. Mika Antić kvantni fizičar i Večna priča o večnom životu!
. Čovek nikad nije ravnodušan prema pričama o večnom životu. Ljudi ,stvaraoci pogotvo, svojim delima mu teže, pa neki manje neki više zaslužuju tu pažnju da budu u kontekstu večnih priča.
Ali, može li biti večnih priča bez večnog života? I bez čoveka?!Jer stavljanjem čoveka u ulogu posrednog kreatora univerzuma ostaje otvoreno pitanje kako je došlo do nastanka i javljanja života.
Ako je tačno da mi imamo jednu svemirsku poruku ubeleženu u sebe i mi prema toj poruci pokušavamo da se vladamo, pitanje je da li kosmos predstavlja pozornicu na kojoj se odigrava predstava celokupne stvarnosti i na kojoj se život tek spontanim sticajem okolnosti razvio, ili je možda život, otelovljen u njegovom najsavršenijem obliku čoveku, ne samo omogućio kosmosu egzistenciju, nego ga i stvorio.
Sve to ponuklo je našeg urednika Milovana Šaviju da poeziju jednog od našpih najvećih pesnika Mike Antića uklopi u kvantnu fiziku . Dobio je razultat koji govori da je Mika, osim što je bio zvezdani letač, bio i kvantni fizičar. Jer čovek uz pomoć kvantne mehanike dolazi do zapanjujućeg osnovnog postulata da bilo koji deo materijalnog sveta koji nas okružuje ne može stvarno postojati pre nego što ga osmotri neko živo biće.
.A Mika Antić je to umeo.
“…..Gospodine, pitam ga dalje, a kako ova moja glava, koja ispunjava prostore, staje u običnu kapu? I kako moja misao, koja ispunjava ceo svemir, može da stane u jednu običnu ljudsku glavu? A kako, kaže on, svetlost koja je srce neke zvezde može da stane u jednu krhotinu kristala?
Onom ko shvati svoju misao kao žumance novog sunca, neće biti strašno što ono stane u ljusku glave. Čeprkam s njim po pesku, i vadim noktom zametak, mrvu još nerođenog, još neslućenog Kilimandžara, stavljam na svoja pleća obično zrno peska, i rušim se pod strašnim teretom….“
Tako je u “Ulepšavanju nevidljivog” u “Mitu o ptici” zapisao pesnik Miroslav Antić
Ponuditi novi način shvatanja kosmosa neizbežno znači i iscrpljujuću borbu sa inercijom postojećih kulturnih modela. Naš sadašnji generalni model stvarnosti začeo se pre nekoliko vekova sa rađanjem naučnog pogleda na svet da bi svoj sadašnji oblik dostigao negde polovinom prošlog veka. Pre toga smatralo se da je univerzum u manje ili više identičnom obliku postojao oduvek, što je podrazumevalo da je kosmos večan. Taj kruti model je dugo vremena bio filozofski privlačan, ali je u znatnoj meri uzdrman 1930 godine kada je astronom Edvin Habl ukazao na mogućnost da univerzum nije statičan, nego da se nalazi u stalnoj ekspanziji. Ta pretpostavka je vremenom rezultatima merenja i osmatranja sve složenijim instrumentima dobijala na težini da bi konačno prevladala šezdesetih godina prošlog veka kada je otkrivena pozadinska radijacija kosmičkih mikrotalasa. Tako je postepeno rođena ideja “Velikog praska”.
Veliki prasak znači da je univerzum u jednom trenutku rođen, i da shodno tome mora i umreti, bez obzira što niko ne zna da li je to samo jedno od beskrajnih ciklusa ponavljanja velikih praskova, to jest rađanja, i što se ne zna da li istovremeno sa ovim poznatim postoje na drugim nevidljivim nivoima još mnogi drugi univerzumi koji su nastajali u sličnim prasakovima.
