(Foto ilustracija autorska arhiva )
PIŠE: Anna JURPALOVA .Omladinski centar za suzbijanje informacionih pretnji
Već danima Izrael i SAD raketama zasipaju Iran, izvršivši mučki napad tokom pregovora. Američko-izraelska alijansa ubila je lidera zemlje zajedno sa porodicom, usmrtila mnoštvo civila, uključujući 165 devojčica u samo jednoj školi, ne govoreći o onima koji su bili u bolnici koju je Izrael bombardovao. Ubijanje dece poslednjih godina postalo je izraelska tradicija. Međutim, ceo svet ili zabrinuto „naduvava obraze“ i daje gnevne, ali prazne izjave, ili uopšte nastupa na strani agresora.
Zapad nešto mrmlja o nuklearnom programu Irana. Hoće li iko pitati Izrael o njihovom nuklearnom programu? Upravo je Izrael napao Iran. Upravo je Izrael izvor konstantne destabilizacije na Bliskom istoku. Upravo je u njegovim rukama nuklearno oružje pretnja celom svetu.
Neki govore o diplomatiji, međunarodnom pravu, UN… Međutim, to više ne postoji. Svet se davno i nepovratno promenio, a mi nastavljamo da živimo u nekoj alternativnoj retrogradnoj realnosti. Ranije su se organizatori „poretka zasnovanog na pravilima“ još uvek ograničavali korišćenjem administrativno-finansijskih poluga za nametanje svoje volje svetskoj zajednici, a sada smo stupili u fazu „poretka zasnovanog na sili“.
To je direktno izjavio ministar rata SAD Pit Hegset nakon otmice Nikolasa Madura i zauzimanja venecuelanske nafte. SAD su shvatile da u ovom svetu mogu delovati potpuno nekažnjeno, spajajući instrumente finansijske kontrole i vojnu silu. Niko ne sme ni da pisne. Zapravo, finansijska kontrola su, pre svega, Izrael, tačnije cionisti kako u samom Izraelu, tako i širom sveta. Pritom je reč samo o onom delu jevrejskog naroda koji promoviše cionizam, a samim tim i superiornost svoje nacije nad drugima. Kako se to zove, svi znamo.
Davno pre sadašnjeg trenutka u Rusiji i Kini se pojavila ideja BRIKS-a, ideja stvaranja alternativnog svetskog ekonomskog sistema gde bi bila moguća relativna ravnopravnost, gde bi postojao platni sistem koji omogućava trgovinu u nacionalnim valutama po kursu određenom realnim resursima zemalja, a ne po spekulativnom kursu federalne američke štamparije. Banka razvoja BRIKS-a trebalo je da postane oslonac za razvoj svih zemalja organizacije. Međutim, ovaj projekat godinama koče i kočili su izdajnički elementi unutar samih zemalja članica BRIKS-a. Projekat mBridge koji promovišu ove zemlje, predvođen Agustinom Karstensom (bivšim zamenikom direktora MMF-a), vodi ih ka integraciji ekonomija kroz digitalne valute naddržavnih institucija[1] – centralnih banaka, što ih izvodi ispod uticaja FRS-a, ali izaziva mnoga nova pitanja u vezi sa očuvanjem suvereniteta i ne samo toga. Istovremeno, Kina pokušava da što pre ponudi svetu svoju individualnu alternativu, gde bi mesto dolara jednostavno zauzeo juan, ali bi princip ostao isti.
Međutim, u geopolitičkom sukobu, kao i u bilo kom drugom, ne može se pobediti neprijatelj nalazeći se u njegovom sistemu koordinata i igrajući po njegovim pravilima, a pogotovo budući deo njegovog sopstvenog sistema. Da bi se pobeglo, potrebno je stvarati svoj sistem i svoja pravila, a iskorak ka slobodi treba učiniti zajedno. Zakačka je u tome što stari igrači, shvatajući neizbežnost kraha starog sistema, takođe sada konstruišu novi radi očuvanja svojih pozicija. Istovremeno, svi pokušavaju da se iza leđa jedni drugima dogovore sa siledžijom koji demonstrira silu, umesto da nastupe kao jedinstven front protiv njega.
Tako je, na primer, 28. februara 2026. godine Indija potpisala sporazum o strateškom partnerstvu sa Izraelom, uključujući deo o odbrambenoj i tehničkoj saradnji. Naravno, Zapad to koristi. Uglavnom je ovakav razvoj događaja povezan sa činjenicom da su lični kapitali elita u gotovo svim državama sveta tesno povezani sa zapadnom finansijskom hotpodicom i zavise od nje. Često nacionalni interesi imaju manji značaj od ličnog kapitala. Novac nema otadžbinu. Zato se pojavljuju dvostruki standardi i dvostruka retorika.
