Teze za srpski nacionalni program

Razgovarao: Milorad ANTONIĆ

(Tekst koji je pred vama objavljen je u DUGI 1994. godine i prema koncepciji ovog sajta trebao bi biti razvrstan u ARHIVU AUTORA. Međutim njegova aktuelnost svrstava ga na udarnu poziciju. Ako ga pažljivo čitate pomislićete da je „od juče“.)

• Busanje u prazna srpska prsa.
• Sada postojeće i nametljivo prisutne politi čke sile propustile su prilike i potrošile istorijsko vreme koje im je dato.Nije li trenutak da na pozornicu stupe nove rodoljubive snage ? N da bi se ,poput prethodnika,otimale za vlast,nego da bi organizovale narod na velikom delu temeljnog probražaja i svestranog preporoda!
• „Kod nas, nažalost, niko ne govori: ništa od nas ne može biti zato što sam ja rđav čovek, no svak viče: ništa od nas ne može biti zato što su drugi rđavi. Kad bi pak svak od nas viknuo: Srbija je nesretna zato što sam ja rđav čovek i rđav njen građanin, Srbija bi se preporodila za tri dana, i za tri godine bila bi srečna, i mi bismo svi doživeli sreću njenu, zajedno sa decom našom. Šta nam drugo ostaje do da pođemo, dakle, od sebe, draga braćo!” (Nikolaj Velimirović)

„Rge svih, zatajila je Država: nižu se Vlade, evo u Srbiji već četvrta, Vlade bez vizije, potpuno nedorasle za veliko delo preporoda od kojeg naš opstanak zavisi. Škola je još bez busola, a nacija, na stravičnoj vetrometini istorije — kao pijani brod. Poraz je to kako politike tako i svih duhoniih snaga, koje očigledno nisu ni dovoljno snažne ni dovoljno duhovne.

Najporaznija jeste činjenica što to nije jasno onima koji nas vode, ni u Vladi ni u opoziciji. Po sebi se razume da je Vlada najodgovornija, odnosno najkrivlja, jer je u prilici da vlada; ali niko od nas ne može izbeći odgovornost. Naročito ne oni koji su svoju delatnost sveli na golu kritiku vlasti, a ideja nemaju, i svu snagu troše u jalovim ličnim svađama i stranačkim trvenjima. U stvari služe svojoj bednoj sujeti”.

Tako govori prof. Nedeljković, član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti.Pričamo o tezama za srpski nacionalni program. Pre toga podsećam ga na jedan detalj iz njegovog izlaganja na Drugom kongresu srpskih intelektualaca u Beogradu 22. aprila o.g.

Naveli ste primer da je jedan američki političar u UN izneo svoj neumoljivi utisak posle razgovora s nekim od vođa srpske opozicije: „Njihovo anti-miloševećevstvo je mnogo jače od njihovog patriotizma. To je ćor-sokak.” A jedna zacelo plemenita, za Srbe požrtvovana Parižanka, po povratku iz Beograda mi je, zaprepašćena, rekla: „Ti vaši slobodni intelektualci žele da Srbija propadne samo da bi oni bili u pravu.” Da li je gospođa u pravu? Gde smo, zapravo, zatajili?

-Zatajila je, naša pamet u svim višim strukturama društva: u Vladi i opoziciji, u Akademiji i u Crkvi; drugim rečima, podbacila je inteligencija koja se nije dovoljno posvetila delu sveopšteg preporoda. Preporod se začinje u školi, a ogleda u organizaciji države i u sistemu moralnih vrednosti. Te vrednosti su ugrožene, jer se Država nije na vreme suprotstavila haosu, pogodnom za kriminal svih vrsta; nije shvatila da će sankcije i blokada trajati dugo, te da se život mora prganizovati kao da će one trajati večito. Uz to, Država je, od početka drame, skrojena kao da nam ništa nije puklo pred očima, pa su odnosi Srbije i Crne Gore nalik na one u Titovo doba. Drugim recima, Crna Gora još nije u potpunosti povratila svoj srpski nacionalni identitet. Otuđena od same sebe, to jest od slavnih predaka, počev od Nemanjića preko Čarnojevića do Njegoša i drugih izuzetno samosvesnih Srba iz Crne Gore, elitnih Srba, Crnoj Gori preti moralno bespuće. Do ravnoteže bi mogla doći samo ujedinjena sa svim drugim zemljama srpskim, ne u Federaciji nalik na Titovu, nego u jedinstvenoj državi svih Srba, spasenju za sve. Koja prilika za srpsku inteligenciju u celini, posebno za srpske intelektualce iz Crne Gore, da se bace na veliko delo nacionalnog preporoda za koje bi ih pesnik „Gorskoga vijenca” blagosiljao! Ali našoj inteligenciji ponestali su dah, snaga uverenja i spremnost na žrtvovanje. Malo je naših učenih ljudi, pisaca, akademika, profesora, umetnika, ornih da vode mnoštvo. Kudikamo veći od nas — „Sartr, Rasel, mnogi korifeji evropske misli — to su učinili. I danas, kao demoni, razjaruju masu protiv Srba:

