Пишу:
Томислав Кресовић, публициста
Вељко Ђурић Мишина, историчар
Идеолог нове политике Србије од средине 80-тих година све до доласка на власт као председник Савезне републике Југославије постао је академик Добрица Ћосић, који са групом бивших партизана и комуниста (Антоније Исаковић, Михајло Марковић и други) подржавао доминацију Одељења за историјске и друштвене науке САНУ као новог „агитпропа“ Милошевићеве Србије. Озбиљнији историчари, попут Андреја Митровића, Чедомира Попова или делом Милорада Екмечића, остали су по „страни“ или су маргинализовани. Моћ националне политике Слободана Милошевића и ретирике Војислава Шешеља о „српским земљама“ пратио је епигонски рад историчара Веселина Ђуретића, који се, иначе, први осмелио да у Југославији објави веома докуметован рад на тему грађанског рата 1941-1945. Југославији у контексту европских збивања, али је касније отишао у табор историјских „пропагандиста“.
Јак је утицај тајних служби, пре свега СДБ и КОС на САНУ и „идејно језгро“, са намером да се преко националних институција води „историјско-пропагандни рат“ против противника Србије и српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини. Тако је СДБ „створила“ Јована И. Деретића са намером прављења нове слике о Србима на Балкану „пре и после“ Христа. Деретић се уклапао са својим „студијама“ у тим за „пропагандно-психолошко ратовање“ власти Слободана Милошевића, познат као група „69“.
***
Српска историјска наука није тражила одговоре за дубину националног пораза и конфронтације не само са другим народима, већ и са сопственом неслогом. Такви одговори нису дати нити је то био предмет изучавања. У међувремену, западни историчари, пре свега из Немачке, Велике Британије, Француске и САД, припремали су терен за оно бомбардовање 1999, отимање 2008. и издају 2013. године Косова и Метохије.
Српска историографија се у периоду 1990-2000. година на крајње забрињавајући начин бавила анализом могућих исхода око Косова и става Србије. Још увек забрињава извесна пасивност на спознаје британске политике и Ватикана према Србији и Косову од стране академика Драгољуба Р. Живојиновића, који ће тек у зборнику Надмени савезник и занемарено Српство – Британско-српски односи 1875–1941 (Београд, 2011) нешто слободније рећи о нашим заблудама о битанској политици према Србији у 20. веку.
***
Након рушења Слободана Милошевића с власти један број „националних“ историчара се приближио Војиславу Коштуници, прво као председнику Савезне републике Југославије и касније као премијеру Србије 2004-2008, али само да би добили „заштиту“ и потребу за даљим „истраживањима“. На другој страни око владе ДОС-а и Зорана Ђинђића окупила се „критичка“ историчарска интелигенција помешана са Сорош-Фулбрајтовцима у анализи погубне политике власти Милошевића. Међутим, нити Коштуничини нити Ђинђићеви „историчари“, мада распоређени у више института, још увек не дају стратешке одговоре на изазове Србије у 21. веку и пре свега српско-српским односима и ставу према најновијој историји.
Формира се „екипа“ око др Латинке Перовић, некадашег високог партијског борца против „великосрпског национализна“, блиског сарадника Јосипа Броза, чији чланови кроз нову „демократску власт“, користећи свој утицај у срединама изван Србије, и домаћих масона, ради на новијој српској историографији, а у архивама и институтима на пројектима припреме такозване „политике денацификације Србије“ уз примесе аутошовинизма, видљивог у наступима Дубравке Стојановић и Николе Самарџића, професора на Филозофском факултету у Београду.
Посебно место заузима академик Сима Ћирковић јер је био видно „блокиран“ у САНУ преко политичких канала и нове власти. То се добро видело и по трагичној судбини енглеског издања књиге Срби међу европским народима, која је, наводно, по једним изворима, расподата у тиражу од 1500 примерака, а по другим највећи део је „страдао“ у магацину дистрибутера због „пуцања“ водоводне цеви у суседству! Ова капитална студија описује Србе и Србију од досељења на Балкан до пада Милошевићевог режима. Истини за вољу у Србији више нема ове књиге штампане 2004. године и скоро „расподате“ 2005. године, али се може купити у преводу и на хрватски, руски, енглески.
Евидентно је да је један број историчара, попут академика Ћирковића, који више нису у животу, а то су академици Радован Самарџић и Чедомир Попов, био видно срајнут од стране „новог таласа“ окренут ка Европској унији и критичком преиспитивању Србије и Срба у 20. веку.
САНУ није ни у једном озбиљном тону дало свој допринос погледу на Косово и Метохију и предлозима државне политике Србије. Исто то важи и за кључне националне историјске институте, Архив Србије и Архив Југославије.
***
Кроз читав 20. и прву деценију 21. века доминирају историчари глобалисти, комунисти, монархисти, масони или пропагандисти.
Србији недостају национално одговорни историчари растерећини политиком, влашћу или сујетом. То је потребно Србији да би објаснила „саму себе“ а не да то објашњење добија од Ноела Малкома или Холм Зунхаусена.
Трагично је што у Србији нема савремене српске историјске школе него историографије Србије, која се искључиво базира на Србију и то ону преткумановску или Брозову федерализовану са покрајинама. (Занимљиво би било поредити теме дипломских радова на одељењима у Новом Саду и Београду, и схватити колико је и на том пољу извршена федерализација то јест регионализација Србије.)
