Његови текстови осликавају срамни повијесни момент једне земље којом се владало „примитивним нагоном племена и истицањем његове посебности, глорифицирањем осјећаја припадности стаду“
Ауторица: Татјана Громача Вадањел, Прометеј.ба
Књига репортажно-фељтонских текстова „Цивил у Берлину“ пољског новинара, писца и социјалиста Антониа Собаńског једно је од ријетких укоричених дјела што их је овај аутор, незаобилазна интелектуална појава у кругу предратних варшавских интелектуалаца, након краткога живота оставио за собом. Рођен 1898. у украјинском мјесту Ободивка, као припадник старе, велепосједничке обитељи, Собаńски је, скупа с обитељи, 1905. године преселио у Варшаву. Уочи и тијеком двадесетих година прошлога стољећа студирао је на неколико свеучилишта, укључујући и Јагелонско у Кракову, но нити једно није завршио. Течно говоривши шест језика, окренуо се новинарству, а о његовој важној појави и присутности у предратном пољском интелектуалном и јавном животу говоре и записи што су их о његову раду оставили Wитолд Гомброwицз, Цзеслаw Милосз и Јарослаw Иwасзкиеwицз.
Собаńски је највише писао за часопис „Wиадомосци Литерацкие“, који је био један од најважнијих пољских међуратних часописа, и као њихов специјални дописник, а такођер и као велики заљубљеник и познаватељ њемачке културе, који је у Берлину имао много пријатеља, одлази 1933. године, непосредно након што су нацисти преузели власт, у Берлин. Оданде шаље репортаже које су објављиване у једном фељтонском низу, а које су већ 1934. године обједињене у књизи „Цивил у Берлину“. Та је књига, уз додатак наслову „и друге репортаже из нацистичке Њемачке“, објављена ове године у библиотеци „Средњи пут“, загребачког накладника Диспут, у пријеводу Адриана Цвитановића.
Треба одмах споменути и то да је књига „Цивил у Берлину“ већ 1940. године завршила на попису „непожељнога пољскога стваралаштва, непријатељски настројеног спрам Нијемаца“ – иако је права истина, којој данас и код нас можемо посвједочити, захваљујући овоме важном пријеводу, управо супротна – Собаńски је био велики пријатељ Нијемаца и њемачке културе, међуратну је Њемачку сматрао једном од либералнијих и напреднијих земаља, а као декларирани хомосексуалац и у том погледу кроз властито је искуство свједочио – и тврдио и у овом рукопису – како је Њемачка била земља великих слобода и за ову врсту еуропских мањина, међу чијим грађанима је било и оних који су, чини се, доста неоптерећено, исказивали хомосексуалне склоности. Но све се то готово стубоком измијенило почевши са ожујком 1933. године, доласком на власт Националсоцијалистичке странке, предвођене канцеларом Адолфом Хитлером, а овакве и многе друге врсте либералних грађанских слобода постале су незамисливе, преко ноћи претворивши Нијемце – дакако не ипак све, но највећи број њих – у народ неприродно чедан и ригорозан.
Овдје лежи чињеница значаја и важности репортажа Антониа Собаńског – он је био човјек и интелектуалац лишен предрасуда, друштвено, социјално веома освијештен, што показују његови самосвјесни и одмјерени, са јаким упориштем у либералној грађанској свијести и напредним схваћањем модерног друштва демокрације исписани текстови, у којима он креће од заправо нетипичног полазишта – готово као адорацијски расположен идеализатор Њемачке и њемачкога друштва, који се, нашавши се усред новог политичког момента у том друштву, не може помирити са чињеницама, нити их схватити као коначне, потпуне моралне пропасти једног народа, која ће врло брзо проузрочити незамисливе катастрофе.
Тим више, његова су извјешћа и у вријеме када су била тискана, и данас, врста реалног, заправо крајње објективног свједочанства, јер њихов писац не креће са критичког, или априорно негативног полазишта, већ посве обрнуто, што доприноси томе да се и читалац, заједно с аутором ових записа, постепено суочава и свједочи озбиљности и ширини размјера једне опће друштвене пропасти, гдје кроз текст ове књиге заправо може видјети како се она, којим све путовима, на које начине, из којих разлога, са којим позадинским мотивима уистину догађала.
Собаńски је живо и изблиза свједочио многим догађајима, међу којима само треба навести паљење књига у Реицхстагу, а његови записи вјерно предочавају и свједоче развоје таквих и многобројних других, на разним друштвеним и људским секторима, ситуација, када су се и поједини тадашњи житељи Њемачке међу собом, када су били сигурни да их нитко не слуша, питали „Да нисмо отишли предалеко? Не правимо ли будале од себе?“.