Bernar Anri Levi, Alan Filkenkraut, Andre Gliksman i mnoga druga vrlo poznata imena.

Da li se srpsko pitanje posmatra iz pravilnog ugla?

-Njega treba posmatrati, najpre, kao naše unutrašnje pitanje, a zatim kao problem Evrope i sveta, koji teško greše, jer nas ne razumeju. Ali — ni mi njih ne razumemo, pa im nismo dovoljno ni po­mogli da nas shvate i prihvate; jer poo­davno izvesni Srbi ne razumeju dovoljno ni sami sebe; svetski ratovi su uneli grdnu pometnju dž srpsku svest. Mi smo, već du­go, ,,u raskoraku sa samim sobom”, jer ne ispunjavamo osnovnu Sokratovu zapovest: „Upoznaj samog sebe!” i zato smo sve manje sposobni da razumemo druge.

Seljaci u „Global village”

Da li nam je biti il’ ne biti?

-Srpskom narodu je, na pragu dva­desetog stoleća, neophodan, da bi fizički i duhovno opstao, temeljan i svestran pre­porod. Bar četiri osnovne obnove su hit­ne: biološka, moralna, kulturna i privred­na obnova. Ako natalitet ostane nizak kao do sad, srpski narod će nestati; već sad je na kritičnoj tački, sa jedva jednim detetom po bračnom paru. Ta degeneraci­ja nije samo fizička: ona je i moralna jer porodice samo s jednim detetom izopaču­ju se, kao što se i to dete izopačuje, ne priprema se za život koji je borba, niti za službu otadžbini koja traži umne i vredne, hrabre i požrtvovane. Velik deo beograd­ske i srbijanske mladeži noću se zabavlja, a danju spava: budi se u sate kad je, npr, Kosovska bitka bila već uveliko završena.

Šta nam je činiti?

-Krajnje je vreme da se prevaziđe i odbaci austro-ugarska teza, koju je naivno prihvatila i naša SPC, pa onda i mnoštvo Srba: da „van pravoslavlja nema Srpstva” i da se, najzad, vodi računa o svim grana­ma srpskog stabla, o višedimenzionalnosti srpskog nacionalnog bića i srpske kulture, jedinstvene u raznolikosti. Osnovna di­menzija Srpstva jeste pravoslavno-svetosavska, druga je, međutim, srpsko-katolička (Stefan Nemanja je najpre kršten u ka­toličkoj crkvi, a nadbiskupija barska, „pri­mata Srbije”, starija je od svetosavske arhiepiskopije žičke: Dubrovnik i okolina bili su katolički, ali ne i hrvatski; to je du­go važilo i za bosanske katolike, Franjev­ce na primer, koji su junaci u delima Ive Andrića; pa i sam Ivo Andrić je Srbin-katolik, kao što su Srbi-katolici Ivo Vojnović, Petar Kolendić i drugi Dubrovčani, koji su znali istoriju i svoje poreklo); treća dimenzija Srpstva je islamska: većina na­ših muslimana itekako pamti svoje srpsko poreklo i svoje krsne slave. Te tri dimen­zije su srpsko istorijsko nasleđe, od kojega je trebalo stvarati simbiozu i sintezu jedne raskošne, u raznolikosti jedinstvene kultu­re. Na našu veliku nesreću, u tom pogledu smo svi zatajili.