Taj skok u razmišljanju značio je istovremeno i ozbiljan udarac još starijem modelu božanskog univerzuma, koji je nastao i funkcioniše vođen rukom boga ili više bogova.
Na početku 21-og veka malo je onih koji sumnjaju u to opšteprihvaćeno objašnjenje da je sve počelo sa tim gigantskim praskom, bilo da se dogodio sam od sebe ili voljom nekog transcedentnog bića, da su vreme i prostor realni, da su galaksije i zvezde odvojene nezamislivim međusobnim udaljenostima, da univerzum kao i svaki njegov sastavni deo predstavlja zaseban posmatrački entitet, a svaka osoba predstavlja izolovanu životnu formu konfrontiranu sa vanjskom realnošću, i da ne postoje dodirne tačke i međupovezanost između organizama.
~
Ko zna kakvi se okeani talasaju u meni
Možda sadržim više kontinenata nego zemlja.
I gde je tek čovečanstvo sa svojim svemirima?
Gde su svemiri guštera, lasice, jelena, kita, vrapca?
Po kakvim kosmosima se vrte kvazari jednog mrava?
Zrna pšenice? Jajeta kornjače? Sluzi alge?
Iz kakvih nedogleda blesakovima opominju pulsari
u beskrajima jednog belutka ili pahulje?
Koji to mikroskopi vide sazvežđa jednog virusa?
I kakvi kodovi prate živote na tim zvezdama?
Užasno mi je žao moga tela. Stidim se. Zar sam
zaista verovao da ima samo jedna jedina vasiona?
~
Biocentrizam koji se začeo u glavi američkog biologa i doktora italijanskog porekla Roberta Lance pripada porodici nekonvencionalnih tumačenja koja su se u okrilju nekih naučnih disciplina javila krajem 20-og i početkom 21-og veka, a koje zamenom paradigmi, relativizujući osnovne postulate na kojima se do sada verovalo da počiva stvarnost, pokušavaju dočarati jednu potpuno novu sliku univerzuma i položaja čoveka, to jest života u njemu. U centar tih nastojanja postavljeno je lucidno pitanje slično
onoj prastaroj zagonetki: šta je starije jaje ili kokoš? Suština tog novog pitanja u sličan odnos stavlja univerzum sa jedne strane i čoveka sa druge. To jest da li kosmos predstavlja pozornicu na kojoj se odigrava predstava celokupne stvarnosti i na kojoj se život tek spontanim sticajem okolnosti razvio, ili je možda život, otelovljen u njegovom najsavršenijem obliku čoveku, ne samo omogućio kosmosu egzistenciju, nego ga i stvorio.
Međutim, čak i stavljanjem čoveka u ulogu posrednog kreatora univerzuma ostaje otvoreno pitanje kako je došlo do nastanka i javljanja života. Kao nagoveštaj moguće interakcije predstavlja činjenica da su fundamentalne konstante univerzuma, neobjašnjene niti predviđene nijednom teorijom, tako pažljivo i sa velikom preciznošću izabrane, omogućivši postojanje svega vidljivog, pa i života samog, te na kraju i svesti kao ključnog elementa tog procesa stvaranja novih paradigmi. Jer puno razumevanje života ne može se steći samo posmatranjem ćelija i molekula, kao što se fizička egzistencija ne može odvojiti od životinjske i struktura koje na misaonom nivou koordiniraju osećaj percepcije sa iskustvom. Veliki mislioci su oduvek insistirali da za dešifrovanje tajni univerzuma nisu potrebne kompleksne jednačine, niti eksperimenti pomoću 50 milijardi dolara skupih “hadronskih kolajdera”, već samo prosta logika. A rukovođen tom novom logikom Robert Lanca je formulisao
Prvi princip biocentrizma:
Naše opažanje stvarnosti je proces koji uključuje svest.
~
Nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju tršavu glavu
koja u sumrak miriše
na sapun i jesenji vetar
Glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostižne,
Sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji će krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obično puzanje.