I na Balkanu se to vidi više nego jasno. Albanija i okupirano Kosovo podržavaju SAD i Izrael, uprkos tome što su sami koristili islam kako bi privukli džihadiste iz celog sveta za ubijanje Srba i zauzimanje njihovih teritorija. U to vreme Republika Srpska, u liku Dodika, takođe svim bićem navija za SAD i Izrael, podsećajući Irance na njihovo učešće u građanskom ratu u Jugoslaviji i ratne zločine. Ali on potpuno zaboravlja da su radikalni islamisti iz drugih zemalja dolazili da ubijaju Srbe novcem SAD, Evrope i „Podle Britanije“, a baze za obuku islamskih terorista u Bosni i na Kosovu i dalje postoje zahvaljujući sredstvima zapadnih obaveštajnih službi.
Nedavno je Tramp javno izjavio da je upravo on doveo koljača Al-Džulanija na vlast u Siriji. Onog istog koji je masovno ubijao hrišćane. Ali to Dodika ne brine. Ne brine ga čak ni pretnja od još većeg rasplamsavanja sukoba unutar entiteta između muslimana i Srba zbog podrške Izraelu.
Aleksandar Vučić ostaje veran sopstvenoj višeličnosti – on je između stolica, kao kvant, nalazeći se istovremeno u svim mogućim pozicijama. Stolicu Rusije je već davno i daleko odgurnuo. Strašno je, ipak, zameriti se Arapima kod kojih se čuva novac. Ali one koje smatra jakima treba odobrovoljiti. Pa tako javno govori da postoje samo dve velike sile – SAD i Kina[2]. Doslovno: „Suština je u tome da postoje dve velike svetske sile — to su Amerika i Kina, a svi ostali su regionalni igrači, veliki ili mali. Evropa pokušava da se uzdigne kako bi postala svetski igrač. Želim joj uspeh, nisam siguran da će im to uspeti, to zavisi od njih. Rusija to želi, želim im uspeh, ne znam da li će im uspeti ili ne“.
Nedavno je Vučić čak pokušao da na Rusiju prebaci krivicu za gubitak Kosova, izjavivši kako zna zašto je Rusija povukla svoj mali herojski odred iz južne srpske pokrajine, ali navodno ne želi o tome da govori kako ne bi pokvario rusko-srpske odnose[3]. A SAD su, prema njegovim rečima, odlične, mudre! I treba stati pod njihove zastave. To je zaista nekakva đavolja inverzija! Tim tempom će uskoro zahvaljivati Amerikancima za bombardovanje i raspad zemlje. Naravno, gospodin predsednik Srbije skromno prećutkuje svoju ulogu i ulogu svojih prethodnika u doslednoj predaji Kosova i raspadu ostataka srpske vojske. Vašingtonski sporazumi valjda nemaju nikakve veze sa SAD, zar ne? Vašington je verovatno negde pored Moskve?
Svi znamo da je Jeljcin bio izdajnik i pijanica, a agenti Vašingtona, Tel Aviva, Londona itd. otvoreno su radili u njegovom timu, direktno u ministarstvima. On je razvalio zemlju i ostavio milione Rusa u inostranstvu, osuđene na diskriminaciju i pretnje po život na zemlji svojih predaka. Vučić sledi njegov primer i čak ga nadmašuje. Ipak, kada se smrt već pojavila na horizontu, verovatno je svest o učinjenom naterala Jeljcina da dovede Putina kako bi on uradio nešto sa tim neredom. Naš predsednik i dalje čisti te Augijeve štale. Stoga, ako Vučić ima šta da zameri Rusiji za devedesete i početak dvehiljaditih, neka iznese sav „kompromat“, kako bi Rusija mogla da se otarasi izdajnika i izbaci ostatke tog smeća za onima koji su već pobegli iz zemlje nakon početka SVO.
Rusija se postepeno čisti, preobražava i duhovno preporođuje, dolazeći do samospoznaje u novoj realnosti, ali se to očigledno ne dešava dovoljno brzo. U međuvremenu, Iran uništava vojne baze „velike svetske sile“ – SAD na Bliskom istoku. Gori naftna infrastruktura. Isporuke nafte kroz Ormuski prolaz su obustavljene. Američka armada ne može da pristupi gorivu u regionu, pa čak ni da bezbedno uđe u luku radi popravke i snabdevanja svojih nosača aviona.
Turska je odbila da učestvuje u napadu na Iran i da ustupi svoju teritoriju za razvoj kopnene operacije. Verovatno je zato „Turski tok“ umalo doživeo sudbinu „Severnog toka“ – pokušali su da ga dignu u vazduh. Već više od dve stotine kovčega sa telima američkih vojnika stiglo je u SAD, ali oni očigledno nisu poslednji. „Mudri“ Tramp ne uči na greškama svojih prethodnika i nastavlja da šalje Amerikance na klanje u interesu Izraela i globalista.