Kako danas ne možemo ostati samo na ova tri religijska i civilizacijska izvora, va­lja voditi računa i o sledećim bujnim pritokama iz novijih vremena: o humanističkoj i kosmopolitskoj, o ateističkoj, prisutnoj naročito u dvadestom stoleću; i — mojsijevskoj, jer neki veliki Srbi, veliki rodoljubi, bili su jevrejskog porekla, i žrtvovali su svoje živote za oslobođenje i ujedinje­nje Srpstva.

Odnos Srba prema drugim narodima i njihovim kulturama trebalo bi da karakterišu: otvorenost za sve vrednosti; trpelji­vost, i više od nje — spremnost na saradnju i na razmenu vrednosti: prihvatanje svega što je za nas, Srbe korisno i dobro.

Danas se mora polaziti od činjenice da je čovečanstvo pretvoreno u jedno plane­tarno selo, global village, u kome svi od svih zavise i svi na sve utiču. Stoga se ne sme robovati tradiciji nego zaključke za savremenost i budućnost izvlačiti iz celokupnog iskustva, osobito u ovom vremenu velikih iskušenja i provera. Srbi sad mora­ju preispitati i promeniti odnose prema tradicionalnim saveznicima, prema tradi­cionalnim protivnicima i neprijateljima, manje poznatim nam narodima i civilizaci­jama koji više nisu predaleko jer svi živi­mo u „planetarnom selu”.

Smrtni greh Srba „u loncu“

Čini se da su i ti manje poznati naro­di otišli ispred nas. Bivši prijatelji sad su neprijatelji, neprijatelji su još gori nego što su bili. Od koga učiti, čija iskustva presađivati, koje vrednosti u hijerarhiji naših potreba naročito usvojiti? Na koje se uzore oslanjati?

– SAD su uzor u stvaranju višedimenzionalne nacije koja daje ton svetu. Zašto ne primeniti u Srpstvu „sva tri za­kona”, i šire, američki ,,melting-pot”? Važan uzor su nam Nemačka i Austrija: zbog savesnog odnosa prema radu i redu, zbog primera kako se podnose porazi i u pobede pretvaraju. Francuzi i Rusi su naši tradicionalni saveznici. Francuzi više nisu naši saveznici — odbacili su nas, osobito na sopstvenu štetu, jer svaki prijatelj je dragocen, a srpski narod je izuzetno veran prijatelj, koji je obožavao Francusku. Ta­kav se prijatelj, u mudroj politici i u istorijskom životu jedne iskusne nacije, ne odbacuje, ne vređa i ne žrtvuje, jer je dra­gocen. Srbi sad ne bi trebalo da iz jedne krajnosti, iz sentimentalnosti prema Fran­cuzima, odu u drugu krajnost, u mržnju prema njima. Dalje odnose prepustimo istoriji, ali neka se Francuzi potrude oko nas: da u budućnosti odnose poprave, kad pojme da je to prvenstveno njihov interes i, rekli bismo, dug. Međutim, za poraznu sliku o Srbima, u javnom mnenju sveta, Evrope, pa i Francuske, delimično su kri­vi i sami Srbi, jer nisu shvatili presudnu važnost medijskog rata. Srbi su žrtve i sopstvene kratkovidosti, vlastitog nesnalaženja u vremenu ogromnog uticaja i zloupotrebe informacija. Za Srbe će, trezveno, gledajući, ubuduće biti važna saradnja sa Nemcima, o kojima bar nemaju nikakvih iluzija, a imaju jakih razloga da ih cene i u mnogo čemu oponašaju; i sa Italijanima sa kojima se srpski nacionalni interesi ne sukobljavaju, nego pre dopunjavaju, a od čije raskošne kulture imaju šta da nauče i prime.

Šta da očekujemo od Rusa, zapravc kako da se prema njima postavimo? I kako prihvatati Engleze?

