Velemir S. Ljubomir: U „GODINI BUNTA“ Đorđa D. Sibinovića izvršen je radikalan zahvat u samo biće duhovnosti u kome se postulira logičko-etičko čišćenje duhovnosti od svakih primesa imovinsko-materijalnog. Uspostavlja se perspektiva jedne eterične duhovnosti koja je osvetljena „svetlošću unutrašnjeg bića“ i u kojoj se „bestelesna duhovnost“ za razliku od „telesne duhovnosti“ kristalizuje kao sama kvinetesencija vrline.
Autor deontološki uspostavlja formulu „duhovnost ergo duhovnost“ i poništava teleološki princip „materijalnost ergo duhovnost“.
Na taj način, načelo razboritosti kao bonus pragmatica ostaje izvan obitavališta vrline, jer „ljudskost nije uputstvo za upotrebu racionalnog i korisnog življenja već hrabrost izbora koja priznaje ali ne pristaje!“.
Stegnuta pesnica dobrovoljnog raspinjanja na krstu buntovnika, otklanja sve druge krstove, jer iz njih izviruje bekstvo.
„GODINA BUNTA“ je nepristajanje na konformizam, uprkost razvidnosti da su bune, pa i sopstvena, najčešće, bune na kolenima u kojima ni najžešća reč pobune ne može da takne ni najobičniju muvu.
Buntovnik dela iz Hjumovog razloga: „Rado bih utrčao u gomilu, da nađem zaklon i toplinu, ali ne mogu naterati sebe da se pomešam sa takvim nakazama“. Stoga, ovi „usamljeni tragači“ i „časni očajnici“ iskazuju „bunt za opstanak, bunt za dostojanstvo ljudskosti“ rastačući naslage okamenjene „redovne doze malograđanštine“.
Buntovnik mora saopštiti istinu znajući da će navući srdžbu ljudi na sebe, jer gleda u srdžbu božiju ako je ne kaže.
Ova etika bunta otela je svet „od mraka zavere pojedinačne pohlepe i predala ga slobodi bratstva kojoj je jednakost bila iznad svega“.
Takvom buntovniku nije promakao i jedan paradoks: silnici koji su „realno“ uzeli Kosovo (koje više „nije naše, nego njihovo“) ispoljavaju atrofiju svoje siline i danonoćno, već osam godina, umoljavaju i umiljavaju one kojima su ga uzeli da im „priznaju“ da je „njihovo“. Sejači radioaktivne smrti za „normalizaciju priznanja“ onima kojima su smrt isporučili nude mito ad infinitum „otvaranjem glave 34, glave 27, glave 15…“ Ali da bi se „glave otvorile“ nužno je prethodno promeniti svest onima kojima se glave otvaraju.
U takvim silnicima pohranjena je i slabost koja ih denuncira, jer je „realnost prevaziđeno postojanje, a ne opis stanja i događaja“.
U knjizi se otvara i složeno etičko i religiozno pitanje: kako izmiriti dve etike: etiku ljubavi prema bližnjem i etiku ljubavi prema daljnjem?
Ideja Dostojevskog je da čovek može samo da ljubi daljnjega, ali ne i bližnjega. Autor postavlja Imperativ, da „sebe same ljubimo kao što bismo bližnje ljubili onakve kakvi oni jesu“ i tako razastire ljubav izvan egocentrizma.
Ono što je crvena, delatna nit ove knjige je istina, da je buntovnik samo usamljenik, samo onaj koji in foro interno neprestano ukazuje da je res publica u suštini, ništa drugo do naša najprivatnija i najličnija stvar.