~
U centru filozofije Rene Dekarta je primarnost svesti, to jest da svo znanje, sve istine i principi bića moraju počivati na individualnom osećaju uma sebe samog, što je sadržano u njegovoj maksimi: Cogito, ergo sum (Mislim, dakle postojim).
Sa biološko-fizičke tačke posmatrano mesto u mozgu u kojem se od fotonskih i elektromagnetnih impulsa prenešenih mrežom nerava stvara percepcija imidža osmatrane stvarnosti je u suštini tako ogromno i zamršeno kao što su ogromna prostranstva Mlečnog puta i sadrži tako mnogo neurona koliko ima zvezda u galaksiji. Prema dosadašnjem tumačenju stvarnost se mogla smatrati podeljenom na dva sveta, jedan vanjski i onaj drugi odvojen od njega smešten u lobanji. Suštinska novina koju uvodi biocentrizam je da model dva sveta predstavlja mit, jer vanjski svet je u stvari lociran u mozgu i umu.
Mozak donosi svoje sopstvene odluke na podsvesnom nivou dok mi, kasnije stičući osećaj da smo sami svesno doneli odluku, živimo u iluziji da možemo kontrolisati njegov rad. Isto taako mozak na osnovu informacija koje prima od čula stvara potpuno autonomno slike okolnog sveta. Moderna nauka o mozgu dokazuje da ono što se čini da se nalazi van nas događa se ustvari u našem umu. Gledajući oko sebe mi vidimo naš sopstveni um. Nema istinske razdvojenosti između vanjskog i unutrašnjeg. Umesto toga može se smatrati da čitavo saznanje predstavlja amalgam našeg iskustvenog ja i energetskih polja koja prožimaju kosmos. Stoga oslobođen stečenih predrasuda o odvojenosti unutrašnjeg i vanjskog sveta, te opsesivne potrebe za kontrolom čovek bi trebalo da se slobodnije prepusti čarima te neraskidivosti sadržane u Drugom principu biocentrizma:
Naša unutrašnja i vanjska percepcija su neotuđivo međupovezani. One su različite strane istog novčića i ne mogu biti razdvojene.
~
Ako mi znamo podatak da smo svi stvoreni od vodonika… nešto malo helijuma, nešto malo teških metala i da je ceo naš život jedna ogromna hemija i da je u tu hemiju ubrizgana poruka – to je taj mozak koji postoji u nama, koji je neobičan jedan kompjuter, koji je čudesan i koji se pravi od… nekih stvari koje su inače neshvatljive… Mislim da nikad… ne da nikad, ali sigurno u skoro vreme čovek neće biti u stanju da napravi tako savršenu mašinu kao što je čovekov mozak… koji registruje, koji sve prima, koji čula pretače u nešto drugo. Mi vidimo boju. Boja nije boja u mozgu… Ono što mi čujemo, nije zvuk u mozgu, nego je nešto drugo. Mi primamo nešto… Mi imamo jednu svemirsku poruku ubeleženu u sebe i mi prema toj poruci pokušavamo da se vladamo.
~
Prihvatajući biocentrički pogled mi se upuštamo u kockanje ne samo sa samim životom, nego i sa svešću koja ne poznaje niti početak, niti kraj i za koju se najbolja analogija može naći na kvantnomehaničkom nivou posmatrajući ponašanje elementarnih čestica.
Prema Amitu Gosvamiju, tvorcu teorije o samosvesnom univerzumu naša svest je na lokalnom nivou izložena stimulansima koji dolaze bilo iz fizičke okoline, bilo iz memorije. To je takozvani ego modus. U nelokalnoj komunikaciji dolazi do spontanog prelaska sa nivoa lokalnog ega-uma na nivo kvantne svesti. Kvantna fizika čini ideju nelokalne komunikacije informacija naučno izvodljivom i objašnjivom.