– Prirodno je da se Srbi oslanjaju na Rusiju kao na veliku slovensku silu. No kako je u pitanju i jedna od svetskih sila, a svetske sile imaju svoju logiku političkih interesa, ni u tom našem odnosu, ispunje­nom iskrenim bratskim osećanjima, ne bi smelo biti naivnosti i iluzija. Rusi, kao i doskorašnji saveznici Francuzi, mogu nam u ponečem biti opominjući grimer: primer i kako ne bi trebalo raditi. Što se tiče En­gleza, oni su prema nama bili svagda se­bični i krajnje pragmatični; stoga ni Srbi nemaju nimalo razloga za sentimental­nost; pa ni Englezi nikad nisu bili senti­mentalni prema Srbima! Za Srbe je po­sebno značajan odnos prema islamu, koji treba pomno izučavati, jer je islamska verska misao danas jedna od najrazvijenijih: a naš odnos prema Turskoj je deo sudbine našeg naroda. Zato je važno tražiti zajed­nički jezik, a on se može i mora naći oko univerzalnih vrednosti, pa i izvesnih srod­nosti, koje je viševekovna zajednička istorija nametnula.

U svojim tezama za nacionalni pro­gram kažete da je „poslednji čas za negovanje zdravog odnosa prema radu i stvara­nju vrednosti, i materijalnih i duhovnih. To se, po vama graniči sa smrtnim grehom, sa odstupanjem od prvobitne zamisli o čoveku kao radniku i stvaraocu sazda­nom po obličju Božjem.” Kako prebrodi­ti tu hroničnu bolest nepoštovanja rada i stvaranja?

-„Naša srpska posla” danas su naj­gora posla, a Srbi se s time mire, šale, gotovo diče. Dokle god „naša posla” ne po­stanu valjana, najbolja moguća posla, mi se ne možemo izvući iz krize i smrtne opa-inosti. U tom smislu je potreban ogroman organizacioni, vaspitni i prosvetiteljski rad, udružen sa strogim zakonskim merama protiv neradnika i rušilaca vrednosti. Protiv zagađivanja životne sredine i cele prirode, protiv pljuvanja i bacanja otpada­ka po ulicama i parkovima, protiv sramot­io nerešenog „klozetskog pitanja”, od zabitih sela do medicinskih fakulteta i bolnica; svuda je neophodna uporna borba protiv svih vidova neprosvećenosti . . . svih opasnih zala, „mora bede”. Sela i gradovi Srbije žive pod opsadom ružnoće, koju treba razbijati svim zakonskim sred­stvima, ali i prosvetiteljsko-moralnom delatnošću, drugim recima — osvešćivanjem. Sve dok građani i seljaci ne postanu svesni u kom brlogu žive, dok ne osete duboko nezadovoljstvo sobom i svojom sredinom, i želju da stvari menjaju na bo­lje, sve do savršenstva —do istinskog pre­poroda neće i ne može doći. On treba da se začne u duši svakog pojedinca. U tom preobražaju presudna je uloga inteligenci­je i svih „ljudi kulture”.Geslo istinskih rodoljuba moralo bi biti: „Volite Srbiju, svom snagom je volite, ali budite njome, i samim sobom, duboko nezadovoljni”. Neka to nezadovoljstvo postane nezadrži­va pokretačka i gradilačka sila,

Zagađenost jezika psovkom vrlo je simptomatična, znak duhovnog bespuća i moralnog blata u kome živimo. Preobra­žajem običaja i naravi očistiće se i jezik od zagađenosti.

Demokrotija ili prosvećeni apsolutizam

Srbija je kolevka moderne građan­ske demokratije među Južnim Slovenima. Ona je prva, krajem devetnaestog veka i u prvim decenijama dvadesetog veka, pri­hvatila zapadnjačku demokratiju. Ali. Demokratija, danas, Srbiji ne vruje. Kako da se Srbi, u tim okolnostima, odrede pre­ma demokratiji i“demokratiji”?

– Naravno da oni nemaju snage, niti su pozvani, da spašavaju stvar demokrati­je u svetu i u njenim kolevkama. Treba se nadati da će, vremenom, biti sve više onih u Francuskoj, Velikoj Britaniji i SAD koji će stvar sagledati jasno i pokušati da ob­nove autentičnu demokratiju, ukoliko — i to se pitanje nameće! — nije prošao istorijski trenutak za demokratiju, tu tekovi­nu osamnaestog veka prosvećenosti i de­vetnaestog stoleća trijumfa građanskog društva! Možda je danas demokratija sa­mo staro ruho, samo licemerna maska, kojima se pokrivaju neke druge suštine, oprečne demokratiji. Ne bi to tako bilo prvi put u istoriji . . . Ako je to tako, Srbi ne mogu robovati ni demokratiji, odnosno njenom priviđenju.