Но ипак, унаточ оваквим сумњама, нису говорили „Не“ оваквоме суставу, нису подузимали ништа (изузев изванредно храбрих појединаца, најчешће припадника комунистичког покрета) како би зауставили и спријечили све страшне погроме, истребљења људи које је у име идеје о „чистој раси“ проводио политички сустав Адолфа Хитлера.
Сам Собаńски био је упозораван од стране својих познаника на опасне прилике које, по новоме, владају у Њемачком друштву и уочи свог одласка у Берлин, но није та упозорења узимао здраво за готово. Његов опис доласка у Берлин отпочиње наивним, простодушним реченицама „Силно желим открити све позитивне стране тог преврата, туђег ми и по осјећају и по циљевима.“ Као, према властитим ријечима, „старомодни либерал“, био је познат по томе како у својим размишљањима и проматрањима, у својим текстовима гаји „узвишену непристраност“. Жеља му је радити на спашавању свог „смијешног, либералног свијета, који је данас на издисају“.
Но у Берлину се, прије свега, сусреће са слиједећом медијском ситуацијом: опорба нема права гласа, у свим се новинама тврди да она заправо и не постоји, чак и у листовима који су до 5. ожујка, до побједе Националсоцијалистичке њемачке радничке странке на парламентарним изборима, односно до преузимања власти, пружали потпору управо тој опорби.
Собаńски биљежи како у новинама такођер налази на прегршт вијести о новим члановима управа и надзорних одбора у банкама и дионичким друштвима, а да се при томе нигдје не наводи кога су ти нови чланови замијенили. Иста је ствар и са именовањима нових лијечника на мјеста предстојника разних одјела берлинских болница. Он коментира како такви потези намећу бројне претпоставке – о томе како је претходник могао бити Жидов, комунист, пацифист, или социјалист. Он већ тада зна за бројна „самоубојства“, како се у њемачкој јавности тумаче необично бројне смрти многих особа са утјецајних положаја, упознат је са могућностима одласка на „војне вјежбе у затвор“, а такођер већ и зна за постојање концентрацијских логора за политички непримјерено оријентиране, и у својим репортажама не сакрива ту своју упознатост.
Његов је начин проматрања и анализе тадашњег Њемачког друштва свакако нетипичан, када је ријеч о приступу једног новинара, прије свега по својој ширини, темељитости, и, како је сам навео, тежњи ка непристраности. Свакако му је простора за то дала и ширина фељтонистичког приступа, новинских објава у наставцима ових текстова, но ријеч је и о ширини и образованости коју читалац осјећа у ауторском приступу Собаńскога. Тај је приступ уистину лишен готово па уобичајене новинарске хистерије, хушкачког расположења упереног према било коме, односно и најмање интенције да се слика коју текстом – новинским извјештајем креира – обликује у нечију конкретну корист, изузев користи која се постиже прецизним, аргументираним, провјереним податцима, који служе у сврхе истинитих увида и спознаја. Тако да су ови текстови на један начин ближи својеврсним маленим социолошким студијама, неголи новинским репортажама.
Осим тога, њихов аутор темељито проматра поједине друштвене скупине, одабране узорке својих проучавања, било да је ријеч о чиновницима, војсци, студентима, интелектуалцима, и то на начин да се изнутра повеже, остварујући неку врст продуженог пријатељског припадања, са њиховим представницима, преко својих познанстава и веза, што му омогућује да се нађе на мјестима гдје ти људи воде приватне, интимне разговоре, гдје и сам са њима у повјерењу може расправљати о ситуацији у којој се налазе – у застрашујућој ситуацији, којом већина Нијемаца нити најмање није била згрожена – ситуацији обликовања једне тоталитарне идеологије и државе.
У том смислу, књига обилује изнимно захвалним подацима, који могу бити од велике користи свима које политичке теме тоталитаризама занимају, јер уистину нуди слику невјеројатно природног увида у долазак, раст и ширење тоталитаризма, приказујући тај тијек кроз конкретне слике и разговоре, кроз сам тијек обичног живота, којега су тада водили становници Њемачке, кроз њихова понашања и поступке који су често и карикатурални, гротескни, вриједни поруге. Читалац постаје свјестан друштвених механизама који се јављају и у другим, далеко здравијим друштвима, а чија се злоћудност у овоме контексту показује у својој пуној пријетњи и изопачености, и на жалост, са својим застрашујућим коначним конзеквенцама.