Na sličan način je i biocentrizam, bez obzira što se temelji na biološkim formama stvarnosti, inspiraciju crpio i iz osnovnih principa kvantne mehanike. Prvi od njih govori o međusobnoj intimnoj međupovezanosti dva objekta koji se ponašaju istovremeno kao jedan iako su gotovo beskonačno udaljeni jedan od drugog. Drugi se odnosi na komplementarnost. To znači da se dva mala objekta mogu fizički predstavljati na jedan ili drugi način, ali nikada na oba istovremeno i to u zavisnosti kako se ponaša posmatrač. Objekat ne postoji na određenoj lokaciji, niti se nalazi u stanju bilo kakvog kretanja. Jedino posmatračevo znanje i akcije mogu uzrokovati da se on pojavi na određenom mestu ili bude opažen u kretanju. Treći princip kvantne mehanike koji je korišten u biocentrizmu je takozvani kolaps talasne funkcije. To je ideja da fizička čestica ili svetlosni talas postoje jedino u maglovitom stanju mogućnosti sve dok njihova talasna funkcija ne doživi kolaps u trenutku kada ih posmatrač opazi i kada oni postaju stvarni.
Tako se uz pomoć kvantne mehanike dolazi do zapanjujućeg osnovnog postulata biocentrizma da bilo koji deo materijalnog sveta koji nas okružuje ne može stvarno postojati pre nego što ga osmotri neko živo biće.
Još je 1926 godine nemački fizičar Maks Born demonstrirao da kvantni talasi nisu materijalni talasi već talasi verovatnoće. A dobitnik Nobelove nagrade Džon Viler je jednom prilikom rekao: “Nijedan fenomen nije realan fenomen sve dok ne postane posmatran fenomen”. Stoga talas verovatnoće ne predstavlja događaj niti fenomen već opis verovatnoće da se jedan događaj ili fenomen dese. Ništa se ne dešava sve dok jedan događaj nije posmatran.Tako se dolazi do
Trećeg principa biocentrizma: Ponašanje subatomskih čestica je nerazmrsivo povezano sa prisustvom posmatrača. Bez prisustva svesnog posmatrača oni postoje samo u neodređenom stanju talasa verovatnoće. ~
Dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju.
Dužina tvog vida
tinja i pokreće krvotok
još nenačetih svetova.
Letiš na čarobnom ćilimu
i dižeš se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na dečjem crtežu,
al ima nečeg ljudskog,
dubljeg od čovečanstva.
Tamo te čekam budan
u svom kosmičkom snu.
~
Međutim, treba napomenuti da postoje i alternative ideji kolapsa talasne funkcije neke čestice samo zbog toga što ju je neko posmatrao. Jedna od njih je “Intepretacija mnoštva svetova”, čiji je najpoznatiji promoter slavni astrofizičar Stiven Hoking. Prema toj ideji sve što je moguće da se dogodi ono se i dogodi, jer se univerzum konstantno razgranava u beskrajno mnoštvo univerzuma koji sadrže svaku mogućnost bez obzira koliko daleka bila. Svako od nas egzistira u jednom od tih univerzuma, ali postoji bezbroj univerzuma u kojima egzistiraju naša druga “ja” koja žive one mogućnosti koje nekada nismo iskoristili i one puteve kojima nismo krenuli. U jednom od tih svetova živi jedan od vaših “ja” koji je studirao fotografiju umesto ekonomije i koji je ipak otišao da živi u Pariz oženivši se sa onom autostoperkom koju je jednom slučajno povezao na autoputu. U našem univerzumu stoga nema neiskorištenih mogućnosti, kontradiktornih situacija, neobjašnjivih akcija i nelokalnih kvantnih fenomena, pa čak i oni izbori koje nismo napravili tokom života nisu otišli u nepovrat, nego egzistiraju u nekom od bezbrojnih paralelnih univerzuma.