Međutim, demokratija je iskovala ne­ke trajne vrednosti koje prevazilaze njenu epohu i ostaju u riznici ljudskog iskustva. Tim trajnim vrednostima srpski narod tre­ba da ostane odan; za nj to nije preteško jer su ljubav prema slobodi, urođena sklo­nost ka pravdi, jednakosti i bratstvu, kao i duh trpeljivosti, prirodna svojstva srpskog karaktera. Opredeljenje Srba za demokratiju nije bilo nimalo slučajno; bio je to koliko svestan toliko i nagonski čin.

Trenutak je, međutim, za sabiranje is­kustava, podvlačenje crte i svođenje raču­na. Uz zdrave, trajne i nekompromitovane vrednosti demokratije, u haosu koji je stvoren, kako u pojedincima tako i u dru­štvu, pa i u naciji, za Srbe je još aktuelan, možda baš spasonosan, i prosvećeni apso­lutizam, uz naglašavanje reči „prosvećeni” (jer su Srbi odveć često stradavali od neprosvećenog despotizma). Prosvećeni ap­solutizam ne mora biti u oštroj opreci sa demokratijom, koja nije sama sebi cilj, nego je put da se dođe do vrednosti i, kroz slobodnu razmenu i borbu mišljenja, do jedinstva, a ne rasula.

Na velikoj raskrsnici Srbi su zatečeni nepripremljeni za novu etapu istorije. Pre svega, još nisu izvršili sveopšte nacionalno pomirenje, nego su dopustili da dođe do novih i sve dubljih deoba, koje ugrožavaju naciju u trenutku kad su sloga, solidarnost i jedinstvo imperativ opstanka, uslov živo­ta. Veliko nacionalno pomirenje treba obaviti što pre — zakašnjenje je već kob­no! Bolje ikad, to znači odmah, nego ni­kad! Jer se već zalutalo i zaglibilo na bes­puću nesloge i uzajamnog nepoverenja, koji idu do nepomirljivosti i mržnje. Sad pomodni antikomunizam netrpeljiviji je od nekad isto tako isključivog, ograniče­nog, zatucanog komunizma. Srbi nemaju baš nimalo računa da rasipnički troše svo­je nevelike snage na svađe i uzajamne op­tužbe, od kojih je šteta golema, smrtono­sna. Te svađe i netrpeljivosti ogledalo su odsustva mudrosti; jer svak ko ima jasnije pojmove o čoveku i o istoriji, morao bi da zna da je i u najgorim političkim stran­kama bilo i poštenih, čak i sjajnih ljudi, kao što je u najnaprednijim pokretima, pa i u idealističkim verskim zajednicama, bilo hulja i čudovišta. Jer čovek je velika zago­netka!

Pred Srbima su nova iskušenja?

-To su iskušenja u kojima se meri njihova mudrost, njihov moral i snaga nji­hove ljubavi prema otadžbini. Za dobro naroda, za njegovo spasenje — treba da se trude i žrtvuju svi: i bivši komunisti, i bivši četnici i ljotićevci; i republikanci i monarhisti, i demokrati, i radikali, i antidemokrati, vernici i ateisti, moderni i konzervativni. Iznad ideoloških i stranač­kih interesa postoje egzistencionalni inte­resi srpskog naroda i istorijski interesi srpske otadžbine. Naša je sreća u nesreća­ma bila što su se interesi srpskog naroda, po pravilu, poklapali sa dubokim interesi­ma boljeg dela čovečanstva. Ali gde su lanjski snegovi! Sad je i čovečanstvo na novom velikom raskršću, zbunjeno sopstvenim tekovinama kojima sve manje vla­da, idealima koji se manifestuju kao za­blude, jučerašnjim zabludama koje se ot­krivaju kao istorijorn opravdane slutnje. Srbi treba da se suoče sa tragičnom suvre­menošću i da se okrenu budućnosti. A prirodna suparništva ljudi različitih uverenja neka se iživljavaju kroz nadmetanje u ljubavi i žrtvama za otadžbinu. Neka su prokleti oni koji traže i podstiču svađe među Srbima u ovom sudbonosnom isto-rijskom trenu kad nam je u dom podmet­nut požar. Zar mi sami da ga raspirujemo, nadmećući se s prokletim palikućama na­šim?

