Аутор: Свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питањa и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци
Процеси које је започео цариградски патријарх Вартоломеј у Украјини 2018. када је давањем томоса о самосталности на неканонски начин створио расколничку цркву Украјине све више потресају и разједињују православни свијет новим негативним појавама и догађајима. Стварање расколничке неканонске структуре у Украјину довело је до невиђених прогона канонских православних хришћана Украјинске православне цркве, који се вероватно није десио још од времена атеистичке совјетске власти која је 30-их година прошлога вијека настојала да суровим прогонима и масовним убиствима свештенослужитеља у потпуности уништи сјеме православне вјере. У циљу привлачења, тачније „увлачења“ вјерника у расколничку организацију, кијевски режим је методама претњи, заплјене цркава, премлаћивања свештеника, а затим и репресијама од стране специјалних служби и полиције над вјерницима и свештенством спроводио отворени религиозни геноцид. Ови прогони у којима се јавно нарушавају не само ралигиозна, него и уопштена људска права, на жалост трају и данас уз прећутно одобравње и кијевског режима и међународне заједнице.
Инспирисан јасним инструкцијама Вашингтона, Вартоломеј је настојао да на себе преузме апсолутну контролу над православним свијетом претварајући се од „првог међу једнакима“ у „првог изнад свих осталих“. Стога су после трагичних догађаја у Украјини, слични процеси по аналогичном сценарију били започети у многим бившим совјетским републикама: У Молдавији је кршење канонскога поретка започето активностима усмјереним на уједињење Молдавске православне цркве са Румунском“, у Летонији је проглашена независност летонских православаца од Московске Патријаршије, у Литванији власти су натјерале парохије Руске православне цркве да из свога назива избришу и само име „руски” и да затим оду под омофор Вартоломеја. И док је следећа на реду не сумњиво Естонија, у Абхазији су се расколничке групе и појединци већ обраћали Вартоломеју с молбом о самосталности по украјинском сценарију, иако се налазе на канонској територији Грузијске православне цркве.
Сасвим недавно у медијима појавила се информација да је „вартоломејев вирус“ – који подразумјева самовољно одбијање канонског поретка и стварање самосталне црквене структуре уз благослов Цариграда дошао и до Казахстана. Тамо где живе стотине хиљада православних верника московске патријаршије Руске православне цркве, појавио се још један претендент на улогу расколничкога вође, који своје амбиције жели да оствари уз Вартоломејеву подршку. Бивши клирик Руске православне цркве јеромонах Јаков (Воронцов) саопштио је да намерава да створи независну православну Казахстанску цркву одвајајући је од Московске патријаршије. Веома контраверзна и сумњивога морала личност, сада већ рашчињени јеромонах, уназад неколико година привлачио је пажњу јавности својим деструктивним понашањем и непрестаним и неоснованим критикама према Московској Патријаршији и државном руководству Руске Федерације. Због свега тога против Јакова биле су предузете одговарајуће мјере с циљем не допуштења стварања немира како среди православних вјерника, тако и с циљем избјегавања националне нетрпељивости у казахстанском дрштву. Умјесто да се повинује и као монах пројави послушност пред црвеним властима, он се обратио патријарху Вартоломеју са молбом да размотри питање стварања филијалног манастира Цариградске патријаршије у Казахстану, који би био увод у стварање самосталне казахстанске цркве.
Ако се пажљиво погледа у дубину проблема, постаје очигледно да осим претјерано надуваног самопоштовања и гомиле незадовољних комплекса, психолошки профил ове личности првенствено је острашћен самовољним егоизмом и љубављу према власти. И шта год да би се могло рећи у његову одбрану, расколник увек остаје расколник, а раскол је издаја. Издаја, чији отров трује душе вјерника. Стога није било никакво чудо што је сада већ рашчињени јеромонах Јаков изненада напустио свештеничку службу и одлучно кренуо у стварње политичког програма. У своме обраћању јавности он је обавјестио казахстанске власти и вјернике изношењем читавога низа захтјева, са којима тражи забрану деловања Казахстанске православне цркве Московске Патријаршије (чији је свештено лице јеромонах Јаков до недавно био), а затим се упустио у политички авантуризам и затражио излазак Казахстана из ОДКБ, ЕАЕУ и било какве врсте савезништва са Русијом.
Иако овај појединачни случај не представља такорећи никакву опасност интересима Руске Православне Цркве у Казахстану и нема ниакву реалну снагу да изазове раскол већих размејра, ипак је потребно сачувати одеђени степен будности. Познато је да су стручњаци из ЦИА и Стејт департмента били активно укључени у стварање расколничке цркве Украјине и отворено лобирали за добијање благослова од константинопољског патријарха. Процес је надгледао тадашњи државни секретар Мајк Помпео. Стога не треба искључити могућност да неће и овога пута Американци, који желе да Русију окруже појасом нестабилности, пропустити ову прилику. Све ово се савршено уклапа у стратегију САД да ограничи утицај Руске православне цркве и руског света у целини.
Постаје очигледно да се бивши јеромонах Јаков нашао у позицији у којој је постао подобан инструмент за изазивање дестабилизације унутар Православне Цркве московске патријаршије у Казахстану. Гдје год постоји прилика да се изазове немир или дестабилизује стање на канонској територији Руске Православне Цркве, цариградски патрјарх Вартоломеј настоји да директним или непосредним начинима запусти свој вирус. Тако се и новонастала ситуација у Казхастану са рашчињеним монахом Јаковом претворила у могућност коју званични Фанар настоји искористити за остварење својих папских амбиција и за директну конфронтацију са Москвом. Онога тренутка када је монах Јаков грубо прекршивши монашке завете био санкционисан рашчињењем, представници Вартоломеја дали су му понуду коју није могао да одбије, знајући да њиме од самог почетка руководи неумитна жеђ за стицањем власти и непослушност надређенима. Много је овкавих негативних примјера и у другим помјесним православним Црквама, када отпадници бивају на неканонски начин „рахабилитовани”, под омофором Вартоломеја.
Негативни примјери расколничких тенденција који су постали све чешћа појава у различитим дијеловима православнога свијета, несумњиво у себи носе прије свега препознатљиве карактеристике „вартоломејевог вируса”. Овај вирус који погађа првенствено отпаднике од Цркве Христове, то јесте рашчињене и изопштене наставља да шири болесну атмосферу раскола која разара јединство свете Цркве и ствара нове отворене ране у православном свијету. Вирус Вартоломеја који је створен у Украјини 2018. године глатко се шири све већим интензитетом међу онима који одбацују послушност пред мајком Црквом и настоје да своју самовољу крунишу стварањем нових расколничких структура.