Kvantnomehanička teorija je nesumljivo revolucionisala ljudsku misao na početku 20-og veka jer je dotadašnji mehanicistički pogled na svet prebacila u sferu verovatnoće lokacija materijalnih tela u prostoru i vremenu te njihovih akcija svedenih na nepredvidnjivu mogućnost. Dok je ukazivanje na izvesnost da svetlosni zraci i čestice materije menjaju ponašanje u zavisnosti od toga da li su posmatrani, te zapanjujuće otkriće da merena čestica može da utiče na ponašanje drugih čestica koje se desilo u prošlosti omogućilo da se dotadašnja interpretacija stvarnosti postavi na potpuno nove temelje.
Svakako da centralno mesto u toj svojevrsnoj zameni paradigmi zauzima već legendarni eksperiment dvostrukog proreza koji je ne samo iz korena izmenio naš pogled na univerzum nego i zauzeo ključno mesto u teoriji biocentrizma. Taj eksperiment je ponavljan i istovremeno modifikovan i unapređivan bezbroj puta još od dvadesetih godina prošlog veka. Izvodili su ga i najslavniji fizičari svoga vremena, među njima i Nobelovi laureati. U vreme prvih eksperimenata naučnici još uvek nisu sa sigurnošću znali da li je svetlost talasne ili korpuskularne prirode.
U eksperimentu dvostrukog proreza koristi se uređaj koji proizvodi svetlosne zrake i sitne čestice materije, obično elektrone, i dve table od kojih prva ima dva vertikalna proreza. Svetlost ili čestice se usmeravaju prema prvoj tabli sa prorezima, dok se na drugoj, koja se nalazi iza, detektuju i beleže oni njihovi delovi koji su prošli kroz proreze. Prvo veliko otkriće do kojeg se došlo na osnovu rezultata je nedvosmislen dokaz da čvrste čestice poseduju talasnu prirodu. Tragovi čestica koje su prošle kroz proreze na detektoru su ukazivali na interferenciju, što je svojstveno samo talasima.
Zatim su kroz proreze puštani pojedinačni fotoni ili elektroni i to jedan po jedan. Na detektorskoj tabli su se opet pojavljivali tragovi interferencije što je predstavljalo prvu veliku zagonetku jer se postavljalo pitanje sa kime su se prožimale pojedinačne čestice, pošto je za interferenciju potrebno barem dvoje. Na to pitanje nikada nije nađen potpuno zadovoljavajući odgovor. Jedno od mogućih rešenja je da svaka čestica ima svog para u nekom nedostupnom paralelnom univerzumu. Međutim, najraširenija interpretacija je da svaki foton ili elektron kada se nađe ispred proreza ima dva izbora. Oni u stvari ne postoje kao realni entiteti na realnom mestu sve dok ne budu posmatrani, to jest dok ne stignu do detektorske table. Kada se nađu ispred proreza oni kao da koriste probabilističku slobodu i biraju obe mogućnosti. Kroz proreze ne prolaze realni entiteti već njihove mogućnosti. Talasi verovatnoće fotona i elektrona se prepliću sami sa sobom ostavljajući na detektorskoj tabli tragove interferencije.
Tako se na posredan način došlo do jednog od osnovnih postulata kvantne mehanike koji sve elementarne čestice smatra samo mogućnostima, to jest talasima verovatnoće.
~
Ljudi su izmislili šlingeraje, izmislili su… recimo, čitava razdoblja koja se zovu klasična literatura, pa onda su izmislili goblene, pa su izmislili utakmice, fudbal, košarku, nežnosti, ljubav, patriotizam… Kada bi se zemlja gledala malo dalje, izdalje, iz vasione, onda bi sve bilo besmisleno – i granice i narodi. Kada bi se zemlja gledala izdalje, onda bi bilo besmisleno baviti se umetnošću, baviti se bilo čim. Trebalo bi imati jednu jedinu ideju: otići nekuda. Ako smo se već zadesili u jednom ovakvom ovde, znači da smo sigurno morali tu nekako i da uđemo… znači isto tako da mora biti načina da izađemo iz toga ovde. To je jedina poruka koju bi trebalo objasniti.
