушне опасности у Доњецку.
Због њега.
Због вереника.
И због татице.
Десет капи валеријане, на кашичици.
Сна није било. Њет!
…
Уље рузмарина, на кашичици. Сна опет није било.
Њет!. Онда је Ленка бројала овчице, из бакине баште на селу.
Рас, (1)два, (2)три, (3)четири,(4) пјат,(5)…
Двацет, (20)трицет, (30)сарок (40)…
Сна опет није било.
Њет!
Онда, се обукла и сишла у апотеку.
Руски војници, мамурни, што је приметила, у заночењу, при ходу, ушли су у апотеку.
-Нема дистанце.
-Немају маске.
Имају пушке.
-Имате ли нешто млада дамо против горушице!?
-Да. Одговори Ленка.
-А, против, мамурлука!? – упита је други војник.
-Да. Имамо.
А против, мучнине!? – упита је трећи војник.
-Имамо.
У том часу, њен отац, доноси бокал расола.
-И чашице.
-Наздрављају..
-Ето, здоровље.
Каже отац апотекареве кћи.
Они наздрављају, док испише,
један бокал расола.
И још један, бокал расола.
-Ленка, донеси из подрума за “браћу” Русе, још један бокал.
Кад се они понапише расола, а њен отац их испрати, Ленка оде, и мртва уморна, леже у кревет, у својој девојачкој соби, и заспа.