Собаńски чврстом усредоточеношћу доброг познаваоца конкретних прилика и обичаја на многим друштвеним подручјима Њемачке, почевши од новинско-извјеститељских, преко бирократских, црквено-вјерских, образовних, здравствених, војно-полицијских, спортских, културних, и то по појединим културним ресорима – од књижевности, преко казалишта, опере, ликовности и другога, па све до каванског и уличног живота, запажа и биљежи чак и малене мијене, уз помоћ којих се веома увјерљиво и ефектно по обликовање нове свијести масе, обликује друштво каквоме државна власт тежи.
Те се мијене, показује ова књига, проводе специфичном педантношћу терора државе, државе која контролира и повлачи управо све ксенофобне потезе на свим друштвеним подручјима, не остављајући нити педља слободе грађанима.
Додатна је специфичност тога терора, показује нам ова вриједна књига, у томе што он, површински, друштво показује у једном смиреном, заправо беспријекорном свјетлу, док изнутра, испод површине, већ има добро окрвављене руке. Собаńски примјећује: „Круг терора тако је херметички затворен, тако идеално повезан да дјелује без потребе за прибјегавањем окрутностима или драстичним средствима.“
Читатељ уистину има пригоду видјети како се један убилачки по својој бити друштвени експеримент може, уз добре и вјеште креаторе и проводитеље – и јасно, уз безусловну послушност грађана, провести у једноме друштву. Аутор ће тако запазити: „Сватко се боји својега гласа, властитог индивидуалног размишљања.“
Ти су грађани, тијеком година кризе и незапослености углавном поткупљени обећањима о сигурним радним мјестима, на којима раде готово робовски, и у крајњој потплаћености, истовремено, за чудо, не показујући незадовољство.
Собаńски свакако у својим извјештајима ради и на анализи других мотива, психолошке погодности коју је специфичан менталитет Нијемаца у конкретном повијесном моменту показао, а што је све заједно допринијело успјеху, беспријекорности реализације једне убилачке идеологије.
Собаńски запажа како су „Страх и домољубље често надвладали чак и најлојалније пријатељство“, што нису чињенице које познајемо само из те повијесне ситуације, тога друштва и времена.
Но свакако, било је грађана тадашње Њемачке који су реагирали, ако никако другачије, попут конобара из каване на познатој берлинској улици Унтер ден Линден, одакле је аутор проматрао један од многобројних војних мимохода, а који је Собаńскоме пришао и упитао га гласом, како он каже „пригушеним не од страха, него од срама – Има ли још који цивилизирани народ на својој савјести такву срамоту?“ Но овакви погледи били су у језивој мањини, јер, Собаńски, који је тијеком друге половице тридесетих година у више наврата посјећивао Њемачку, биљежећи мијене кроз које је друштво пролазило примјећује како „Оно што ужасава јест изостанак незадовољства“ код грађана.
„Њемачка под Трећим Реицхом била је земља којим се влада по узору на тадашње Русију и Италију. Комунизам се је сматрао злочином. Социјалистички мандати за сва уставотворна или самоуправљачка тијела проглашени су ништавнима. Друге су странке такођер престале постојати – натјечу се која ће се прије добровољно распустити. Преостаје дакле само Националсоцијалистичка партија, али тко њоме заправо влада? Хитлер, Гöринг и Гоеббелс? Или можда један од њих? А можда Керрл, или Руст, или Фреислар, или Хеинес! Или пак главни стожер Реицхсwехра? Не зна се.“, запазит ће на једноме мјесту аутор.
Његови текстови осликавају срамни повијесни момент једне земље којом се владало „примитивним нагоном племена и истицањем његове посебности, глорифицирањем осјећаја припадности стаду.“
Треба на концу закључити како се у својим новинским извјешћима Собаńски увијек држи здравога разума и логике, пишући сталожено и слободно, без страха од могућих посљедица, али и без априорно заданог моралистичког става. Он радије прибјегава – ондје гдје је нужно да реагира људски, а тиме и етички, литерарности свога описнога стила, којим ће, врло сликовито и живописно, неријетко и иронично и духовито описати сва застрањења грађана друштва којим се бави, описујући уличне манифестације војничкога духа, разне јавне приредбе, војне маршеве, хистеричне Хитлерове говоре и друге јавне манифестације којима је присуствовао, но никада у тим описима не скреће у вулгарност, преко граница доброга укуса и пристојности.