Opsesija ovog vremena su prava čoveka. Vi u svojim tezama o srpskom na­cionalnom programu kažete da je „ta plemenita zamisao zloupotrebljavana i dove­dena do apsurda, često je i kompromitovana,kao i pojam demokratije .„Šta tim povodom treba da se učini šta menjati i kako?“

-Tu bi imala šta da kaže moderna pravoslavna misao, osobito ruska (Berđajev), ali i srpska (Nikolaj Velimirović). Da ne bi dolazilo do groteskne hipertrofije „prava čoveka”, bolje bi bilo da polazna tačka budu dužnosti čoveka, a njihov prirodan plod su — prava čoveka. Naime, jedna od prvih dužnosti čoveka jeste poštovanje prava dragog čoveka. Ako je to jedna od prvih dužnosti čoveka, problemi ljudskih prava se prirodno rešavaju, i treba ih samo pretočiti u zakone kojima se određuju i dužnosti i prava čoveka.

„Gde jedinstvo vlada tu stanuje Bog“

Razmišljate i o jugoslovenskoj ideji, a Jugoslavije više nema?

-Ona je najmanje srpska, ali je potekla prirodno, iz svesti o dubokoj srodnosti i o zajedničkim istorijskim interesima južnoslovenskih plemena i naroda. Jugoslavija se mogla spasti da je imala svoga Bi-zmarka ili svog Macinija, Kavura i Garibaldija. Jugoslavija jeste bila teško bolestan organizam, ali da nije istovremeno prirodan i jedinstven — zar bi bilo toliko krvoliptanja kad je raščerečena? I drage su se države delile i cepale, ali tolikog krvarenja nije bilo. Znači da je politika „novog svetskog poretka” grub udar na prirodu i na istoriju, da je ona nasilje i — očigledan zločin.

Prirodno je što neki Srbi danas žale za Jugoslavijom, državom u kojoj su bili pod istim krovom. Jugoslavija se ne može u dogledno vreme obnoviti ako to žele jedino Srbi. Stoga Srbi treba da se što pre oslobode te neostvarljive želje, te utopije, i da grade svoj novi dom, ujedinjujući prvo duhovno, kulturno i moralno sve srpske zemlje da bi prvom prilikom stvorili i politički jedinstvenu Državu srpskih zemalja. Jugoslovensku ideju ne bi trebalo zauvek odbaciti, niti sahraniti, nego je odložiti, duboko „zamrznuti”, „zalediti”, do nekih boljih vremena: kad naša južnoslovenska braća shvate koliko su pogrešila i da im opstanka nema bez južnoslovenske zajednice. Oni već počinju shvatati, mada još neće i da priznaju, da su i sami veliki gubitnici, jer su svoje vitalne interese prodali velikoj sili — zaštitnici, koja bezobzirno ostvaruje sopstvene sebične ciljeve.

Kad se odrede nacionalni ciljevi i postigne saglasnost o nacionalnom programu, postavlja se pitanje: kako ih ostvariti, da ne bi ostali samo slovo na papiru?