~
Daljim usavršavanjem eksperimenta i dodavanjem uređaja koji su omogućavali da se na neki način može pogoditi kroz koji od dva proreza je prošla svaka od čestica došlo se do sledeće velike zagonetke. Sa tim posmatračevim predznanjem nestala je sloboda čestica da ostanu u nedefinisanom stanju pre nego što stignu do barijere. Njihova talasna funkcija je doživela kolaps jer sa na detektorskoj tabli više nisu pojavljivali tragovi interferencije. Kao da se talasna priroda čestica izgubila sa znanjem posmatrača. Kako su čestice znale da eksperimentator zna unapred kroz koji će prorez proći, pa su odbijale da se na detektorskoj tabli pretvore u talase? To pitanje je mučilo najveće umove prošlog veka i svi napori da se dođe do prihvatljivog odgovora ostali su bez rezultata. Na kraju zaključak je glasio da je nemoguće istovremeno dobiti informaciju o čestici i interferenciji uzrokovanoj energetskim talasima, što se svodi na sledeći kvantnomehanički postulat o komplementarnosti koji kaže da je nemoguće istovremeno izmeriti i saznati obe od dveju karakteristika neke čestice. Ako se u potpunosti stekne znanje o jednoj, o drugoj se ništa neće znati.
Jedno od otkrića kvantne mehanike je i ono o zapletenim česticama ili zrakama svetlosti koje su stvorene kao blizanci i zajednički dele svojstvo talasne funkcije. One mogu biti razdvojene na dva suprotna kraja univerzuma ali i dalje ostati u vezi i posedovati “znanje” jedno o drugom. One su večno povezane i identične ali na komplementaran način kao slike u ogledalu.
Ubacivanje blizanaca u eksperimentalnu igru sa dvostrukim prorezom vodilo je ka još čudnijim i misterioznijim rezultatima, pogotovu kada su uvedeni još neki uređaji koji su onemogućavali ne samo da se predvidi i utiče na ponašanje čestica, nego i sprečavali da čestice naslute namere eksperimentatora. Nakon višegodišnjih nadmudrivanja sa blizancima došlo se do zaključka da, bez obzira kako je podešena oprema, razmišljanje posmatrača itekako utiče na ponašanje čestica. Fotoni su na neki nedokučiv način znali i čak predviđali namere eksperimentatora i u odnosu na to donosili odluku da li da kolapsom talasne funkcije postanu čestica ili ne. Jednom rečju, naš um i njegovo znanje, ili nedostatak znanja su jedini faktori koji određuju kako će se fotoni ili elektroni ponašati. Takav zaključak dovodi neizostavno do razmišljanja o prostoru i vremenu. Da li oni zaista postoje ako blizanci reaguju na informacije pre nego što su se dogodile, i to istovremeno kao da između njih ne postoji prostorna razdvojenost.
Naučnici i mislioci su nastavili sa tim, kao i mnogim drugim eksperimentima i teoretskim promišljanjima sve do današnjih dana u donkihotovskoj nameri da nađu dovoljno ubedljivu potvrdu slutnje da je materijalni svet samo forma ljudskog uma. Njihovo čvrsto uverenje da je to jedina izvesnost možda je najbolje izrazio Judžin Vigner, jedan od najvećih fizičara 20-og veka, rečima: “Nije moguće formulisati zakone fizike na potpuno konzistentan način bez reference na svest posmatrača”. Tako da kada kvantna teorija implicira da svest mora egzistirati ona izričito tvrdi da sadržaj uma predstavlja krajnju realnost, te da jedino akt posmatranja može stvarnosti dati oblik i formu – od cveta na livadi, do sunca, vetra i kiše.