У уџбеницима историје за основне и средње школе опис Србије у 20. веку је толико историјски „танак“, да ученици добијају површну слику о својој националној историји. Пошто је данашња Србија обновила самосталну државност изгубљену државним ударом регента и престолонаследника краља Александра Карађорђевића 1. децембра 1918. године, ред је да се историчари потруде да за ученике, али и студенте историје, ураде модерније и критичније уџбенике националне историје, без ретуша и редукције или прећуткивања важних личности од 1804. године до данас. Млади морају да имају јаснију слику о својој држави и народу у последња два века да би разумели зашто се „отима“ Косово и Метохија, зашто су прогнани Срби из Хрватске, зашто постоји Република Српска од 1995. године. Истовремено млади у Србији морају да имају представу о томе ко су у последња два века били савезници наше државе, ко противници државности Србије и националног ослобођења. Млади морају да имају целину о страдању Србије у 20. веку, да се она не би понављала и у 21. веку.
Зашто је све то важно? Управо због велике стратегије да се 2013. године пониште тековине Балканских ратова 1912-1913, и да се притисцима на Србију отме Косово и Метохија у име пута ка Европској унији и немачкој новој доминацији на Балкану и Европи уз подршку САД и њеног партнера Велике Британије. У исто време намера је да се заокружи „кажњавање“ Србије до 2014. године на 100-годишњицу Првог светског рата, који никада није опроштен Србији због рушења аустороугаске монархије и слома немачког царства 1918. године. Србија је била „кап“ у пуној чаши за рушење „старог света“ и настајања „Нове Европе“. Све се ради према Србији на „научној основи“ уз јаку реал-политику која се заснива на сили и интересима страних фактора увезаних са домаћим изабраним структурама као „инсајдерима“ нове политичке историје.
Још трагичније је да данас у Србији нема „критичне масе“ историчара који желе и могу да објективитирају и рационализују савремену историју Србије у периоду од последњих 30 година и да се без острашћености и туторства изван Србије пружи свеобухватна оцена такозване „живе историје“ бар у озбиљнијем контексту.
Србија на путу ка Европској унији и другим интеграцијама треба сама себе да „посипа пепелом“ и то на историјско-научни и политичко-медијски начин уз елиминисање националне историографије и афиримисање критичког проевропског, пре свега пронемачког, става да Србија треба да се креће у зони научног „самокажњавања и самопонижења“, који води у дужу етапу прочишћења и такозвану денацификацију као вид националне и историјске катарзе.
Немачка историографија и политика сматра да Србију почетком 21. века треба анатемисати и поразити теже него што је она сама 1945. године после слома нацизма то доживела. Немачка жели да јасно каже да не би било Првог светског рата да није било Србије 1903, 1908, 1912, 1913. или 28. јуна 1914. и Сарајевског атентата. Истовремено, кроз немачки утицај на распад бивше Југославије и признање Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине кажњавају се Срби и Србија и за отпор у Другом светском рату Трећем Рајху. Немачки историчари желе да кажу како геноцид и злочини нису били само „њихов изум“ у 20. веку у Европи, већ и „неприлагођених“ Срба и Србије. (То је највидљивије у докторској дисертацији Александра Корба 2012. одбрањеној у Немачкој у којој релативизује хрватске усташке злочине и третира их као одговоре на српске побуне а награђеној наградом „Андреј Митровић“ од неколико личности које је предводила Љубинка Трговчавић, некадашња припадница Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине; као и у пласирању полуистина о логору на Старом сајмишту у Земуну на територији Независне Државе Хрватске, са тврдњама да је то било у Србији, тадашњој војно-окупационој територији, и тако даље). Управо због тога Србији је потребан као „хлеб насушни“ отворена, критичка и на архиви заснована национална историја модерног доба.
***
Архиви и даље остају затворени или се селективно по пројектима отварају. Вредно је помена да су деценијама „чувари“ архивске грађе у Архиву Југославије долазили кадрови из Црне Горе. Да ствар буде још комплекснија, тај архив годинама нема директора!
После Милорада Радевића, кадра Социјалистичке партије Србије, у Архив Србије је постављен Јован Пејин, историчар архивиста из „куће“, специјалиста за српско-мађарске односе. Он је био кратко јер су га сменили ДОСови министри, то јест Жарко Кораћ, у пакету са Драгомиром Антонићем, директором Етнографског музеја. Постављена је историчарка Вјера Митровић, личност без икаквог угледа како у архивистици тако и у историографији. Потом је постављен историчар др Миодраг Перишић, близак сарадник Душана Михајловића, бившег министра полиције и подпредседника владе у време ДОС-а (иначе масона). Перишић слови као следбеник „науке“ Латинке Перовић – поникао је у Инстититу за новију историју Србије (некадашњи Институту за историју радничког покрета Србије). Поред свега тога, и библиографија му је превише „танка“ јер нема, осим објављеног запаженог доктората, ништа трајније у историографији.
У време ДОСа историчарка Бранка Прпа је била директорка Историјског архива Београд, такође блиска Душану Михајловићу. Прпа је имала неколико скандала: прво са изложбом на којој је приказана Савезна Република Југославија као нападач у рату са НАТОом, други са публикацијом о логору на Бањици у Београду. Последњих година „прославила“ се објашњењима да је немачки логор на Старом сајмишту био на територији Недићеве Србије… После ње, по коалиционом кључу, Социјалистичка партија Србије је поставила за директора Драгана Чачића, личност без икаквог места у архивистици и историографији.