-Država, pravna država, zato i postoji da svim zakonskim sredstvima primenjuje istorijom proverena iskustva da ostvaraje kritičkim duhom ispitane zamisli i ideale živih pokoljenja. Država postoji da otklanja haos i sprečava srljanje u krajnosti. U preteškim uslovima blokade Država nije bila na neophodnoj visini: naivno se čekalo i čeka skoro ukidanje sankcija, umesto da se hitro organizuju rad, proizvodnja, raspodela, strogost u primeni zakona. Isti oprez i kritički duh biće neophodan u izgradnji društva posle tekućeg rata, sa sankcijama ili bez sankcija. Srpski narod, kao i ruski na primer, treba da izbegne bezdušni i nestvaralački „divlji kapitalizam”, onaj koji se cinično nameće bednima i eksploatisanima, kolonijama naših dana, kao što je to bilo u kolonijama jučerašnjice. Pouzdano merilo i uslov zdravlja, kako pojedinca i porodice, tako i društva i države, jeste rad, stvaranje, proizvodnja. Sistem koji njih podstiče dobar je sistem, a samo ime sistema manje je važno. Komunizam je upravo pao na tom ispitu: pobedio je u ime Rada, a unizio je baš Rad. Ali posle komunizma ne bi trebalo da nastupi beznadežna era „ljudske komedije”, jer u modernim uslovima biće to era ljudske tragedije, ako se ne nađu putevi za izlazak iz teškoća kroz stvaralaštvo u svim vidovima.

Svaki temeljan preporod bi morao da se, najpre, začne u pojedincima, a to znači da započne od škole; u svim njenim programima da se ogleda i njenim planovima da se ispunjava: od osnovne škole do univerziteta.

Druga prosvetiteljska ustanova, dokle god postoji obavezni vojni rok, mogla bi da bude Vojska Jugoslavije odnosno Srbije. S obzirom da školu služe i intelektualci, jučerašnji završeni studenti, vojsku nije teško pretvoriti u svojevrsnu dopunsku ili naknadnu školu.

Posebno je značajna uloga fakulteta, Matice srpske i SANU.

Ne manji dužnik srpskog naroda je i Srpska pravoslavna crkva, čija je uloga sasvim posebna i izuzetno značajna: uloga duhovna i moralna, uloga vaspitna, pre svega. U verskom pogledu, a to u mnogome znači u kulturnom, srpski narod je, možda, najzaostaliji narod u Evropi. Da bi ostvarila svoje teško poslanstvo, svoju apostolsku ulogu, iz SPC treba prognati politikantstvo na isti način kao što je Isus Hristos isterao trgovce iz hrama: jer crkva je „Dom molitve”, a ogroman broj i naših pobožnih ljudi ne zna molitve, čak ni Molitvu Gospodnju. Ali Crkva svagda mora da ima vremena za „politiku” koja nije dnevna, nego je politika na dugi rok.

U srpskom narodu, sklonom cepanju, svađama i krvavim obračunima, ova uloga Crkve je od sudbonosnog značaja. Ne zaboravimo i, pre svih, sveštenstvo neka upamti: „Gde jedinstvo vlada tu stanuje Bog”. Ili kako je Vuk, osluškujući narod naš, zabeležio: „Gde je sloga tu je i Božji blagoslov”.

Na drugom planu, sličnu ujedinjujuću i nikako razjedinjujuću ulogu imaju nauka i škola, Matica srpska i Akademija: jer nauka je iznad stranačkih strasti; prava nauka beskompromisno služi istini.

Uloga političara?

– Posebno oni što drže vlast imali su, ne jednu, priliku da jasno odrede nacionalne ciljeve i program preobražaja, a to učinili nisu: jer ili nisu znali, nisu imali i nemaju viziju, ili nisu hteli, ili nisu mogli, jer im je nedostajala, uz znanje, i ona vera kadra da i planine pomera. Drugim recima falili su im: duhovna snaga, visok moral i svagda delotvorna ljubav prema otadžbini. „Onaj ko hoće da svetli ljudima mora sam biti svetlost”.

Očigledno je vreme da dođe do velike smene: da se u narodu našem ispolje, obrazuju, udruže sveže snage — jače pameti, jasnije vizije savremenosti i budućnosti, višeg morala, delotvornije ljubavi. Njih ima u svim pokoljenjima, naročito u mladim naraštajima. Kako su sada, u društvu postojeće i nametljivo prisutne, političke sile iscrple svoje mogućnosti, propustile prilike i potrošile istorijsko vreme koje im je dato, nije li sazreo trenutak da na pozornicu stupe nove rodoljubive snage, ne da bi se poput prethodnika, otimale o vlast, nego da bi organizovale narod na velikom delu temeljnog preobražaja i sve-stranog preporoda?

Ali, istina je, izgleda, da i u tom preobražaju društva i naroda svak treba da pođe, prvo, od sebe.