Tako se dolazi do četvrtog principa biocentrizma : Bez svesti materija počiva u neodređenom stanju verovatnoće. Bilo koji univerzum koji bi mogao prethoditi svesti postoji jedino u stanju mogućnosti. ~
Kao što ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krećem
verujući u ono
što bih hteo da vidim,
a ne što stvarno vidim.
Možda to znači ući
u unutrašnjost tišine.
Možda to znači postići
ono što ne može svako:
da život ne bira nas,
već mi njega da biramo.
~
Moralo je nesumljivo postojati jedno vreme kada je univerzum bio u neodređenom stanju verovatnoće pre prisustva posmatrača. Kada je posmatranje započelo univerzum je pretrpeo kolaps u realno stanje. On je neizbežno prešao u stanje koje je omogućilo posmatranje, koje je u stvari uzrokovalo kolaps. Tako da sa biocentrizmom misterija univerzuma se polako povlači, a kritična uloga života i svesti u oblikovanju univerzuma postaje jasnija. Sam kosmos time postaje biocentričan jer od bezbroj mogućih karakteristika i svojstava on poseduje upravo one koje su omogućile život.
Kritičarima iz pojedinih naučnih krugova će se ta mogućnost činiti besmislenom jer moderna nauka je sklona da veruje da je tako savršeno skrojen univerzum nastao iz ničega. Međutim, niko još nije ponudio čvrst dokaz kako su pre 14 milijardi godina odjednom iz ničega nastali trilioni triliona tona materije. Da li je iko ikada objasnio kako se moglo dogoditi da je slučajnom kombinacijom ugljenika, vodonika i kiseonika stvorena živa materija koja poseduje svest, čulo ukusa, čulo mirisa i osećaj za plavo. Da li je moguće zamisliti granice kosmosa i beskonačnost? Ili objasniti kako se hemijski elementi mogu ikada na takav način kombinovati da nastavljaju da stiču samosvest i prezir? Ili na kraju odgovoriti kako su svaka od desetine sila i konstanti tako savršeno podešene da omoguće život.
Odgovor na sva ta pitanja mogao bi se sažeti u Peti princip biocentrizma : Osnovna struktura univerzuma je objašnjiva jedino kroz biocentrizam. Univerzum je podešen za stvaranje života, što je logično jer život omogućava nastanak univerzuma a ne obratno. Univerzum predstavlja kompletnu prostorno-vremensku logiku nas samih.
~
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
………….
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
~
Još od antike vreme je svojom zagonetnošću predstavljalo nezaobilazan faktor u promišljanju prirode kosmosa. Filozofi smatraju da prošlost egzistira uglavnom kao ideja u ljudskim glavama što predstavlja neuroelektrični fenomen koji se događa isključivo u sadašnjosti. Na sličan način za njih i budućnost je mentalna konstrukcija, anticipacija ili grupisanje misli koje se također događa sada. Pa gde je onda vreme? Da li vreme postoji samo za sebe osim što predstavlja ljudski koncept korišten u formulama i za opisivanje kretanja i događaja. Na taj način prosta logika baca sumnju da li postoji išta izvan tog “večnog sada”, a da se ne može pripisati tendenciji ljudskog uma da razmišlja i sanja. To je bila prva indikacija da kretanje vremena unapred nije karakteristika spoljašnjeg sveta već projekcija nečega u nama samima. Vreme nije apsolutna realnost već je proizvod ljudskog uma.
Vreme u suštini nije apsolutna kategorija već se svodi na relativističko poređenje iskustvene percepcije i merenja različitih posmatrača. To znači da vreme neosporno nije konstanta i da pošto varira sa promenljivim okolnostima ne može biti smatrano jednim od temeljnih svojstava realnosti kosmosa kao što su brzina svetlosti, svest, gravitaciona konstanta.
Nastavak teksta u subotu 29.04.2023.