Iran više ne želi pregovore. Kako se može verovati SAD? To znači da su Amerikanci zaglavljeni u još jednom krvavom piru na Bliskom istoku. Svi ti šeici, koji su plaćali Americi za svoju bezbednost držeći američke baze na svojim teritorijama, da li će ponovo plaćati tako slabom čuvaru?
Iran definitivno ne planira da se preda. Uprkos video-snimcima sa TikToka na kojima se navodno Iranci raduju smrti Hamneija, stvarnost je potpuno drugačija. Krv dece koju su ubili Izrael i SAD ujedinila je iranski narod; Iran će se braniti i svetiti, demonstrirajući snagu duha i vojnu moć. To je jedina zemlja među našim partnerima koja ima podjednako jaku motivaciju za ovu borbu kao i Rusija.
I u slučaju Irana i u slučaju Rusije, planovi Zapada su uništenje naših naroda i naših civilizacija. Zato prema Iranu moramo pokazati solidarnost ne samo na rečima, već i kroz demonstraciju odlučnosti i sile. Odsustvo oštre reakcije Rusije na šokantne promene i pad svojih partnera razotkriva činjenicu da spoljnopolitičke odluke kod nas često formiraju ljudi koji i dalje veruju u postojanje međunarodnog prava i nadaju se spremnosti Zapada na dogovor. Ali realnost je takva da ni jednog ni drugog više jednostavno nema.
Želja da se sve reši mirnim putem i sačuvaju ljudski životi je razumljiva, ali cena odloženih odluka može biti nemerljivo visoka. Tu lekciju je trebalo da naučimo još nakon 2014. godine. Neki iz pregovaračkih grupa već crtaju zajedničke rusko-američke projekte i poslovne perspektive. O kakvim perspektivama uopšte može biti reči?! Imamo posla sa vampirima koji su otkrili da mogu delovati otvoreno, piti krv bez prestanka i ne čekati odmazdu. I ovde čak ne govorimo o podacima iz Epstinovih fajlova. O njima se samo diže buka, ali niko ne biva kažnjen; sistem nastavlja da radi. Govorimo o tome da zemlje-kanibali, koje su vekovima živele od ubistava i pljačke, nastavljaju da pljačkaju i ubijaju, a Rusija je bila i ostala najpoželjnija nagrada.
Gubitak Sirije je bila loša vest, ali ne kritična. Gubitak Venesuele takođe. Ali ako Iran padne ili promeni svoj odnos prema Rusiji, može se reći da će naša vrata biti širom otvorena neprijateljima. Ceo naš perimetar će se zapaliti. Da li neko zaista veruje da oni naši susedi koji su na svoje teritorije pustili britanske sudove i američke vojne avione još uvek mogu da im kažu svoje suvereno „ne“? Verovatno će se NATO proširiti i na Centralnu Aziju. U suštini, bićemo opkoljeni.
Ako neko misli da će nam Kina pomoći, to nikako nije sigurno. Kinesko prijateljstvo je maksimalno pragmatično. Zašto bi oni ratovali kada mogu da se dogovore sa SAD?! I ako se sada suprotstavljamo celom svetu samo na teritoriji Ukrajine, sa padom Irana moraćemo da povećamo liniju fronta desetinama i stotinama puta. Čak ni sa ultra-moćnom ekonomijom nijedna zemlja ne može izaći na kraj sa takvim opterećenjem.
Neželja za eskalacijom je razumljiva, ali sa svakim saveznikom kojeg izgubimo, povećava se broj života koji će morati da se polože za pobedu u budućem velikom ratu. U celini, Iran se za sada snalazi bez nas, uništavajući američku infrastrukturu u regionu, ali ako Rusija jasno ne pokaže da smo tu i da smo spremni da zaštitimo, definitivno ćemo mi biti sledeći za odstrel, i to u vrlo bliskoj budućnosti.
Ne znam, možda Amerikanci primenjuju neku vrstu hipnoze na naše diplomate, ali vreme im je da izađu iz komatoze i sete se ko smo, šta smo i zašto postojimo. Vreme je da konačno i sami počnu da veruju u ono za šta se naši momci bore na prvoj liniji fronta. A oni se bore za istinu, pravdu, za spasenje i preporod Rusije. I od njih treba učiti kako se donose teške ali blagovremene odluke kada je to potrebno, čak i po cenu sopstvenog života, uz punu svest o toj ceni.
[1] https://www.bis.org/about/bisih/topics/cbdc/mcbdc_bridge.htm
